Boga (više) nema

On je davno odraslim dečacima zaljubljenim u žute vanzemaljce koji govore portugalski, ponudio trik i bezobrazluk, manire džeparoša sa železničke stanice u kopačkama genija. Bio je dokaz da njihova mladost neće ostariti. Nešto mlađima, bio je simbol anarhije i pobede – čupavi šampion, koji nije mario za autoritet, već mu je šeretski provlačio loptu kroz noge, pa isplaženim jezikom uz osmeh, ismevao sve postojeće, izmišljene okvire. Za one još mlađe, postao je Bog. U Kataru će biti odigran prvi Mundijal od Maradonine smrti. Gledaće ga najsjajnija zvezda (padalica) u fudbalskoj istoriji, okružen belinom, kako je voleo i dok je plesao među smrtnicima. Podsećamo se teksta napisanog o njemu kada je odlučio da se, štucni spuštenih na pola listova, zauvek zavali u oblak…

U prvi mah pomislili smo da je sve samo još jedna fora rimskog učitelja i novinara, a svetskog zajebanta, Tomasa Benedetija. Taj se čovek predstavljao i kao Umberto Eko delio svoje tekstove, lažirao je smrt Pedra Almodovara, Fidela Kastra, Tonija Morisona, Bašara el Asada, lažirao je i papinu smrt, ali se nikada nije osmelio da boga začikava pa da se poigra sa Maradonom. O njegovoj su smrti, kada je to imalo pokriće u njegovom zdravstvenom kartonu, ali i kada je vest predstavljala zlu nameru, pisali – lažno – mnogi drugi. Argentinski Klarin je te kasne novembarske srede napisao samo: „Nažalost, ovoga puta je istina“.

Preminuo je Dijego Armando Maradona.

Protivno logici, protivno biblijskom učenju i svim magijskim teorijama, preminuo je onaj koji nas je godinama svojim životom uveravao da, šta god da se dogodi, besmrtnost ipak postoji.

Danima nakon što smo shvatili da ovoga puta nije fora, patka, lažna vest, Maradona je pokazao da je i njegova smrt izuzetak koji potvrđuje pravilo njegove besmrtnosti.

Vest o tome da je usled kardiorespiratornog napada prestalo da kuca srce jednog od najvećih fudbalera svih vremena, samo je podebljala oreol koji je Maradoninoj slici za života docrtan. Pokušaj da se prateći tragove i mrlje koje je za sobom ostavljao, raspletu tokovi njegovog života sa jedne i druge strane bele (aut) linije, samo pokazuju da je na slici kojoj se čitava Argentina, jug Italije, ceo svet i najmanje pola Mlečnog puta klanjaju, slika grešnog Spasitelja.

Početak: Vila Fiorito

Šlep koji hoće da potone od tereta voća i pirinča, pristaje na istočnu obalu Rio Korijentesa, blizu mesta na kojem se ta reka uliva u grandioznu Rio Paranu.

„Ćitoro, stiže tovar“, čuje se glas otpravnika koji poziva nosača, Dijega Maradonu, da preuzme džakove. Maradona, pripadnik naroda Gvarani, po podne je radio kao nosač, u zoru na čamcu lovio štuke, a uveče se vraćao u kuću od gline, svojoj dragoj Dalmi Salvadora Franko. Ona je radila u Buenos Ajresu kao kućna pomoćnica i suprugu je jednog dana donela vesti o kojima se pričalo u glavnom gradu – Peronova vlada obećala je posao za najsiromašnije. Ponuda da radi u fabrici brašna privukla je Dijega i tako se mladi par preselio u Vilu Fiorito. Sve je ovo važno jer se u tom mrtvom uglu, južnog Buenos Ajresa, u bolnici Eva Peron, rodio Dijego Mlađi, njihov sin.

Taj je mali dečak, neobično jake kose, svoje prve korake napravio uz kanal Rijahuelo, na čiji se smrad navikao tokom odrastanja. Kao i na to da nema tekuće vode, da se kupa pod otvorenim nebom, koje svako veče moli da ne pada kiša jer kućica od kartona i komada metala sa otpada prokišnjava. Jedino mali Dijego nije mogao da se navikne na to da spava bez lopte. Danju ju je držao pod majicom, da mu je neki grubijan, iz tog geta argentinske prestonice ne bi ukrao, a noću je sa njom spavao – pola odrpanog pokrivača njemu, pola njoj. Znao je zbog nje da se pobije i da se kući vrati krvavih usta, ili iscepanih patika, kada bi tokom ulične utakmice nekom starijem dasi proturio kroz noge, dešavalo se i da mu je iseku. Krpio ju je do duboko u noć, svestan da roditelji ne mogu da mu kupe novu. Voleo ju je najviše na svetu. Loptu. I zato je mnogo godina kasnije pričao da je nikada u svom životu, do kraja karijere, nije šutnuo svom snagom.

A karijera koja počne uz toliku pažnju i ljubav, na blatnjavim ulicama, uz oštro kamenje i naoštrene laktove, može i da izgleda samo onako kako će izgledati karijera Dijega Mlađeg.

Na terene Argentinos juniorsa odveli su ga drugovi sa ulice, kao cirkusku atrakciju o kojoj su pričali svojim trenerima, onim Odraslim ljudima koji su prestali da veruju u magiju. A onda se na prvom treningu, kao u crtanom filmu, Dijegito zaleteo u gomilu dečaka duplo većih od njega i posle nekoliko sekundi, iz gomile izleteo sa loptom zalepljenom za levu nogu. Pun utisaka i osokoljen pohvalama, dolazio je u kuću na periferiji naselja bogu iza korner zastavice i prepričavao umornim roditeljima koliko je bio dobar. Uz logorsku vatru, potom je slušao priče o Eskinu, gradu na obali Rio Korijentesa, u kom vlada mir, tišina, tamo gde je večno zelenilo, gde rastu eukaliptusi, love se štuke, plove šleperi, gde se umire od gladi i crkava od teškog rada. Tako je Dijego svoje prve korake ka budućnosti pravio svestan da postoje nedostižni ideali.

Maradona je često govorio o tome da ne pamti da je neko nekada protiv njega igrao kao Piksi tog vrelog dana. Od tada je Piksija smatrao jednim od najvećih majstora protiv kojih je igrao. Možda bi mu se oči ukrstile od genijalnosti da Osim na tom prvenstvu Savićevića nije smatrao tek nečijom izmenom…

22/06/1986

Od trenutka kada je lopta poletela ka ničijoj zemlji između penala i ivice kaznenog prostora, dok je nesrećni golman reprezentacije Engleske Piter Šilton nije promašio, odmotao se čitav jedan film od dolaska Dijega Armanda Maradone na prvi trening do tog četvrtfinala Mundijala u Meksiku.

Svi oni dani kada su njegovi vršnjaci, koliko god ljubomorni bili, nakon njegovog driblinga gurali jedni druge i bez daha vikali „j…te šta ovaj ume“, sva ona poluvremena juniorske ekipe Boke juniors na kojima je žonglirao lopte, pomorandže i sve drugo što mu dobace, sve one noći u kojima je sanjao da će postati heroj reprezentacije, sve je to stalo u taj let lopte.

U tom je letu bila i ponuda River Plate, koja mu je pet godina ranije nudila najveću platu u istoriji kluba i najviši simbolički položaj za jednog fudbalera u društveno-političkoj piramidi.

I pokušaji svih onih koji su želeli da se o njega ogrebu, da na njemu zarade, a koji su samo nemo posmatrali, kako sa svojim drugarom iz detinjstva, poljskim imigrantom Horheom Siteršpilerom, sve pezose od Pume, Koka-Kole, raznih kozmetičkih proizvoda i lutaka sa njegovim likom, usmerava na račun njegove kompanije u Lihtenštajnu.

Sve ponude Real Madrida kojima se narugao potpisavši za Barselonu, stale su u tu loptu koja je zaklonila meksičko sunce. Sa svim pogibeljnim startovima igrača širom Španije na njegove noge i još krvavijim startovima Barselonine uprave na njegovo srce i obraz.

Sve je to skupio dok je skakao, taj 165 centimetara visoki, čupavi Gaučos i sve ih je zajebao.

Maradona, tada već velika fudbalska zvezda, dočekao je loptu koja je letela čitavu večnost, na svoj mangupski način, kako niko nije očekivao – rukom – i prosledio je u mrežu. Uzalud su momci u belim dresovima, ti fudbalski apotekari, za koje je fudbal, rekli bi Argentinci, samo mehanicistička demonstracija protestantske radne etike, negodovali i molili sudiju da se predomisli.

Argentina je vodila jedan-nula.

Četiri minuta kasnije, Argentina nije duplirala vođstvo, nego se osvetila za poraz u Foklandskom ratu, izvršila je teroristički napad na britansku logiku i naterala dvorsku svitu u Bakingemskoj palati da pljuje i psuje i narod i igrače i fudbal i kad su ga izmislili.

To je uradio Dijego sam, ali je država Argentina četiri minuta ranije u opštinskoj kancelariji u Buenos Ajresu, već promenila ime u Maradona.

„Arrancha por la derecha, el genio del fútbol mundial!

Puede tocar para Burruchaga!

Siempre Maradona

Genio, genio!

Genio, genio, genio, tá, tá, tá!

Gracias, Dios, por el fútbol, por Maradona, por estas lágrimas, por este Argentina dos, Inglaterra zero!“

Jedino je legendarni Urugvajac Viktor Ugo Morales, koji je komentarisao utakmicu i mogao da progovori, dok je Maradona za sobom ostavljao unesrećene Berdslija, Rida, Bučera, Fenvika, Šiltona, pa opet Bučera, pa Stivensa. Taj je trk ka Šiltonovom golu za njega bio samo još jedan trk blatnjavim ulicama Vila Fiorita, a engleski reprezentativci koje je vešto izbegavao, svi oni oštri laktovi, udarci, noževi i strahovi koje je na tim ulicama morao da savlada.

Kada je lopta dodirnula mrežu, Argentina je postala prvak sveta, prvi tim koji je tako nešto uspeo da uradi već u četvrtfinalu. Preostale dve utakmice bile su formalnost.

D10S

Oni rođeni četrdesetih i pedesetih imali su svoju senzaciju u žutom. Bila je to magija sa kraćom nogom, priča posleratnih generacija o lepršavosti koju su saznavali slušajući na tranzistoru o Garinči, o Vavi, o Peleu. On je bio njihova desetka. Ona ispisana tankom zelenom štraftom, na žutoj tkanini, koja je na oproštajnu utakmicu pozvala Jugoslaviju i koja je, ta poslednja desetka, završila u izlogu kafića „Bili as“ u Splitu.

Dečaci rođeni šezdesetih otkrili su svoj rokenrol, svoje Engleze, Džordža Besta i Kevina Kigena, ali i svoju žutu generaciju. Bila je to brazilska ljubav koja je poput dugih nogu doktora Sokratesa preskočila decenije. Imali su i svoje „desetke“, ali su morale da prođu godine da bi fudbal dobio svoju rokenrol zvezdu.

Nju su, kao dečaci na ulici, na betonskom terenu ili pred televizorom, dočekali oni rođeni sedamdesetih i na samom početku osamdesetih.

Tim potpuno različitim generacijama zajednička je, nakon te utakmice sa Engleskom, postala samo jedna fudbalska stvar – obožavanje Maradone.

On je davno odraslim dečacima zaljubljenim u žute vanzemaljce koji govore portugalski, ponudio trik i bezobrazluk, manire džeparoša sa železničke stanice u kopačkama genija. Bio je dokaz da njihova mladost neće ostariti. Nešto mlađima, bio je simbol anarhije i pobede – čupavi šampion, koji nije mario za autoritet, već mu je šeretski provlačio loptu kroz noge, pa isplaženim jezikom uz osmeh, ismevao sve postojeće, izmišljene okvire. Za one još mlađe, postao je Bog.

Međutim, pre nego što je tog 22. juna kaparisao pehar šampiona sveta i ostvario snove, Maradona je sanjao katalonske košmare.

Nakon Mundijala u Španiji, Barselona je odlučila da istrese čitavu vreću blaga kako bi u svoje redove dovela fudbalera o kome priča čitav svet. Oborili su dotadašnji svetski rekord sa ugovorom od šest miliona dolara i Maradona je obukao bordo-plavi dres na pruge. Dobijao je najveće batine koje je jedan fudbaler ikada dobio i prvi je u istoriji zaslužio aplauz navijača Real Madrida u jednom El Klasiku. Igrao je onako kako se i očekivalo od najveće mlade zvezde svetskog fudbala, ali je patio zbog tako snažno uperenih svetala javnosti ka njegovom životu. Još 1982. godine u Eskini, piscu Giljermu Blanku je rekao u poverenju: „Ljudi moraju da shvate da Maradona nije mašina koja služi da njih usreći.“

Barselona mu je ponudila izlaz – posut kokainom. Kasnije je svedočio da je u Kataloniji povukao prvu liniju, a nakon tuče koju je izazvao protiv Atletika, uprava Barselone povukla je svoju liniju koju više nije želela da prelazi.

Nasilni Maradona, sklon noćnom životu, nije bio ono što su u klubu zamišljali.

Jedan klub i jedan grad, takvog su čoveka i igrača priželjkivali.

„Nezaposlenost, problemi… nije važno. Stigao je Maradona“

Napulj, grad Vezuva, Kamore, južnjačkog siromaštva i svog Napolija, dočekao je Maradonu raširenih ruku, a legendarne su priče o tome kako je uopšte skupljeno 10,48 miliona dolara da Dijego bude doveden na jug Italije. Oni koji su se o tome raspitivali, doživljavali su noćne posete mladih nada napolitanske mafije jer zaista više nije bilo važno kako. Jedino važno je bilo da je stigao.

I nikome nije bilo čudno što Spasitelj nosi svetloplavu trenerku, belu Puma majicu, ne propoveda, već govori kratko i uz skroman osmeh. Sva su zvona od katedrale Hesus Nuovo, do San Domeniko Mađore, zvonila u njegovu čast.

A njemu je samo to bilo potrebno. Da se ponovo oseti voljenim i da ljudi, kao njegovi vršnjaci mnogo godina ranije, ponovo bez daha jedni drugima govore – jebote, vidi šta ovaj ume.

„Klaudija, znam da rizikujemo živote dolaskom ovde, ali imam dobar osećaj. Ovo je lud grad, ali i ja sam lud, to znaš. Ovo me vraća u detinjstvo. Moram da usrećim siromašnu decu sa ograde jer me toliko podsećaju na nas u Buenos Ajresu“, rekao je Maradona ženi.

U prvoj sezoni je doveo Napoli na osmo mesto i stekao toliki kredit da je mogao da kaže predsedniku kluba: „Dovedi mi onog kurvinog sina Reniku iz Sampdorije. Bolje da je sa mnom u ekipi nego da me čuva.“ Polako su stizala pojačanja, a on je po istom principu – bolje sa njima nego protiv njih – pridobio čitav grad i njegovo podzemlje.

Usledio je Mundijal u Meksiku i ponovo je sve bilo na svom mestu.

O njemu su pričali kao o mađioničaru koji je u stanju da u isto vreme odžepari Šiltona i bude veći od Karlosa Gardela i Eve Peron zajedno. Na tim krilima i talasu obožavanja koje je dobijao od navijača, odveo je tim koji se par godina ranije borio za opstanak, do Skudeta. Bio je na svom vrhuncu.

„U svlačionici smo se dogovorili da je jedini način da ga zaustavimo, taj da ga brutalno fauliramo. Posle 10 minuta smo odustali. Bilo ga je prelepo gledati na terenu“, rekao je tadašnji Juventusov igrač i Maradonin rival Zbignjev Bonjek.

Slavlje nakon osvojene titule trajalo je mesecima, a četvrtina novorođenčadi u Napulju u narednih godinu dana nazvana je Dijego ili Dijega. Ipak, Maradona je počeo sve ređe da trenira, a sve češće da se druži sa mafijašima koji su uživali u njegovoj pažnji, kupujući je ekskluzivnim, bleštavim poklonima iz fabrike Ferarija. Titula nije odbranjena, a onaj put kojim je pokušao da se izbavi od pritiska u Barseloni, postao je njegova omiljena prečica ka sreći.

„Slava me je upoznala sa belom ženom, misterioznog ukusa i zabranjenog uživanja,

Koja me je navikla da je želim svaki put, uzevši ceo moj život…“

Toliko je u tome zaglibio da se govorilo kako je u njegovoj krvi otkriven kokain i da je, da to ne bi bilo objavljeno, Napoli morao da „preda“ titulu Berluskonijevom Milanu.

Pritisak je ponovo rastao, govorilo se i o vanbračnom sinu i Maradona je želeo da ode u Marselj – ne zvuči kao idealno mesto da se odmorite od kokaina – ali ga je predsednik kluba u tome sprečio. Od subote do srede bio je na kokainu i viskiju. Od četvrtka do utakmice čistio se i preznojavao. Upalilo je. U Napoli je došla nova titula, iz čistog Dijegovog inata. I opet je sve bilo u redu. Ili je tako izgledalo.

Samo da Genije nije prebacio prečku

Na stadionu Artemio Franki u Firenci, u četvrtfinalu Mundijala u Italiji 1990. godine, Jugoslavija je sa igračem manje od 30. minuta, vratila Argentinu, aktuelnog svetskog prvaka, na fabrička podešavanja. Maradona je često govorio o tome da ne pamti da je neko nekada protiv njega igrao kao Piksi tog vrelog dana. Od tada je Piksija smatrao jednim od najvećih majstora protiv kojih je igrao. Možda bi mu se oči ukrstile od genijalnosti da Osim na tom prvenstvu Savićevića nije smatrao tek nečijom izmenom. Možda bi, da je počeo utakmicu, Dejo bio zagrejaniji i ne bi u produžetku onako prebacio prečku Gojkočee sa peterca.

Samo da je Genije tada postigao gol, Maradona ne bi video polufinala – u nekoj drugoj priči bi i Jugoslavija bila prvak sveta – i njegova napuljska priča i njegov život u narednih 30 godina, ne bi bili tako tragični.

U tom polufinalu, baš u Napulju, sastale su se Argentina i Italija, umesto Italija i Jugoslavija, a Maradona je javno govorio o tome za koga bi publika na San Paolu trebalo da navija.

„Ne sviđa mi se što sada svi apeluju na Napolitance da navijaju za Italiju. Tu istu Italiju koja ih prezire, kinji i marginalizuje od pamtiveka“, rekao je Dijego uoči polufinala. I naravno da su ga poslušali.

Više od pola stadiona navijalo je za Argentinu protiv Italije, usred Italije. To mu nikada nije oprošteno, a godinama kasnije, ovako je opisao susret sa tadašnjim predsednikom italijanske fudbalske federacije: „Nije me gledao sa besom i mržnjom. Ništa mi nije rekao. Samo je pogledom prodirao kroz mene. Pogledom mafijaša. Znao sam da će naći načina da me uništi.“

Nije prošlo mnogo vremena do trenutka kada su italijanske novine objavile da je Maradona bio pozitivan na kokain i da mu sledi 15 meseci suspenzije. Spakovao je stvari i tokom noći pobegao od grada koji ga je uzdigao na nivo božanstva. Te noći, počeo je sa begom od sebe, koji će potrajati 30 godina.

„Ako se Isus sapleo, zašto ne bih i ja?“

Preko noći je najveći majstor kog je planeta videla, postao „bivši fudbaler“, iako je karijeru završio mnogo kasnije. Nikakve Sevilje i Njuelsi nisu mogli da mu pruže utočište. Ponižavao ga je ko je stigao, ko god nije žurio na autobus ka savršenosti, bacio je kamen u njegovom pravcu. I ona jadna FIFA, koja je namlatila milijarde na osnovu njegovog imena, prezimena, kovrdža i desetke na dresu, odlučila je da ga izbaci sa Svetskog prvenstva u Sjedinjenim Državama. Valjda onda kada su glavešine te jadne organizacije shvatile da bi onako podebeo i podbuo i treći put mogao da dovuče Gaučose do finala.

Pored toga, dugovi su rasli. Kokain je skup hobi, a oni sa kojima se Maradona družio teško praštaju. Otprilike jednom godišnje javljali su se medijima tinejdžeri koji su kao pesmicu recitovali to da je njihov tata veliki Dijego Armando i da njima pripada prezime Maradona. Nije za El Dijega najgora stvar bila što su ti klinci često bili u pravu, nego to što on to nije želeo da prizna.

Godine su prolazile i sa sobom odnosile sećanje kako je to biti spokojan.

Više nije pomagalo da loptu stavi pod majicu ili sa njom zaspi. Više niko nije govorio „j…te, vidi šta ovaj ume“. Sada su svi tražili još samo kap njegove krvi, samo da dobiju potvrdu da i bogovi imaju rane.

Maradona je postao simbol priče o dva vuka, dve ličnosti koje svako od nas u sebi nosi. Jedan je vuk samo naizgled opak, a u stvari je pitom, tananih osećanja i visoko razvijenog osećaja u stomaku za procenjivanje šta je u ovom životu pravedno, a šta ne. Drugi je vuk prek, on ne samo da izgleda opako već zaista postupa potpuno instinktivno i voli samo sebe. Uvek je poenta u tome kog vuka više hraniš, a Maradona je tražeći spokoj ovog drugog hranio belim prahom.

Tek je ponekad pronalazio način da slaže sebe i ubedi se kako će sve biti u redu. Kao voditelj noćnog TV šoua, kao direktor Boke juniors, kao selektor reprezentacije. I možda bi mu taj poslednji pokušaj i prošao dobro, možda bi se Argentina i okitila titulom prvaka sveta, protivno logici, samo da nije odlučio da se igra sa sudbinom. Kada je sve krenulo kako treba, bio je osion, sa nekulturnom dozom samopouzdanja, izazivao je rivale i sudbina je onda obukla dres reprezentacije Nemačke. Bilo je 4 : 0 u četvrtfinalu Mundijala. Opet je usledio pad.

Katokomunizam – pravda se oseća stomakom

Posvađao se sa svima, ćerku i prvu ženu optužio je da imaju nameru da ga opelješe, zaboravljajući da je od čitavog njegovog bogatstva ostalo samo sećanje i jedna zastava. On je bio i to će sasvim sigurno ostati, zastava obespravljenih i odbačenih, siromašnih i zaboravljenih.

Ono što je tokom čitave svoje karijere radio na osnovu osećaja u stomaku koji je govorio da je pravedno i jedino ispravno pomoći slabijem, postalo je njegova politika, njegov ideal. Viđao se sa Ugom Čavezom, Evom Moralesom i Fidelom Kastrom, govorio o tome da je svaki njihov potez za njega ispravan i pravičan, a Buša nazivao „ljudskim otpatkom“. Onda kada je izgledalo bezobrazno i kontradiktorno to što propagira levičarske stavove, a jedno je od čeda kapitalizma novog doba, svi su se prisećali njegovog susreta sa papom Jovanom Pavlom II kome je poručio da proda vatikansko bogatstvo kako bi nahranio gladne.

„Amigo, učini nešto“, odzvanjale su njegove reči, iako je s vremena na vreme izgledao kao neko ko nema pojma o čemu priča i da su tompus, Kuba, revolucija i socijalna pravda, u njegovom slučaju samo kolorit iza koga krije sopstvenu nesnađenost.

Kada je, kao fudbaler Napolija, prekršio sve klupske propise i protivno volji svojih menadžera okupio čitav tim na lokalnom terenu, u naselju devojčice za koju se skupljala humanitarna pomoć, Maradona je uradio više za Napulj od svih titula i pobeda koje im je doneo. Time je oslikao onaj oreol koji se može videti oko njegove glave na svim muralima u tom gradu. I time je pokazao da ne zaboravlja odakle dolazi.

Sa ulice. Iz Vile Fiorite. Trošne kuće, koja prokišnjava kada nebo ne posluša njegove molitve i pusti kišu.

Mnogo godina nakon što se njegova igračka karijera završila, po odlasku iz Napolija, pokušavao je da radi kao trener, ali je za fudbal uradio nešto još važnije. Konačno je i za sva vremena obesmislio sve one nezgrapne frazetine da je fudbal najvažnija sporedna stvar na svetu. Ne. Fudbal je zaista važan, mnogim ljudima važniji od života. Ali, sada je sasvim jasno, nije važniji od smrti.

Ako je istina da se život završava odmotavanjem nekog zamišljenog filma koji prikazuje kako smo ga proživeli, onda je sasvim jasno o čemu je mislio Dijego 25. novembra ove šugave godine, dok je kardiorespiratorni napad nadirao, a u odbrani nije bilo ni Buručage, ni Batiste, ni Ruđerija, ni Kusturice, da sve pospreme.

Nije teško poverovati da je taj trenutak razdvajanja sa ovim svetom potrajao tačno četiri minuta jer toliko je trajala metafora njegovog života, od 51.24 do 55.24, onog 22. juna 1986. godine protiv Engleza. Ipak, Dijego se, kada je srce prestalo da mu kuca, nije zauvek preselio na Stadion Asteka, pod vrelo meksičko sunce. Otišao je na mesto o kom sanjaju i za kojim umiru sve Maradone.

Na istočnu obalu Rio Korijentesa, blizu mesta gde se ta reka uliva u Rio Paranu, da zajedno sa svojim precima danju lovi štuke, specijalnim zamkama naroda Gvarani, a da noću spava sa loptom. Pola odrpanog pokrivača njemu, pola njoj, zauvek.