Savo Manojlović za Nedeljnik govori o „svim etiketama“ koje su za njega lepljene: od odrastanja na Kosovu, preko analiza da je desničar, pa sve do pitanja šta se zapravo krije iza fenomena Savo Manojlović.
***
Kakvi su bili susreti sa albanskom decom, da li je bilo komunikacije među vama?
Naravno da jeste. Kada imate jedan koš ili jednu fudbalsku loptu, ili vam nedostaje jedan da popuni ekipu, onda nije bilo važno ko je ko. Tada imate bezbrižnu igru.
Kako tenzije rastu, međutim, dešavalo se da dođe do tuča između škola na nacionalnoj osnovi, pa i da neko bude izboden, jednom su mog druga izboli nožem.
Ali takve stvari su se posle isto dešavale i na Novom Beogradu gde smo živeli, u Bloku 45.
Sećate li se dana kada je počelo bombardovanje?
Bombardovanje sam dočekao na košarkaškom terenu. Danima se već pričalo da li će NATO avioni krenuti i znalo se nekako da je samo pitanje dana. Tih dana većina škola čak nije ni radila, sem moje osnovne škole, ali neki roditelji nisu puštali decu da idu u školu.
Želeo sam tada da idem u školu zbog društva. Tadašnja tenzija i neizvesnost nekako nas je zbližavala. Ali trebalo je i da odgovaram biologiju kod nastavnice Cane, koja je bila veoma stroga.
Brat mi je rekao da pitam mamu da ne idem u školu pa da ceo dan igramo basket, što mi je tada bila ponuda koja se ne odbija. I danas mi je žao, jer je to bio poslednji dan kada sam mogao da vidim neke školske drugove. Sa mnogima sam i danas blizak, ali neke nisam nikada više video.
Ceo dan smo igrali basket i naravno na nekom rezultatu koji je bio na klackalici došli su roditelji i rekli da idemo odmah kući.
Taj trenutak je bio kao kada vam neko nožem preseče detinjstvo. Sve se preko noći menja. I meni je taj dan kada je počelo bombardovanje zapravo dan kada sam izgubio svoj rodni grad.
CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA, KOJI JE U PRODAJI OD ČETVRTKA, 23. MAJA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS
Nedeljnik 645
Tagovi
