„Bol i slava“: Kako je Antonio Banderas postao Pedro Almodovar

Pedro Almodovar je zabavan na žurkama, ali žurke nisu uvek zabavne njemu.

“Socijalizacija je počela da me istinski iscrpljuje s vremenom”, rekao je Almodovar u septembru na Međunarodnom filmskom festivalu u Torontu gde je predstavio svoj poslednji film “Bol i slava”.

Bilo je neočekivano čuti ovakvu stvar od reditelja čiji su prvi filmovi poput “Zakona želje” i “Žena na ivici nervnog sloma” posedovali duh sveprihvatljivosti, bez ikakvih pravila.

Zapanjujuće ličan film “Bol i slava” će to promeniti za Almodovara: pošto se okušao u adaptacijama poput “Hulijete” (2016) i “Kože u kojoj živim” (2011), ali i vrtoglavih farsi poput “Ljubavnika u prolazu”, Almodovar se okrenuo svom unutrašnjem životu. Osvrt na želje i duboka osećanja koja su ga oblikovala, ukorenjena u telu koje je počelo da ga izdaje na izmaku srednjeg doba, “Bol i slava” je pritajeno remek-delo koje sublimira njegovu karijeru.

Salvadora Malja, reditelja čiji je lik toliko očigledno zasnovan na Almodovaru da čak u filmu nosi upravo Almodovarovu odeću i živi u replici njegovog stana, igra Antonio Banderas. Maljo je stekao ime kao tvorac senzacionalnih španskih seks-komedija, ali je sada toliko razoren bolom koji nosi starost da više nema energije da bilo šta stvara.

Bol uzima različite oblike, fizičke i duhovne. Malja muče učestale migrene i grčevi u leđima, a progoni ga veza koju su razorile droga i majka koju je, oseća, izneverio. Sve Maljove boljke preuzete su iz Almodovarovog života, i ta iskrenost je Banderasa, dok je čitao scenario, zatekla nespremnog.

“Tu su stvari za koje nikada ne bih ni pomislio da će ih otkriti, ne čak ni svojim prijateljima”, kaže Banderas. “Pedro je veoma zatvorena ličnost.”

Almodovar je dugo zauzimao jednu od najprovokativnijih tačaka gledišta u modernoj kinematografiji. Nikada se ne plašeći da se dotakne društvenih i seksualnih tabua, redovno je svoje filmove nabijao srčanošću, komedijom, požudom i bojama.

Međutim, “Bol i slava” je nešto drugo. Mimo sve radosti, Almodovar je mnoge stvari sakrivao, naročito razmere do kojih je morao da upravlja bolom na dnevnom nivou.

“Maljo ipak ne oplakuje svoju sudbinu, a ni ja nisam čovek koji se žali mnogo”, istakao je Almodovar. Odlučio je da ne namerava da ni trunku svog bola iskoristi da bi izazvao sažaljenje. Umesto toga, on minut i dvadeset sekundi “Bola i slave” provodi navodeći sve svoje fizičke probleme.

Lako je uočiti šta je Banderasa obmanulo pre toliko godina kada je Almodovara prvi put sreo u jednom madridskom kafiću. “Pojavio se sa tom crvenom plastičnom aktovkom i pričao – mnogo – kao da drži nekakav divni monolog”, prisetio se Banderas. “Posle 20 minuta, ustao je, pogledao me i rekao mi: ‘Trebalo bi da se baviš filmovima. Imaš veoma romantično lice.’ I otišao.”

Almodovar je Banderasu ubrzo ponudio ulogu u svom narednom filmu, “Lavirintu želja”, a njihova saradnja koja će obojici doneti svetsku slavu traje već decenijama.

Almodovar je bio provokator, a Banderas njegova muška muza u telu seks-bombe; zajedno su živeli živopisne živote u madridskim klubovima.

Godinama kasnije, kada je Almodovar počeo da piše “Bol i slavu”, ipak na umu za glavnu ulogu nije imao Banderasa: koja bi korist bila od glumčeve vitalnosti u takvoj umrtvljenoj ulozi?

“Bol je pasivan”, ističe Almodovar. “Nije lako snimiti nekog ko pati, koga boli – to nimalo nije filmski.”

A onda je Almodovar naišao na Banderasovu fotografiju iz perioda kada se oporavljao od srčanog udara 2017.

“Video sam na njegovom licu iskustvo bola, a to je bilo važno za ovaj lik”, rekao je Almodovar. Znao je da je pronašao svog Malja, a sada će – kakva ironija dostojna njegovih filmova! – Almodovar biti Banderasova muza.

Almodovar je bio iznenađen koliko i svi ostali kada je briznuo u plač poslednjeg dana snimanja pošto je zagrlio svog glumca. Uprkos činjenici da je toliko stvari u filmu snimio prema sopstvenom životu, Malja je na snimanjima pokušavao da tretira kao nekog odvojenog od sebe. Ipak, dok je grlio Banderasa, nije prestajao da plače.

Umesto da ostane čvrst u svojim sedamdesetim godinama, odlučio je da se liši tog stoičkog stava. “Moram da se otvaram više.”

Istina je da je Almodovar uvideo da je njegov bol teško podeliti. Istina je, takođe, da je u tom trenutku bilo još teže ne učiniti to.

© 2019 The New York Times