Svrha ovog naslova je da Vas navede na čitanje teksta a onda da sami prosudite u kojoj meri se sa istim slažete. Nova godina je i hteo sam da pišem o lepšim temama, ali „Opomena pred iniciranje odgovarajućih sudskih postupaka“ koju sam neposredno pred šiljenje pera za ovaj broj dobio na adresu bolnice skrenula me je na drugačiji sadržaj.
Poznato je da Bolnica Colić postoji i radi 35 godina. Smatram, s ponosom, uspešno. Tokom naredne godine ukazaće se u novom ruhu sa novih 1200 m2, novim operacionim salama, još savremenijom tehnologijom, dijagnostičkim i edukativnim centrom za strane i domaće doktore koji bi da stiču znanja, a velika imena iz naše i srodnih oblasti će držati predavanja, vršiti pokazne operacije i edukacije o čemu će učesnici dobijati diplome i sertifikate da bi sutra stečena znanja upotrebljavali u svojim ustanovama. Biće tu posredstvom linkova i brzog interneta prenosa operacija i ukrštanja mišljenja sa kolegama iz Tokija, Singapura, Rio de Žaneira… To se zove telemedicina. U Bolnici Colić stasava, ne znam ni sam koja po redu generacija mladih specijalista. Nauka ih jedino ne uči da se zaštite. Jer niti smo mi zaštićeni dovoljno od pacijenata niti su oni od nas, doktora.
I u privatnoj praksi pacijenti izgovaraju ponekad rečenicu „Znate li vi ko sam ja?“, prenebregavajući činjenicu da su potpisali pristanak u kome su opisani svi rizici i komplikacije koje se mogu desiti. Jer u ovom poslu komplikacije nemaju samo oni koji ne rade ništa. A mi radimo puno, a grešimo malo i retko. Nikad namerno. Ima pravo pacijent da bude nezadovoljan rezultatom, nažalost obično to pravda lekarskom greškom što ona gotovo nikad nije. Ako jeste, neka se obrati advokatu a ovaj sudu. Trebalo bi da tu svi budu malo više fer. Advokati ne bi trebalo da prihvataju slučajeve koje unapred znaju da neće dobiti, a doktori ne bi trebalo da operišu pacijente gde se naslućuje da rezultat neće biti dobar ili neće ispuniti očekivanja pacijenata.
I u privatnoj praksi pacijenti izgovaraju ponekad rečenicu „Znate li Vi ko sam ja?“
Ko zna čega se neko odrekao da bi se prepustio hirurgu u koga veruje. Imajte, drage kolege, to uvek na umu. Mi, ozbiljne kuće imamo unutrašnju stručnu kontrolu, veštake medicinske struke za svaku specijalnost ponaosob ako je to potrebno a čije mišljenje nije ni po babu ni po stričevima. Znam da je i dalje uvreženo mišljenje da doktori, bez izuzetka, štite jedni druge, ali više nije tako. Ne mogu da štitim kolegu koji je van standardnih procedura u sumnjivim uslovima operisao pacijenta. Ne trošite novac uzaludno. Razgovarajte. Mi živimo od zadovoljnih pacijenata – stalno to podvlačim. Nedavno mi je jedan kolega iz Engleske rekao da više ne operiše jer isto vremena provodi u operacionoj sali i u sudnici.
Kakav paradoks. Pacijenti pre operacije odvoje izvesnu sumu za advokata a nakon operacije popunjavaju razlog tužbe jer uvek će naći nešto pa makar neljubazno osoblje, fantomski bol, loš rezultat. Naravno da su nekada i u pravu, ali koliko samo nepotrebne energije, novca i vremena bude potrošeno. Ranije su mi dolazile estradne zvezde sa rečenicom „Znate, ja sam poznat/a, trebalo bi da me operišete besplatno“, na šta sam obično odgovarao – grešite, za vas je dupla cena jer ako kod vas pogrešim svi će znati, a moje opterećenje i odgovornost su mnogo veći. Mi u Srbiji imamo dobre zakone kojih se loše pridržavamo, pa otud izražavanje volje i traženje pravde na ulici generacijama. Ukus suzavca od pre tridesetak godina se ne zaboravlja, a tada sam bio siguran da ćemo danas biti Švajcarska za Ameriku. Nismo ni blizu. Ali tu su nove generacije mladih, tako da ima nade jer mladi su uvek u pravu.
Zakon o zdravstvenoj zaštiti se sprovodi pravilnikom kome su dodati „posebni uslovi u pogledu određenih medicinskih procedura“. Ti uslovi su degradirali postojeće uslove, umesto obrnuto, da ih unaprede u korist i pacijenata i doktora, da, podvlačim, budemo zaštićeniji jedni od drugih! Veoma su ublaženi uslovi i kriterijumi od prostornih do medicinskih za obavljanje procedura u jednodnevnoj hirurgiji a naročito u ANTI-AGE medicini. Došla je kod mene nedavno koleginica oftalmolog i zamolila da prisustvuje kursu koji organizujemo i nauči da operiše kapke. Ja joj, uza sve uvažavanje, kažem – važi, ja vas naučim da operišete kapke a vi mene kataraktu. Pokušao sam šaljivo da objasnim da kapci nisu regija oftalmologa kao što usne nisu regija stomatologa već su to zubi. Nisam više u pravu. Oni sada imaju prava to da rade. U nekim zapadnoevropskim zemljama čak i srednji kadar može da bude izvođač radova, ne mora doktor. Dok se nešto ne iskomplikuje. A onda kod nas… ili kod advokata. Još samo da čujem megafon iz kombija u ulici nedeljom ujutru kakve smo navikli da voze sakupljači sekundarnih sirovina, glas nekog kolege koji nudi usluge iz naslova kolumne…
BOTOX… HIJALURONI… SILIKONI… JEFTINOOO
