Ime Kamala izvedeno je iz reči za lotus na sanskrtu. Ali ne za bilo kakav lotus. „Simbolika je jasna: lotus uvek leži na vodi, ali nikada se ne pokvasi“, rekla je jednom prilikom vlasnica tog imena, i prezimena Haris. „Njegovo korenje je u blatu. On ima dobar temelj. Uvek morate da znate odakle ste.“
Kamala Haris, nova potpredsednica SAD, dobro zna odakle je. Njena majka Šjamala stigla je iz Indije i upisala Berkli 1958, u trenutku kada je u čitavoj Americi živelo samo 12.000 pridošlica iz Indije. Tamo će upoznati drugog brucoša, takođe imigranta, Donalda Harisa (i to je bila retkost: tih godina svega stotinjak državljana Jamajke dobijalo je dozvolu da se doseli).
Njih dvoje bili su predstavnici prvog posleratnog talasa imigracije, onog koji, za promenu, nije bio iz Istočne i Južne Evrope, onog koji će promeniti i demografsku i ljudsku sliku Sjedinjenih Država, talasa pomognutog Zakonom o imigraciji i nacionalnosti iz 1965. kojim su srušene „kvote“ za useljenje, nastale četrdesetak godina ranije kako bi Amerika ostala većinski bela i protestantska.
Oni su, dakle, promenili Ameriku. Njihova ćerka mogla bi da promeni istoriju.
Senatorka Kamala Haris, bivša državna tužiteljka Kalifornije, postala je prva Afroamerikanka i prva Amerikanka indijskog porekla koja bi mogla da se useli u Belu kuću. Zasad kao desna ruka, no videćemo… Sa 55 godina i mnogo političke kilometraže iza sebe, ona pripada i prvoj generaciji dece doseljenika koja je počela da se zanima za politiku.
Njih nije malo, makar na papiru. Više od 23 miliona imigranata imalo je pravo glasa na predsedničkim izborima 2020, prema podacima Pew Research centra. To je oko deset odsto od ukupnog broja birača, najviše u istoriji. A imigranti i njihova deca uglavnom bivaju skloniji demokratama.
Otkako je Džo Bajden obećao da će mu kandidat za potpredsednika zapravo biti kandidatkinja za potpredsednicu, počela je licitacija. Mediji su imali svoje favorite. „Leva“, „umerena“ i tiha „konzervativnija“ struja Demokratske stranke agitovale su za Suzan Rajs (bivšu savetnicu za nacionalnu bezbednost), guvernerku Mičigena Grečen Vitmer, senatorku iz Ilinoisa Tami Dakvort, senatorku iz Masačusetsa Elizabet Voren, Stejsi Ejbrams iz senata Džordžije…
Kriterijumi nisu bili samo harizma, moć i popularnost. U teoriji, kandidat za potpredsednika treba da bude neko ko je spreman da u svakom trenutku postane predsednik. Teorija previše često ustukne pred praksom, a praksu predvodi aritmetika elektorskog koledža. Obično se kandidati odlučuju da odigraju na koliko-toliko sigurno: da predlože nekoga ko može da im donese jednu od onih „sving stejts“, država koje svake četiri godine prelaze iz republikanskih u demokratske ruke, i obrnuto. Tako je Donald Tramp promovisao Majka Pensa, dok se Hilari Klinton odlučila za Tima Kejna, ne bi li osigurala pobedu u Virdžiniji (tu državu, sa 13 elektorskih glasova, 2000. i 2004. poneo je Džordž V. Buš).
Usko gledano, Kamala Haris tu nije donela ništa. Ona predstavlja Kaliforniju, koja je najplavlja od svih plavih država i u kojoj bi Bajden pobedio sve i da je nominovao bilo kog taksistu iz Los Anđelesa ili vozača tramvaja u San Francisku. No umesto političke geografije, ovde je igrala ulogu demografija: Kamala Haris trebalo je da probudi uspavane manjinske birače, koji su u velikom broju apstinirali pre četiri godine, a pre svega da na birališta izvede žene.
Kamala Haris je ostvarena političarka, sa zavidnim iskustvom. Prethodne četiri godine provela je u Vašingtonu, na mestu gde se vodi, ili makar sprovodi politika; pre toga bila je državni tužilac Kalifornije, a zbog veličine i značaja te savezne države to je maltene pozicija ministra pravde u senci. Nije se slučajno ona vinula na binu tik uz Bajdena kada se treba ponovo suprotstaviti „depolitizaciji“ politike u režiji Donalda Trampa, no ponajpre u trenutku kada se u zemlji vodi velika debata o reformi policije, o prekomernoj upotrebi sile, o nerešenim ubistvima pripadnika manjina.
Do ubistva Džordža Flojda i (anti)rasnih nemira u Americi, njeno hvalisanje da je „top cop“ nije toliko padalo u oči. Sada je „Kamala is a cop“ postalo refren ne samo republikanaca na društvenim mrežama nego i svih koji su duboko razočarani što su demokrate, po njihovom viđenju, previše brzo prodale borbu za reformu policije.
Sve to joj nije išlo u prilog proletos, kada je pokušavala da se nametne na primarnim izborima u Demokratskoj partiji. Na početku su mnogi analitičari smatrali da je ona mogući favorit iz senke, ali baš kao što je bio slučaj sa senatorkom Ejmi Klobučar, koja je takođe bila tužilac pre Kapitola, našla se na nestabilnom tlu kada se u debatama i u medijima povela priča o reformi krivičnog zakona. Tužiocima je previše lako naći nedoslednosti između onoga što su radili u karijeri i onoga za šta se zalažu, a Kamala Haris i Ejmi Klobučar su to dobro znale.
Primera radi, Kamala Haris je izazvala bes policije i političkog establišmenta kada, sa mesta tužiteljke, nije zahtevala smrtnu kaznu za ubistvo jednog policajca (jer se ona protivi instituciji smrtne kazne); s druge strane, liberali mogu da nađu sasvim dovoljno argumenata da se nije dovoljno zalagala za istraživanje policijskih zlodela i obaranje loših presuda.
To nije do kraja istina: Kamala Haris je u Kaliforniji sprovela nekoliko pionirskih reformi koje su kasnije imitirane širom Sjedinjenih Država. Ona je prva uvela obavezne kamere na policijskim uniformama, kako bi se utvrdilo da li je bilo prekomerne upotrebe sile. Ona je promenila i zakon po kojem su za treće krivično delo („third strike“) prestupnici po automatizmu završavali u zatvoru na najmanje 25 godina, često i na doživotnu robiju. „Treći prestup“ sada se računa samo za ozbiljno ili nasilno krivično delo.
Nije, ipak, bila previše jasna kada je govorila o zdravstvenoj zaštiti, odnosno „Medikeru“, zbog čega je u onim levim ešalonima Demokratske stranke prokažena kao deo establišmenta. Bajden, ispostavilo se, nije imao dovoljno hrabrosti – ili, ako posmatrate to drugačije, imao je dovoljno zdravog razuma – da se ne okrene tom delu demokrata, koje predstavljaju Berni Sanders i Elizabet Voren.
U Srbiji smo doslovno zaboravili kako to zaista izgleda, ali postoji i još jedna škola mišljenja koja ide u prilog odabiru Kamale Haris. Kandidati za potpredsednike ne mogu da vam pomognu da dobijete izbore u kampanji, kaže teorija pojedinih uglednih analitičara (iako mogu da vam pomognu da izgubite izbore, što je umnogome bio slučaj sa Sarom Pejlin, koja će svoju meru naći u rijaliti programima), sem ako ne računate onih nekoliko sati kada se njihova ličnost zaista računa.
U prvim pojavljivanjima kao kandidatkinja za potpredsednicu, ona je već govorila o borbi protiv predsednika kao o „slučaju za tužioca“. Njeno zaleđe joj omogućava da bude glasna i jasna.
Džo Bajden je umnogome doprineo trijumfima Baraka Obame i 2008. i 2012. Njegov obračun sa Sarom Pejlin bio je toliko ubedljiv da se i 12 godina kasnije klipovi sa te debate dele i šalju; sa Polom Rajanom bilo mu je nešto teže, posebno jer se Mit Romni pokazao kao mnogo tvrđi orah u duelu sa tadašnjim predsednikom.
Svaki izbori u Americi su oni koji imaju dalekosežne posledice. A otkako je Džon Adams prvi put izabran na mesto potpredsednika 1789. godine, 14 od 47 potpredsednika popelo se stepenicu više. To znači da ovo mesto nesumnjivo daje najveće šanse za useljenje u Belu kuću. Od 13 potpredsednika od završetka Drugog svetskog rata (ne računajući Majka Pensa), osam – više od polovine, dakle – bilo je nominovano od partije za predsedničke izbore. Samo trojica nisu ušla u predsedničku trku nakon kraja mandata: Spiro Egnu, Nelson Rokfeler i Dik Čejni.
Kamala Heris je već ispisala istoriju.
Tagovi
