Od škljocaja upaljača koji se čuo nekoliko trenutaka nakon što je hrapavi, odmereni glas sa druge strane rekao jasnom dikcijom: „Da, ovde Bogdan Diklić“, do trenutka kada je minut posle prekinute veze, on pozvao, zbog „kratkog post scriptuma“, sve je teklo lako, kao pas Koprivice ka Đorđeviću.
Prva rečenica: „Željko mi je rekao da ćete me zvati, a kada mi on tako nešto kaže, to je za mene kao zapovest. Istina, naglasio je da ćete biti kratki, čemu se nadam. Znate, ja se medijski ne eksponiram…“
Kako ste se sreli, vi i Partizan?
Ja sam već voleo Partizan, to mi je bilo opredeljenje dato mestom rođenja. U Bjelovaru sam rođen, tamo sam živeo i tamo je postojao jedan rukometni klub, koji se zvao Partizan. Taj je Partizan iz Bjelovara bio fenomen svoje vrste i mnogi su navijači beogradskog Partizana dolazili na njegove utakmice u Beogradu da ga zdušno bodre. Taj je Partizan 1972. postao šampion Evrope, a sledeće godine igrao finale, doduše bez Hrvoja Horvata. Podrazumevalo se da ako voliš Partizan, da ga voliš u svim sportovima. Sa takvim jednim emotivnim kapacitetom sam došao u Beograd i tu sam sportski – i po imenu i po toj ljubavi koju sam osećao prema klubu čiji igrači se posle treninga na koji su došli biciklom zaperu na česmi pored terena, odu na koktu, bez velikih dotacija, pa postanu prvaci Evrope – istinski zavoleo Partizan. Istinski, šta mi to znači? Kao da drugačije i može da se voli…
Ceo razgovor objavljen je u novom Nedeljniku, koji je na svim kioscima od četvrtka, 14. aprila
Digitalno izdanje i pretplata na nstore.rs
Tagovi
