I opet o smrti. Čini se da nikada nije više ljudi odlazilo. Da to kažeš nekome iz nekog zavoda za statistiku, recimo zavod za statistiku otišlih i došlih, oni bi ti rekli: “Ne, ne, sve je to oko broja standardnoga.” Ali čini se, i nekako siguran si, da ovog proleća ljudi odlaze više nego ikada.
Bilo je proleće i kada je otišla moja majka. Pisao sam o tome. Baš ovde. Bio je maj. Bila je u komi. Bio sam u poslednjoj poseti. Posle te posete, po nekom rasporedu časova, govorio sam na dve promocije izdavačke kuće Booka. Prva je bila o Knausgoru, norveškoj književnoj senzaciji. Bevc je prokomentarisao da pričam baš “knausgorovski” jer sam njegovu literaturu video kroz tek završenu poslednju posetu majci.
Usledila je druga promocija – razgovor o knjizi “Tvoj sin, Haklberi Fin” Bekima Sejranovića. I sad, da li je on ljubomoran na uspeh zemljaka Knausgora, jer i Bekim je dosta živeo u Norveškoj, pa i kada se dešavalo to “Knausgor čudo”.
Pomislim: “Bože, koliko je malo godina imao Bekim kada nas je napustio.” Pa onda pomislim: “Bože, kako stane toliko života u taj kratki život.” A njemu je baš stalo. Da li ste vi bili i pisac, i sudski tumač, i organizator književnih festivala, i doktorand u Oslu, i maturant pomorske škole u Rijeci, i otac dve ćerke od dve mame? Sve je to stigao i postigao Bekim. Recimo, teško da ga zamišljam kao sudskog tumača, a onda kad se potrudim i mogu. To je sigurno tumačio nekom zemljaku u Norveškoj. I sve je stizao. I uz to neprekidno putovati i putovati.
I tumačiti život i prilike. Kada sam čitao naš stari intervju, pomislim kako je on analizirao stvari. I Jugoslaviju, i nacionalizam, i Brejvika, i kapitalizam.
Nekako sam zavideo Tomašu i njemu na tim putovanjima. To kad Tomaš u ovom vikend oproštaju od Bekima napiše “Više nego na svim rijekama koje nismo stigli oploviti…” ili “Sve više je tijesno i mjesta na koja bismo mogli pobjeći polako iščezavaju”, to je tako i tako sam i video njih dvojicu. Iako sam ja više putovao, i na luđa mesta možda, oni su nekako, sa strane, radili slobodnije. Zato što Bekim jeste Haklberi Fin. I svima nama fali ta sloboda da budemo Haklberi Fin, ali današnja civilizacija to ne podnosi i Haklberi Fin bude neki autsajder koji bi konačno trebalo da ode u nacionalnu službu za zapošljavanje.
A setim se i devojke iz prvog reda na toj Bekimovoj promociji. Toliko ga je gledala. Ja sam to okrzavao u naučne svrhe. Ona je bila od onih koje bi se malo provele uz Haklberija Fina, jer zna da će završiti uz nekog veb-dizajnera s kojim će jesti organik i voziti bicikl. A ovaj puši, pije, i… i zna da kaže i napiše.
*Kolumna Branka Rosića iz prošlog broja Nedeljnika, novu Rosićevu kolumnu čitajte u novom Nedeljniku koji je na kioscima od četvrtka 4. juna
Tagovi
