Boškovu, Mihi i Savi, umesto čestitke za rođendan mog brata: Na današnji dan odigrana je čuvena utakmica SRJ – Slovenija 3:3

Crnjanski je u intervjuu Jovanu Pejčiću rekao da se čak i Andrić šalio sa mnogobrojnim zarezima u njegovom pisanju, a da on zarezima želi da postigne da čitalac čita njegovo delo onako kako pisac želi, a ne po svojoj slobodnoj volji.

Isto je i sa životom. Neki događaji, kao važni znaci životne interpunkcije menjaju njegov tok i bespovratno ga usmeravaju gde oni žele.

Crnjanski je pisao život i voleo je fudbal, a ovo je pomalo priča o tome, iako nema veze sa čuvenim piscem.

Vrućina trinaestog dana juna 2000. godine prešla je granice izdržljivosti, a živa na termometru u porodilištu u Narodnom frontu 42. podeok.

Od ranog jutra najavljivana je prva utakmica fudbalera Savezne Republike Jugoslavije na Evropskom prvenstvu u Belgiji i Holandiji. Prvi nastup plavih na kontinentalnom šampionatu posle 16 godina, a protivnik sused, bivši cimer, Slovenija.

Ljudi su iščekivali da dobiju potrebnu dozu utehe zbog prečke koja se tresla pune dve godine. Oni najmlađi, koji nisu bili svesni sebe i sveta do tada, nisu imali pojma kako prečka može da se trese dve godine – ah, može i 21, ispostaviće se – a jedan petogodišnjak posebno se tresao od uzbuđenja.

Utakmica se igrala u Belgiji – grad Šarlroa – i bio je dan iako je frtalj falio do devet. Onima kojima je to bila prva svesna utakmica u životu u glavi je ostalo urezano ime Vitor Melo Pereira, ostali su urezani isti „adidas“ dresovi, samo u drugim bojama, koji vise sa ramena. I samo je njima to bilo toliko važno. Ostali su brinuli zbog čega Piksi počinje na klupi.

Sastav koji bi danas, ma pustite to…

Kralj – Dudić, Đukić, Mihajlović, Nađ – Stanković, Jugović, Jokanović, Drulović – Kovačević, Mijatović

E taj sastav je igrao u plavim dresovima, a i tukao je „kao milicija“. Nisu izabranici Vujadina Boškova mogli do lopte. Dva, tri pasa i odmah je izgube. Sa druge strane Zlatko Zahovič deli pete, a Rudonja i Milanič igraju kao na baterije.

I onda posle jednog od desetine faulova Slovenci loptu brzo izvode na stranu, Zahovič utrčava iz drugog plana i glavom bukvalno sa penala loptu smešta u mrežu.

Posle gola sve isto, samo lošije. Jugosloveni udaraju još češće, a onaj plavokosi, namršteni, možda i jedini štoper sa brojem 11 u istoriji, mlati rukama i nervira se.

Bio je 36. minut kada je golobradi Dejan Stanković dobio lekciju za koju i danas tvrdi da mu je uticala na karijeru. Nije bio ništa lošiji od saigrača, ali je Vujadin Boškov, koji mu je sam na pleća nabacio teret što u prvoj postavi igra umesto Dragana Stojkovića, odlučio da ga zameni upravo Piksijem, u sred prvog poluvremena.

Do poluvremena ništa od ništa, a na pauzi zabrinuta lica, Bipove „znojave“ flaše i tišina. Onaj petogodišnjak nije brinuo. Možda zbog neiskustva, a možda i zbog osećaja da tog dana ne može da se dogodi ništa loše.

Nekoliko sati ranije, mama je otišla u porodilište, a oko njega su bili pomalo zabrinuti ljudi.

Godinama kasnije, saznao je da su se pritisci sastavili i da su doktori uzvikivali „gubimo je“ kroz hodnike, ali je naposletku sve bilo u redu. Postao je stariji brat.

Zato, kada je Slovenija uspela da pogodi Kraljevu mrežu još dvaput, kada su se Mihajloviću „sastavili pritisci“ i kada je isključen, svi su govorili da gubimo, a dečak je i dalje bio bezbrižan.

Više sile – kako god ih zvali – odlučile su da njegov život tog dana dobije nekoliko važnih znakova životne interpunkcije.

Direktno su se za to pobrinuli Ljubinko Drulović i izmena koju je Boškov uveo kad je dara prevršila meru – Savo Milošević.

Taj je igrač sa podignutom kragnom odrasle mnogo nervirao. Kako je kročio na teren Slovenci su postigli drugi pogodak i naravno, svi su uperili prstom u njega.

Nešto kasnije uperili su još dvaput, najmanje.

U 67. minutu bio je na pravom mestu kada je izgledalo da je lopta izašla iz okvira igrališta – realno, izašla je – i tako uspeo da je ubaci u praznu mrežu i nagradi Đukićevu požrtvovanost.

Tri minuta kasnije Drulović je probio golmana Slovenije sa desetak metara, posle asistencije Mijatovića, a još tri minuta kasnije, ponovo je Milošević bio glavni akter. Drulović je prošao po boku, ušao u kazneni prostor, a Savo je sa istog mesta kao i šest minuta ranije, u polupraznu mrežu šutnuo jednu od onih lopti što „plače i ulazi u gol“.

Od tog trenutka ništa nije bilo važno za onog petogodišnjaka, čak ni pobeda. Odrasli je nisu ni zaslužili jer su izgubili nadu, a svima je dobro poznat osećaj da rezultat zavisi od mesta na kom sedimo, šta jedemo i pijemo i o čemu mislimo.

Možda da su se stvari drugačije odvijale, onaj petogodišnjak nikada ne bi tako zavoleo fudbal.

Da Boškov nije uveo Miloševića, možda ne bi kad god izađe na teren podizao kragnu. Da Mihajlović nije tako teško podnosio ono što je ličilo na poraz, možda već te večeri ne bi dobio VHS kasete na kojima igrač sa brojem 11 daje gol Bajernu i maltretira Hrvate na „Maksimiru“.

Da on nije tako dobro izvodio slobodne udarce i samo da nije igrao u Laciju, onaj dečakne bi svakog vikenda zurio u prenose Kalča i pevušio „A far l’amore comincia tu“. Zbog Hubnera iz tih prenosa, zbog Pjerluiđija Koline, stadiona Artemio Franki, a pre svega zbog onog crvenog kartona Siniši Mihajloviću i jednog ludačkog preokreta, jedan dečak se zaljubio u nešto što ne može biti sporedna stvar.

Tako je jedna utakmica promenila jedan život.

Od tada je prošlo 19 godina, a onaj petogodišnjak umišlja da bi mogao postati novinar. Deca rođena u porodilištu u ulici Narodnog fronta toga dana, danas pune 19 godina. Zato su ove rečenice više od novinarskog teksta – one predstavljaju jednu rođendansku čestitku i malu proslavu devetnaestogodišnje ljubavi dečaka i fudbala.

Možda bi za dvadesetu godišnjicu najlepši poklon bio da se, posle dužeg čekanja nego 2000. godine, naša reprezentacija ponovo nađe na Evropskom prvenstvu.

Stvari trenutno ne izgledaju baš najbolje, a pritisak nam je od utakmice sa Ukrajinom svima visok, istina. Ali, zar nas nisu naučili da su sposobni da preokrenu situaciju kada im verujemo i da na kraju sve bude onoliko dobro – taman kako smo zaslužili.