„Bolje rat nego pakt. Bolje grob nego rob“: Kako je Beograd pre 83 godine promenio istoriju Jugoslavije

Na današnji dan, pre tačno 83 godine, prestoničke ulice preplavilo je hiljade demonstranata. S parolama „Bolje rat nego pakt“ i „Bolje grob nego rob“, tog 27. marta 1941. građani Beograda pokazali su svoj revolt i nezadovoljstvo zbog protokola o pristupanju Trojnom paktu koji je Kraljevina Jugoslavija dva dana ranije u Beču potpisala.

Vojnim pučom oficira Jugoslovenske vojske na čelu sa generalom Vojnog Vazduhoplovstva Borivojem Mirkovićem sa vlasti je zbačeno tročlano kraljevsko namesništvo koje su činili knez Pavle Karađorđević, dr Radenko Stanković, dr Ivo Perović, kao i vlada Cvetković-Maček, i taj martovski prevrat, kako je svojevremeno za Nedeljnik objasnio istoričar Predrag J. Marković, „predstavljao je prekid kontinuiteta izgradnje dobrih odnosa sa Trećim rajhom.“

Prema Markovićevim rečima, čitav taj događaj bio je veoma iznenadan. Zemlja je u to vreme privredno potpuno zavisila od Rajha, i potpadala pod njegov sve veći politički uticaj.

„U našoj istoriji malo je protivrečnijih i sudbinskijih datuma od 27. marta 1941. godine“, pisao je Marković za Nedeljnik. „Od tada do danas, traju rasprave o prirodi i posledicama tog prevrata. Oni koji omalovažavaju puč tvrde da je on pretežno delo britanske obaveštajne službe. Činilo se da su 25. marta, kada je Jugoslavija pristupila Trojnom paktu, pobedili Nemci. Jugoslaviji su ponuđeni povoljniji uslovi nego ostalim državama u okruženju (doduše, neki od njih su bili tajni, da se ne bi izazvalo negodovanje drugih država). Svi ozbiljni političari i vojnici bili su svesni toga da je nemoguće odoleti nemačkom napadu. Najveća i najmodernija vojska Evrope, francuska, poklekla je u blickrigu za nekoliko nedelja, leta 1940. godine. Pad Francuske je izazvao malodušnost među jugoslovenskim političarima i ozbiljnim vojnicima. Otpala je svaka mogućnost da se ponovi zajednička saveznička borba iz Prvog svetskog rata. Posle sloma Britanaca kod Denkerka, bilo je jasno da britanska pomoć nije ostvarivo rešenje.  Nijedna evropska zemlja, a pogotovo ne Srbija 1914. godine, nije imala tako složenu unutrašnjopolitičku situaciju kao Jugoslavija. Rat sa Nemačkom se činio kao zajamčeno uništavanje zemlje. Činjenica da su pučisti bili uglavnom vazduhoplovci, najpustolovniji rod vojske, a ne oprezni pešadijski generali, možda je imala svoju ulogu. Izgleda da su i Britanci početkom marta bili spremni da prihvate jugoslovensko pristupanje Trojnom paktu, pod uslovom da Jugoslavija ne saučestvuje u nemačkom napadu na Grčku. Pred sam puč, međutim, Antoni Idn zvanično podstiče britanskog poslanika da podrži promenu jugoslovenskog režima. Britanci su investirali dosta novca u „svoje“ ljude u Jugoslaviji, samo što glavni pučisti nisu bili ti ljudi, već vođe Zemljoradničke stranke Milan Gavrilović i Miloš Tupanjanin. Britanska SOE koja je tek nešto ranije osnovana, sama je širila legendu o svom učešću u puču, ne bi li podigla svoj ugled u redovima britanske administracije. Britaniji, koja je ostala usamljena u borbi sa Hitlerom, očajnički je bio potreban bilo kakav propagandni uspeh. A Srbi su prvi u Evropi izveli tu martovsku antifašističku pobunu, kao što su jedini podigli masovni ustanak u leto 1941. godine“, objašnjava Marković.

Puč je u velikoj meri osujetio Hitlerove prvobitne planove za sprovođenje operacije „Barbarosa“ (pohod na Rusiju) i samo ga, onako pomahnitalog kakav je već bio, dodatno razgnevio, pa nisu pomogla ni sva uveravanja nove vlade da puč nije usmeren protiv Nemačke i Italije.

Iako Marković piše kako je „Britanija sama širila legendu o svom učešću u martovskom puču“, uticaj koji je Čerčilovo prebacivanje britanskih trupa iz Libije u Grčku (i južni Balkan uopšte) imao na razbuktavanje antinemačkog bunta svakako nije zanemarljiv.

Bez obzira na to što su svi britanski izveštaji govorili da Nemci mogu lako da pregaze Grčku i da je slanje vojnika dobrim delom uzaludno,  „Čerčil se nadao da će prisustvo britanske vojske na grčkom tlu ohrabriti i Jugoslaviju da se odupre sve snažnijim pretnjama iz Berlina”, piše istoričar Džonatan Dimblbi.

Iako je 25. marta Beograd popustio i potpisao pristup Trojnom paktu, dva dana kasnije usledio je puč.

„Čerčil je bio oduševljen… Prkos Jugoslovena razbesneo je Hitlera. Sav njegov pritisak i pretnje bili su uzaludni, i „Barbarosa“ sada nije mogla da otpočne kako je planirano…”, piše Dimblbi.

Kao što ste imali priliku da čitate u tekstu Veljka Miladinovića objavljenom na sajtu Velikih priča, Hitlerov napad na Jugoslaviju i Grčku koji je počeo 6. aprila bio je surov. Jugoslavija je kapitulirala posle 11 dana, 17. aprila, a grčka vojska se predala 23. aprila, sa 60.000 Britanaca koji su pritekli u pomoć, od kojih se tri četvrtine evakuisalo, a ostali su stradali ili su završili u zarobljeništvu.

„Hitler je postao neprikosnoveni gospodar Balkana. Strateški, međutim, pokazaće se da je to bila Pirova pobeda. Mada je tačno da je sada, pošto mu je južni bok bio obezbeđen, Hitler mogao da otpočne napad na Sovjetski Savez, to više nije mogao da učini krajem maja, kao što je prvobitno planirao”, piše Dimblbi.

Isti autor dodaje i da su se britanski pokušaji otpora nacističkom osvajanju Balkana završili ponižavajućim porazom, ali da nisu bili potpuno uzaludni.

„Pretnja nemačkoj hegemoniji na Balkanu naterala je Hitlera da odloži ‘Barbarosu’. Zbog toga je period idealnih vremenskih uslova pre dolaska ruske zime naglo i uznemiravajuće skraćen…”

Umesto maja, Hitler je zbog toga morao da zagaca blatom i snegovima rusije. A svi znamo kako se zimski pokušaji osvajanja Rusije završavaju.