„Borili su se protiv konkurencije na tržištu“: Priča o firmi koja je omogućila da se u Aušvicu spaljuje 9.000 tela dnevno

Bili su ugledna porodična firma. Predano su gradili sve modernije krematorijume – za koncentracione logore. Ovo je priča, koju je objavio Dojče vele, o firmi „Topf & sinovi“ koja je omogućila da se u Aušvicu spaljuje 9.000 tela dnevno.

Aušvic, Buhenvald, Dahau, Mauthauzen: u koji god su koncentracioni logor ušli saveznički vojnici, nailazili bi na brda leševa i krematorijume na kojima je stajao logo J.A. Topf & Söhne (J.A. Topf & sinovi). To poznato porodično preduzeće upustilo se u poslove sa SS-om isporučujući opremu za logore za masovno uništavanje ljudi.

Svetski poznata firma iz Erfurta

Preduzeće koje je 1878. osnovao Johanes Andreas Topf specijalizovalo se za proizvodnju uređaja za pivare i izvozilo proizvode u celi svet. Nakon Prvog svetskog rata, šefovi firme otkrili su novu lukrativnu delatnost: proizvodnju peći za gradske krematorijume. U Vajmarskoj Republici ovo preduzeće je postalo vodeće na tržištu zbog „maksimalnog poštovanja pijeteta umrlih“.

Nakon dolaska Hitlera na vlast, poslovi su nastavili da teku odlično. Direktori Ludvig Topf i njegov brat Ernst Volfgang Topf – obojica pripadnici Hitlerove nacionalsocijalističke partije – sa prozora radne sobe mogli su videti Etersberg, mesto na kojem su nacisti 1937. podigli koncentracioni logor Buhenvald.

Taj logor prvi je nauručio peći za kremiranje tela. Rastući broj mrtvih, koji su podlegali mučenju i raznim bolestima, predstavljao je problem za nacističku upravu ovog logora. Nakon napada na Poljsku 1939, logori su se punili novim zatočenicima. U Buhenvaldu je počelo masovno stradanje.

Još pre početka rata, SS se raspitivala o mogućnostima korišćenja peći u koncentracionim logorima. Glavni inženjer Kurt Prifer je u maju 1939. napravio prvi nacrt mobilne peći za kremiranje koja je radila na lož-ulje.

„Ta peć je predstavljala radikalni raskid sa zakonom i kulturom dostojanstvenog sahranjivanja. U njoj su leševi ljudi spaljivani kao da su otpad“, napisala je kustoskinja Memorijalnog centra Anegret Šile u dvorištu nekadašnje fabrike.

Ko će napraviti najbolju peć za fabriku smrti?

Prvi „uspeh“ ohrabrio je konstruktora i inženjera Kurta Prifera. Uskoro je SS-u sam ponudio novo i još efikasnije rešenje: peć sa dve komore za spaljivanje leševa. Model je u novembru 1939. počeo da se koristi u logoru Dahau.

Nakon toga je ambiciozni inženjer konstruisao svoju prvu stacionarnu peć za masovno spaljivanje tela u koncentracionim logorima. Firma je bila toliko ponosna na učinak da je čak patentirala model.

„Stav Kurta Prifera, koji se isticao inicijativom i nedostatkom moralnih skrupula, bio je simptomatičan i po pitanju zapošljavanja tehničkog kadra“, kaže Ridiger Bender, predsedavajući Fondacije za sećanje Topf & sinovi. Ističe da vodeći inženjeri nisu bili ubeđeni nacisti.

„Preduzeće niko nije prisiljavao da gradi krematorijume. Naprotiv, oni su pokušavali da se izbore protiv konkurencije, u koju je spadalo i berlinsko preduzeće Heinrich Kori“, kaže Šile. U pismima SS-u stalno je stajalo „sa radošću ispunjavamo važe naloge“.

Nakon odluke nacista da od Aušvica naprave centralno mesto Holokausta, saučesništvo u zločinu firme iz Erfurta poprimilo je nove dimenzije. „Nakon što je SS u Aušvicu otkrila da se sa gasom ciklon B u nekoliko minuta mogu ubiti hiljade ljudi, njihov najveći problem je bio kako da se bez traga oslobode tako velikog broja tela“, pojašnjava Šile. Efikasne peći firme „Topf & sinovi“ bile su rešenje.

U avgustu 1942. došlo je do sastanka između oficira SS i inženjera Kurta Prifera. Dogovorena je gradnja tri velika krematorijuma. Kasnije su isporučena još dva. U leto 1944. se u Aušvicu dnevno spaljivalo do 9.000 leševa.

Uspesi inženjera Prifera bili su trn u oku njegovih kolega. U septembru 1942. je njegov šef šef Fric Zander predstavio inovaciju – „peć koja neprekidno spaljuje leševe po principu pokretne trake“.

Znali su za Holokaust

Kako bi peć instalirali i pustili u pogon, tehničari iz Erfurta, među njima i montažer Hajnrih Mesing, proveli su dosta vremena na licu mesta u Aušvicu. Odlično su znali šta se tamo zbiva.

Pri tome je Mesing bio član Komunističke partije Nemačke koju su nacisti progonili. Ali njegova shvatanja ga nisu sprečila u „savesnom“ i brzom ispunjavanju radnog naloga. „Teoretski je mogao da sabotira stvar, ali to nije uradio“, kaže Bender.

Pa da li je veliki novac bio motiv? Teško. Jer, prema procenama, firma „Topf & sinovi“ je početkom četrdesetih od mašina za Holokaust ostvarivala tek dva odsto svoje dobiti.

Ludvig Topf je počinio samoubistvo nakon kapitulacije Nemačke. Čim ga je američki oficir informisao o predstojećem hapšenju, on je stavio kapsulu cijanida u usta i umro. U oproštajnom pismu je naveo da nije kriv. „Uvek sam bio pristojan – što je suprotnost ponašanju jednog naciste i to celi svet zna“, stajalo je u pismu.

Njegov brat Ernst Volfgang pobegao je iz ruske u okupacionu zonu zapadnih saveznika gde je ponovo podigao firmu. Istraga protiv njega je obustavljena. Tek knjiga jedne žrtve pod nazivom „Vlast bez morala – dokumentarni film o SS-u“ podsetila je zapadnonemačku javnost o ranijem radu firme. Nakon što joj je odbijen kredit, firma Ernsta Volfganga je bankrotirala.

Glavni inžinjer Kurt Prifer je umro 1952. u sovjetskom zarobljeništvu

Sve do pada Gvozdene zavese i ujedinjenja Nemačke nije bila poznata nacistička pozadina firme, koja je konfiskovana u DDR, te je tek 1994. otišla u stečaj. Javnost je alarmirana tek kada su naslednici pokušali da povrate delove firme i pokrenu posao.

Da se ne zaboravi

Hartmut Topf, praunuk osnivača firme, po zanimanju novinar, svoj je životni zadatak video u tome da istraži priču porodice i da je ostavi narednim generacijama. „Nakon pada Gvozdene zavese pojavila se vest u novinama da neka gospođa Topf iz Zapadne Nemačke traži restituciju preduzeća u Erfurtu“, kaže ovaj 85-godišnjak.

„To je za mene bio signal da nešto uradim. Rekao sam da novac koji je ostao mora biti utrošen u udruženja žrtava i za političko obrazovanje“, izjavio je Hartmut Topf.

Gradski oci Erfurta najpre nisu bili oduševljeni njegovom idejom da se u okviru preduzeća podigne Memorijalni centar. Ali Hartmut Topf i njegovi istomišljenici su se izborili da do toga dođe. Od 2011. se u bivšoj zgradi uprave nalazi mesto sećanja – izložba sa stalnom postavom koja informiše o istoriji preduzeća.

I u Poljskoj je Hartmut Topf dočekan sa podozrenjem. Kada je pre dve godine došao u posetu Aušvicu i kada se predstavio, jedan stariji čovjek na ulazu u muzej je rekao: „Vaše ime ovde ne zvuči dobro!“ Hartmut mu je odgovorio: „Znam, zato sam i došao.“