Bob Čepmen, kompanija Barry-Wehmiller: Kapitalizam s ljudskim likom je moguć

Vest je prošla potpuno nezapaženo, a ne zaslužuje takav tretman. Američka kompanija Barry-Wehmiller, najveći svetski proizvođač mašina za papirnu industriju, inženjering i IT konsalting, kupila je pre neki dan većinski paket (60 odsto) vlasništva jednog od vodećih igrača na globalnom tržištu. Biznis porodici Barry-Wehmiller, koja broji stotinak kompanija širom sveta, pridružila se i firma Stax Technologies iz Konjevića, čačanskog predgrađa. Stax Technologies nije „mačji kašalj“ na svetskom tržištu mašina za papirnu industriju – devet odsto je njen globalni „market share“. Toliki tržišni „kolač“ nemaju ni mnogo veće i uglednije srpske firme.

Vest da se dogodila ovakva akvizicija jeste zanimljiva sama po sebi, jer se svetski lider u jednoj vrsti proizvodnje pojavio u Srbiji. Još je, međutim, zanimljivija ličnost suvlasnika, predsedavajućeg uprave i izvršnog direktora kompanije Barry-Wehmiller. Bob Čepmen, osim što je „kralj“ mašina za papirnu industriju, jedan je od najvećih svetskih gurua kapitalizma s ljudskim likom. Koautor je knjige „Svi su bitni: Izuzetna moć brige o svojim ljudima kao porodici“, a na svom blogu „Zaista ljudsko vođstvo“ redovno piše o pitanjima liderstva i kulture radnog mesta. Bob Čepmen će 27. februara održati predavanje studentima Ekonomskog fakulteta upravo s naslovom svog bloga.

Ulazak u vlasničku strukturu uspešne srpske kompanije Stax Technologies bio je povod da nešto više saznamo o filozofiji ovog neobičnog poslovnog čoveka, koji je i čest gost prestižnih američkih univerziteta na kojima se izučava njegov „casy study Barry-Wehmiller“.

Kako biste opisali svoju kompaniju? Šta ona predstavlja u globalnim razmerama?

Mi smo globalna kompanija od 12.000 duša orijentisana na članove tima i imamo privilegiju da oni čine našu organizaciju. Postali smo poznatiji po našoj korporativnoj kulturi brige za zaposlene nego po industrijskim proizvodima koje naši ljudi kreiraju. Ujedinjeni smo s našim kolegama oko jedinstvenog načina merenja uspeha. A merimo ga po tome koliko poboljšavamo živote drugih.

Je li je Barry-Wehmiller porodična kompanija? Šta je ključ uspeha za porodičnu kompaniju?

Mislim da su sve kompanije porodične kompanije, pošto su ljudi koji sačinjavaju kompanije članovi porodica. Naši zaposleni obično opisuju našu kompaniju kao „porodicu“ i primećujem da oni biraju tu reč jer opisuje mesto brige, staranja. Naš cilj je da se svi naši službenici vraćaju s posla kući znajući da je važno ko su i šta rade. Uspeh naših inicijativa „Ljudi pre svega“ pokazuje da smo poznatiji po našoj korporativnoj kulturi nego po veoma kvalitetnim proizvodima koje pravimo.

„Ključ uspeha“ je moćna kombinacija održivog poslovnog modela i korporativne kulture u kojoj su ljudi cenjeni i zato što idu nazad svojim kućama i brinu o drugima kao što se o njima brine dok su na poslu.

Koliko ste bili komforni da uđete u Srbiju? Kako ste doneli odluku da kupite firmu Stax u Čačku? Šta mislite o Stax-u i kakvi su vam planovi za firmu u Čačku?

To je bila veoma laka odluka jer je naš tim odranije sarađivao sa timom iz Stax-a i stekli su dubok osećaj poštovanja i poverenja da zajedno možemo da poboljšamo živote članova našeg tima. Plan za Stax je da kreiramo viziju kako zajedno možemo da budemo dobri staratelji života koji su nam povereni. Da pokažemo da i u Srbiji možemo u harmoniji da stvaramo ljudsku i ekonomsku vrednost.

Barry-Wehmiller do sada je kupio više od 100 kompanija širom sveta. U kakvom su stanju one bile pre kupovine? Da li je tačno da ste teško otpuštali radnike u firmama koje ste kupili? Šta su uspešni faktori rasta kroz akvizicije?

Kreirali smo poslovni model kroz smišljenu kombinaciju tržišta, kupaca i tehnologije tako da pružimo članovima našeg tima sigurnost da su bezbedni i da pokažemo da se brinemo za njih. Nažalost, bilo je trenutaka kada smo morali da dajemo otkaze. Kada se to desi, tome uvek prethodi veliki napor sa naše strane da u saradnji sa lokalnim menadžmentom pokušamo da nađemo drugačije rešenje ili način. To je nešto najteže što moramo da radimo i svaki put tome prilazimo sa saosećanjem i poštovanjem koje svaki član našeg tima zaslužuje.

U jednom trenutku izneli ste kompaniju Barry-Wehmiller na Londonsku berzu, a onda se kasnije povukli. Šta vas je navelo da uđete a zatim izađete sa Berze?

U stvari 1987. godine pružila nam se prilika da spin-ofujemo dve trećine naše kompanije na Londonskoj berzi kako bismo smanjili dug koji je firma imala. Na kraju smo posedovali 30 odsto listirane nove firme (maksimum koliko je berza dozvoljavala) i 100 odsto istorijskog biznisa, što je bila kompanija i biznis od koje smo krenuli. Pošto je javna ponuda na Berzi bila toliko uspešna, potražnja za akcijama bila je 35 puta veća nego ponuda, uspeli smo da otplatimo dugove i koncentrišemo se na izgradnju nove organizacije oko našeg prvobitnog biznisa. Iskustva i prevazilaženje problema osamdesetih godina omogućili su nam da izgradimo organizaciju od tri milijarde dolara koju imamo danas.

Šta znači vaša paradigma o kapitalizmu s ljudskim likom? Šta znači slogan: „Svi su bitni“? Kako ste došli na ideju da radnike doživljavate kao proširenu porodicu?

Kroz seriju „otkrovenja“. Drugi možda to zovu „aha“ trenuci. Moje viđenje uticaja koji mogu da imam na svet kroz posao se promenio – sa fokusa na vrednost akcija i moj lični uspeh premestio se na prihvatanje potpune odgovornosti koju imam za 12.000 članova tima širom sveta. Ja ih ne doživljavam kao „ljudski kapital“. Gledam na svakog od naših 12.000 članova tima kao na „nečije dragoceno dete“ koje je nama povereno na brigu. Kako mi utičemo na te članove našeg tima, to onda ima uticaja na to kako se oni odnose kad se vrate kući prema onima koji su njima dati na brigu: supružnicima, deci, komšijama, prijateljima, zajednici. Shvatili smo da način na koji mi vodimo preduzeće ima uticaja na zdravlje i život naših članova tima i na zdravlje i život onih koji su u njihovom okruženju.

Nas su dugo učili da samo socijalizam ima ljudsko obličje. Kako vi vidite razliku između kapitalizma i socijalizma kad je u pitanju angažman radnika u procesu rada (zajedništvo), a kako kad je u pitanju briga poslodavca za radnika (socijalni aspekt)? Kako se ispoljava briga poslodavca za zaposlene u vašoj kompaniji?

I u socijalizmu i u kapitalizmu treba da bude brige za ljude koji rade u oba sistema. Ipak, u kapitalizmu ima više „takmičarskog duha“ koji inspiriše naše članove tima da igraju svoje uloge na najvišem nivou kako bi doprineli stvaranju vrednosti za sve. Ja mislim da kapitalizam ima veći potencijal da oslobodi ljudske potencijale u svakoj organizaciji. Na našem Univerzitetu, gde pokušavamo da menadžere pretvorimo u lidere, osnovna sposobnost koju hoćemo da razvijemo kod naših lidera jeste da brinu o onima koje imaju privilegiju da vode. Pronašli smo način da možemo da podučavamo ove veštine „brige“ kroz naše časove saosećajnog slušanja, prepoznavanja i slavljenja.

Rekoste da imate Univerzitet. Zašto ste ga osnovali i šta želite njime da postignete?

Hteli smo da obezbedimo novu generaciju lidera koji veruju u ono što ja verujem i koji mogu da nastave tim putem i posle mene. Znam da drugi univerziteti podučavaju menadžment a ne liderstvo. Ja sam razumeo da reč menadžment znači „manipulacija drugima za tvoj uspeh“. Ali liderstvo je nešto drugo – „staranje o životima ljudi koji su ti povereni“. Mi se trudimo da napravimo globalnu organizaciju koja će biti poznata po brizi za one koje imamo privilegiju da vodimo, po sposobnosti i hrabrosti za brigu i staranje. Naš dugoročni cilj je da utičemo na sisteme obrazovanja kako bi balansirali sadržaje u učenju – da uključe i ljudske sposobnosti a ne samo tehničke sposobnosti. Stalno tragamo za ljudima i institucijama koji dele naše poglede i žele da nam se pridruže u pokretu za stvaranje organizacija koje brinu kroz istinski humane sposobnosti lideršipa.

(Skraćena verzija ovog teksta objavljena je u novom broju Nedeljnika, koji je na svim kioscima od četvrtka, 27. februara)

Digitalno izdanje dostupno je na Novinarnici