Siniša Mihajlović još nije dostigao nivo Vujadina Boškova da ga citiraju kao fudbalskog Konfučija, ali nije isključeno da posle najvažnije bitke napravi kvalitativan skok i ugrozi na pijedestalu legendarnog trenera. „Zio Vuja“ i Miha su sinovi iste ravnice, podeljene Dunavom, i jedine srpske zvezde na italijanskom medijskom nebu sa stalnim prebivalištem. Bilo je većih igrača i trenera (ne računajući samo fudbal) sa naših prostora od Boškova i Mihajlovića na Apeninskom poluostrvu, ali niko od njih nije izašao iz sportskih okvira i odoleo prolaznosti u etru. Inteligenciju, oštroumnost i duhovitost Boškova nije uspelo da ograniči ni njegovo skromno poznavanje italijanskog jezika. Ne prođe nedelja a da neko ne izvuče neku od mudrolija „ujka Vuje“.
Mihajlović je po dolasku u Italiju brzo naučio lekciju da ako želiš da se uklopiš moraš da govoriš dobro jezik domaćina, pogotovo ako nisi Maradona, Rumenige ili Šumaher, kao i da se družiš sa lokalnom a ne zavičajnom ekipom. Posle početne neupečatljive epizode u Romi, Siniša je imao sreću da na svom putu sretne dve osobe: Roberta Manćinija i Arijanu Rapačoni.
Najbolji i najbrži način za učenje jezika je ulazak u ozbiljnu vezu sa osobom kojoj je taj idiom maternji a vrata elitnih društava otvaraju dobro odabrani prijatelji. Arijana je bila veoma atraktivna mlada šougrl aspirantkinja, sa par nastupa na RAI. Miha i Arijana nisu mogli da se približe popularnosti para Alberto Tomba i Martina Kolombari (kasnije će se Martina udati za Bilija Kostakurtu), ali su bili deo tada rađajućeg trenda spajanja poznatih sportista sa televizijskim zvezdama.
Moglo bi se reći da je srpsko-italijanski par još jedan primer da iza svakog uspešnog čoveka stoji snažna žena. Arijana je žrtvovala svoju karijeru stavljajući porodicu ispred svojih artističkih ambicija. Suprotno svojim koleginicama koje su koristile ili koriste popularnost i uticaj svojih slavnih partnera da naprave televizijske i glumačke karijere, Arijana se posvetila podizanju familije sa Sinišom.
Prijateljstvo Mihajlovića sa Robertom Manćinijem je, bez sumnje, determinisalo karijeru srpskog trenera. Mančo je bio Sinišin Pigmalion. Uzeo ga je pod svoje zaštitno krilo u Sampdoriji, zatim ga je doveo u Lacio, iz Lacija u Inter. Paralelno, srpski internacionalac je mogao da uči od najboljeg kako se obezbeđuje mesto pod suncem. Pod Mančovim okriljem Miha je počeo da uči trenerski zanat i pored toga što je u intervjuima, dok je još nosio dres „nebeskoplavih“, izjavio da posao trenera nije za njegov temperament. Kada je Miha dovoljno ojačao svoja trenerska krila, Manćini mu je pomogao da pronađe u Bolonji svoj prvi samostalni trenerski posao posle šegrtovanja na klupi „nerazura“.
Treći faktor koji je lansirao Mihajlovića u zvezdanu medijsku orbitu jesu njegova levica i rekordi. U Romi je, za dve godine, Siniša postigao samo jedan gol u Seriji A iz slobodnjaka, a onda je u italijanskoj elitnoj ligi skinuo još 27 „paučina“, postavivši rekord koji deli sa Andreom Pirlom po broju postignutih golova iz prekida. Siniša je vlasnik još jednog dostignuća u paru sa Bepeom Sinjorijem: tri gola iz slobodnih udaraca na jednoj utakmici.
Četvrti element koji je igrao u Mihajlovićevu korist bila je njegova iskrenost i autoironija koja u ovdašnjem medijskom svetu predstavlja dodatnu vrednost. Izjava da je u svojoj karijeri promašio više penala nego slobodnjaka, iako nije tačna, uzima se kao primer za stvaranje empatije između sportskog junaka i publike.
Trenerski poziv je bio završni ispit za Mihajlovića. U Seriji A imamo 500 fudbalera i samo 20 trenera. Fudbalski stručnjaci su obavezni da drže konferencije za novinare pre i posle svakog meča u prvenstvu, kao i da se pojave pred kamerama televizija (Sky, Mediaset, RAI, Dazn) koje plaćaju prava na utakmice Serije A, neposredno po završetku utakmica. Reč je o svojevrsnoj dodatnoj pozornici, pored fudbalskog terena, na kojoj treneri pokazuju od kakvog materijala su napravljeni.
Mihajlović je od starta uspeo da izgradi imidž trenera koji ne davi banalnostima i ne dosađuje opštim mestima. Znao je često da iznenadi pripremljenim citatima velikih istorijskih ličnosti od Julija Cezara do Vinstona Čerčila i Džona F. Kenedija pre mečeva, dok je u intervjuima posle susreta u Seriji A fajterski odgovarao na sva pitanja, ne libeći se da uđe i u klinč sa sagovornicima, od novinara do bivših fudbalera u ulozi stručnih komentatora.
Devedesete su godine u kojima na velika vrata ulaze tzv. pretplatnički televizijski kanali (pay TV) koji iz korena menjaju najvažniju sporednu stvar na svetu, dok u domove Italijana, preko malih ekrana, ulazi ono što se u žargonu zove „infotejnment“. Novi mediji i nove forme izveštavanja i zabave imaju nepresušnu potrebu za atraktivnim ličnostima: važno je ko si, ali je još bitnije šta kažeš i kakva priča stoji iza tebe.
Siniša Mihajlović je idealan junak za novi medijski talas. Njegovi stavovi, životna priča, kontroverzna prijateljstva, politička opredeljenja, stimulišu diskusije, rasprave, dižu gledanost, tiraže. U poslednjoj deceniji 20. veka u Italiji nije popularan patriotizam, a kamoli nacionalizam. Dvadesetogodišnja trauma fašizma je i dalje prisutna. U mejnstrim medijima i u elitnim krugovima se nacionalizam doživljava kao neotesanost i sklonost ka podleganju najnižim impulsima. Svako isticanje nacionalnih simbola žigoše se etiketom fašizma.
Međutim, ispod te površine, tinja nikada do kraja ugašena žica italijanskog nacionalnog ponosa. Ako ne mogu oni da budu nacionalisti, Italijani pokazuju svoj prikriveni sentiment tako što uzdižu i dive se onima kojima je dozvoljeno da iskazuju ljubav prema svojoj otadžbini koja nekad odiše patriotizmom, nekada sklizne u nacionalizam, a ponekad zastrani u šovinizam. Mihajlović je jedan od njih.
Italijom devedesetih se vijore crvene zastave komunista, barjaci tada secesionističke Lige Sever i druge partijske ili lokalne zastave. Italija je vazda bila zemlja „zvonika“, u smislu da je lokalpatriotizam vezan za svoj kraj, grad, regiju, bio mnogo dominantniji u odnosu na nacionalno. „Viva la Francia, viva la Spagna, purche si magna“, što će reći „Živela Francuska, živela Španija, sve dok ima ića i pića“, bio je vekovima najpopularniji slogan na „Čizmi“.
Italiju nisu stvorili Italijani. Čuvena maksima Masima D’Azelja, jednog od očeva italijanskog „Risorđimenta“, „Stvorili smo Italiju, sada moramo da stvorimo Italijane“, doživela je svoje ostvarenje čitav vek kasnije, sa pojavom televizije, odnosno RAI. Fašizam nije uspeo da ujedini Italiju i stvori Italijane, samo ih je dodatno podelio po ideološkoj osnovi. Posle podela na gvelfe i gibeline, katolike i ateiste, Italijani su se podelili na fašiste i komuniste. RAI je svojim obrazovnim, kulturnim i zabavnim programima presudno doprinela da Italijani počnu da govore istim jezikom i da se međusobno razumeju. Italija je zemlja stotine dijalekata i narečja.
Završnu ulogu u kompletiranju italijanske nacije, iskazanu kroz odnos prema nacionalnoj trobojci i himni, odigrao je Karlo Azeljo Čampi. Predsednik Italije, na prelazu između dva veka, nametnuo je kult zastave i himne. U severnoj Italiji su nadmeno izjavljivali kako trobojku koriste kao toalet papir, među njima je bio i današnji vođa italijanskih nacionalpopulista Mateo Salvini. Himnu „Fratelli d’Italia“ većina nije doživljavala ni kao svoju, ni kao lepu, ni kao vrednu posebnog poštovanja. U Italiji „zvonika“, svako je imao svoju zastavu, svoju himnu i svoje junake.
U takvoj atmosferi se pojavljuje na Apeninskom poluostrvu Siniša Mihajlović: ponosni Srbin, iz mešovitog srpsko-hrvatskog braka, rođen u Vukovaru, jugoslovenskom Staljingradu, prijatelj Željka Ražnatovića Arkana. Mihajlović ima još jednu karakteristiku koja će veoma doprineti izgradnji njegovog imidža: za razliku od ogromne većine sportista čije su izjave i intervjui po pravilu banalni, prepuni opštih mesta, uobičajenih fraza ponovljenih milion puta, izveštačeni, beživotni, dosadni, Miha je iskren, ne libi se da priča o svom životu, ličnim iskustvima, ratu, porodici, prijateljima, intimi, da prizna svoje greške, zablude. Istina, ponekad zvuči kontradiktorno, ali njegova otvorenost i iskrenost, kako se to u žargonu kaže, „buše ekran“. Čak i kada je pokušao da ispravi svoj gaf sa Anom Frank pitajući voditelja u studiju da li on zna ko je Ivo Andrić, ili kada se nepromišljeno učlanio u SPS, ili kada je govorio o Arkanu i Ratku Mladiću kao patriotama koji su branili svoj narod.
U Italiji su Srbi u dobroj meri percipirani kao nacionalisti. U razgovorima sa Italijanima koji poznaju naše krajeve, posebno sa onima koji su bili u vojnim misijama na Balkanu, kao i onima koji naginju desnici, često ćete čuti od sagovornika da zavidi Srbima na njihovom patriotizmu i žal što Italijani nisu ni upola patrioti kao Srbi. U Italiji, kao i u Srbiji, antiamerikanizam i antiglobalizam su veoma razgranati i dobar deo građana nema pozitivno mišljenje o SAD, tako da su Srbi u tom delu stanovništva viđeni kao šampioni koji su se suprotstavili omrznutom hegemonu. Takođe, Italijani su u poslednjih par decenija otkrili strahote kroz koje su prošli njihovi sunarodnici u Hrvatskoj, po završetku Drugog svetskog rata i imaju empatiju prema proteranim Srbima jer su i njihovi preci doživeli sličnu sudbinu u Dalmaciji i Istri.
Na „Čizmi“ teorije zavere imaju veoma plodno tlo, kao i priče o maglovitim centrima moći koji o svemu odlučuju i koriste ljude i narode kao marionete za svoje ciljeve i profite. Među poklonicima takvih narativa, a ima ih prilično, Srbija i Srbi su viđeni kao žrtve. Na drugoj strani je postojala zvanična politika i mejnstrim mediji u kojima su Srbi, zbog Slobodana Miloševića i zločina kriminalaca u ime „srpstva“, predstavljani kao zli momci. Ne tako isključivo i nekritično kao u Francuskoj, Nemačkoj ili Velikoj Britaniji, ali dovoljno jasno da se nađu na pogrešnoj strani istorije.
Poštujući sebe i svoju narav Mihajlović nije izabrao da ide lakšim putem. Znao je da je fudbalska i trenerska karijera mnogo jednostavnija ako se ne zamera nikome, ako se ne talasa a iznose opšteprihvatljivi stavovi, ističu očigledne stvari, izbegavaju odgovori na škakljiva pitanja. Ali, to ne bi bio on. Miha zna da nisu svi odgovori laki i da nije sve kako se čini na prvi pogled ili kako se predstavlja u javnosti. Naučio je tu lekciju kada je došao u Rim čitajući Mesađero: video je sliku dva ubijena mladića ispod koje je pisalo da su to dva Hrvata koje su ubili srpski snajperisti. Jedan od tih momaka bio je Sinišin blizak prijatelj, Srbin.
Mihajlović je patriota, nije nacionalista. On živi i dozvoljava drugima da žive. Nema problema da ode u Međugorje i da prizna da je plakao kao malo dete i da mu je posle bilo bolje, a da onda, po ko zna koji put, ponovi da mu je Arkan bio prijatelj i da se toga ne odriče. Siniša je ponosni Srbin ali nije opterećivao svoju decu svojim patriotizmom, shvatajući da je Rim njihov grad a Italija otadžbina. Mihajlović nije folirant i zato čak i kada njegovi potezi ili stavovi nisu konzistentni to ne umanjuje njegovu kredibilnost. Fudbalski svet voli otvorene, srčane tipove, koji čak i kad greše rade to u dobroj veri. To mu je omogućilo da kad se vrati u Rim, Đenovu, Milano, Bolonju, Kataniju, Firencu, Torino, svuda gde je radio, bude dočekan aplauzima ili ovacijama.
S godinama Mihajlović je sazreo kao ličnost, pokazao spremnost da revidira pojedine stavove, da oprosti, pruži ruku, bude pomirljiv, shvati druge i svet oko sebe. Sve su to gestovi na kojima živi medijska mašinerija, stalno gladna svežeg materijala i snažnih ličnosti voljnih da pokažu svoju normalnost, da nisu različiti od običnih ljudi.
Kao kada Miha prepričava kako je nasmrt prepao dečka svoje ćerke dok su se ljubili ispred ulaza u zgradu gde živi, u šou programu u kojem nastupaju najpoznatiji italijanski pevači i glumci, ili kada pristaje da se objavi „skrivena kamera“ u kojoj ga ćerka i supruga zezaju sa navodnim budućim zetom koji ga zove „papi“ (tatica), ili kada poštuje odluku svojih ćerki da se pojave u treš rijalitiju i pristaje da bude deo iznenađenja dočeka u televizijskom studiju po njihovom ispadanju, sve sa suzama u očima.
Kao što je video rašlje golova protivničkih čuvara mreža i sledio svoj instinkt, tako je Siniša shvatio da je fudbal više od igre i da on ima kvalitativnu prednost jer iza njega stoji životna priča koju svaki televizijski voditelj, novinar, „storyteller“ želi da ispriča. O odrastanju u Borovu Selu u etnički mešovitom braku i sredini; o ratu; o ujaku koji je želeo da ubije njegovog oca a Siniša mu je kasnije spasao život; o tituli prvaka Evrope i sveta sa Crvenom zvezdom; o prijateljstvu sa Arkanom; o tome kako je doprineo da golobradi Frančesko Toti debituje u Breši; o istorijskom drugom skudetu sa Laciom; o razmeni rasističkih uvreda sa Patrikom Vijerom; o tome da je jedini fudbaler i trener od koga je Ibrahimović zazirao ali mu je došao na oproštajnu utakmicu (kao i Vijera); o odnosu sa sinom prvencem koga je video prvi put tek kad je postao tinejdžer; o odnosu sa Ljajićem koga nije pozivao u reprezentaciju jer nije hteo da peva himnu, ali ga je želeo u svakom timu koji je trenirao; o saradnji sa Bljerimom Džemailom koji bi za njega i u vatru skočio iako je Albanac; o Bolonji koja diše i moli se za njega, večno zahvalna što je spasao klub koji su sami Bolonjezi već videli u Seriji B.
Tagovi
