Branka Veselinović: „Još me danas neko traži, to važi, lepu reč kaži, s čovekom se slaži i ne laži“

Nema tome mnogo godina, kada joj je je ljubazno prišla jedna gospođa i rekla joj: “Jao, kako vi podsećate na pokojnu Branku Veselinović”. Ona joj je odgovorila: “Pa, ja sam, Branka Veselinović.” Gospođi je bilo neprijatno, a ona je ovu anegdotu radosno delila sa drugima. Nikola Simić joj je, čuvši za to, rekao: “Daće bog, Branka, da nam ti još dugo budeš tako pokojna”.

Glumica Branka Veselinović ima sto godina. Šezdesetpet godina igrala je u teatru, najpre kratko u Umetničkom i Narodnom pozorištu, a skoro čitav radni vek provela je u Jugoslovenskom dramskom pozorištu. Ubraja se među njegove osnivače uz supruga, takođe glumca i prevodioca Mlađu Veselinovića, Miru Stupicu, Mariju Crnobori, Kapitalinu Erić i reditelja Bojana Stupicu.

Iako je od početka bila prepoznata kao vrsna komičarka, igrala je i klasičan, dramski repertoar. U Americi je, na primer, šest meseci igrala “Majku hrabrost”, na engleskom, zajedno sa suprugom. Publika će je, ipak, upamtiti kao jednu od članica veselog i duhovitog tandema emisije “Veselo veče” Radio Beograda, u kojoj je igrala sa Mijom i Čkaljom. Tokom pedesetogodišnjeg trajanja te emisije, prepoznatljivi po humoru, ovi “narodni” glumci obišli su gotovo svako mesto bivše Jugoslavije.

Posle višegodišnjeg odsustva iz pozorišta, posle odlaska u penziju, vratila se matičnom pozorištu u predstavi “Skup” Marina Držića, u režiji Jagoša Markovića.

“Branka, da vas pitam nešto”, rekao joj je reditelj. “Izvolite, verovatno hoćete da donirate novac u Fond?”, odgovorila mu je. “Ja bih, ipak, hteo…”, pokušao je još jednom. “Da zovem Mlađu, verovatno vam treba prevod neke drame?”, nije slutila zbog čega je zove. “Ne, Branka, imam jednu ulogu, proba je danas u dvanaest, da li biste došli?”, pitao ju je, konačno. U tom trenutku, prema njegovom sećanju, zaplakali su oboje. “Biću tamo”, odgovorila mu je Branka.

U toj predstavi, zanimljivo, igrala je stogodišnjeg starca. Novinari pamte njene tadašnje reči: “Videćete, napuniću i ja stotu, pa ćete doći da me intervjuišete.”

Nekoliko godina kasnije, pala je na izvođenju te predstave, sa tri metara, povrediviši, srećom, samo nogu. Izneli su je u parku, ispred JDP-a, a publika ju je, izlazeći iz pozorišta, bodrila: “Ne daj se, Branka, glavu gore!”

Osim štaka, za glumačka ostvaranja dobila je i mnoge nagrade: Nušićevu nagradu za životno delo, Sterijinu, Vukovu nagradu. Dobitnica je i Nacionalnog prizanja za vrhunski doprinos kulturi.

Nebrojane su institucije, ljudi, deca kojima je Branka, zajedno sa svojim suprugom, nesebično pomagala, što zajedničkom ušteđevinom, što putem humanitarnih akcija koje je, gotovo, svakodnevno priređivala. A to i danas čini.  Bila je ambasadorka UNICEF-a, a od ostalih priznanja posebno voli da istakne počasnu titulu vatrogasnog oficira i članstvo u Diplomatskom koru žena. Dopisni je član Srpske razvojne akademije.

I u stotoj godini života obilazi domove za nezbrinutu, bolesnu decu, za stare, iznemogle ljude i penzionere. Osim materijalne pomoći, obasipa ih još više nepojamnom energijom, zabavljajući ih pričama na nekoliko jezika koja govori “bez akcenta”, često prelazeći s jednog na drugi, iz rečenice u rečenicu: engleski, ruski, nemački, francuski, mađarski, slovenački, češki… A kada govori srpski, to, obično, čini, u stihu.

 “U životu sam, mislim, sasvim dobro prošla. A kako sam do stihova došla? Ne samo stihovi, nego šala u kući, radost, ljubav  i smeh, onda ti je život lep i ne pojavljuje se greh. Ako hoćeš ljude na sceni da greješ, moraš da govoriš i da se smeješ. Ako znaš jezika više, i tu ti se dobro piše. Jer, ja sam i član Diplomatskog kora, nekad se neki jezik govoriti mora. Ako znaš samo srpski, a tu su stranci, onda za tebe nisu ni rezanci, ni žganci. Onda moraš da stojiš, da gledaš, čemu da se predaš? Govoriti ne znaš, ne znaš ni da slušaš, a moraš svoj život sa ljudima da kušaš.”

Tako nas je dočekala u svojoj kući, u centru Beograda, koja i liči na pozorište, sa mnogo boja, zavesa, pozorišnih plakata, lutaka, maski, kostima, knjiga, crteža, i drugih sitnica najrazličitijih vrsta. Najviše je, ipak, uspomena. Zidovi se ne naziru od uramljenih slika sa njenim Mlađom, prijateljima, decom. Detaljno nas je upoznala sa svakim kutkom njene kuće: ovde gledam televiziju, ovde crtam, ovde pišem, ovde jedem, ovde spavam, ovde se molim. Na stočiću sa ikonama, krstićima, ima i fotografija njene porodice, iz detinjstva, sa venčanom kumom Mirom Stupicom. Poseban zid je izdvojila za cveće, među kojima je čak i ono uvelo sa predstava.

“A ovde primam goste…”, rekla nam je kad smo se, penjući se uz raznobojne stepenice, konačno smestili u jednoj od nekoliko soba dvospratne kuće u kojoj živi sama. Ipak, jedva je čekala društvo.

“Pa, ja sam morala da se pripremam. Od sinoć nisam govorila, da bih imala glasa da sada sa vama pričam. Legla sam i ranije, inače ležem oko pola dva, dva, kad odgledam sve pevače i vesti. Ponekad i crtam, a svakog dana napišem i neku pesmu. Jutros sam se i malo sunčala ispred kuće, bio je lep dan. Onda sam malo uvila i kosu, našminkala se, doterala. A sad me pitajte, otvaram vam kapiju mog srca…”.

DETINJSTVO NA STRANIM JEZICIMA

Mama i tata su bilu učitelji. Tata je radio u biblioteci u Matici srpskoj, to je najviše voleo, da bude sa omladinom. Imala sam dva brata, sestre Jelenu, Dušanku, Darinku. Ja sam bila najmlađa.

Sa nama je ostajala frajla Aleksa koja je sa nama govorila francuski, nemački i mađarski, tako da smo i mi rano progovorili na stranim jezicima. Sećam se da su se mama i tata raspravljali na nemačkom

Bilo nas je šestoro dece, bio je još jedan mali, iza mene, umro je u 10 meseci, ja sam tada imala možda tri godine. Samo znam da sam mu pevala: “Zašto plačeš jadno srce, zašto suze liješ…”. Svake subote je bio neki žur, ako nije kod nas, onda je kod Mađara. Mi, deca, nismo išli, sa nama je ostajala frajla Aleksa koja je sa nama govorila francuski, nemački i mađarski, tako da smo i mi rano progovorili na stranim jezicima. Sećam se da su se mama i tata raspravljali na nemačkom. Ja i danas odem u Novi Sad, gde sam počasni građanin, imam Ključ grada, pa tamo razgovaram sa Mađarima.

GLUMICA, UMESTO KASIRKE

Mislim da sam od mame nasledila talenat. Ona je bila učiteljica, ali je i lepo recitovala, pevala je i horu. Već sa šest godina me je vodila u crkvu. Ona je pevala u crkvenom horu, odmah iza vladike, bila je prvi sopran. Vodila me je često i u dečje pozorište u Novom Sadu, gde smo živeli. Uopšte, u našoj kući se stalno recitovalo i govorilo u stihu. Išla sam i u slikarsku školu kod Mladena Josića, imala sam i diploma, ali je izgorela. Upisala sam trgovačku školu, i išla u nju dve godine, a posle sam se upisala u glumačku školu pri Narodnom pozorištu u Beogradu, sa šesnaest godina, jer sam prošla komisiju, odmah su me stavili na spisak. Kada je trebalo da krenem, rekla sam mami i tati da su mi ti ljudi rekli da bi tako trebalo.

U našoj kući se stalno recitovalo i govorilo u stihu

Roditelji me nisu zamišljali kao glumicu, ali su me pustili. Najstarija sestra je bila udata za ruskog grofa, pa sam ja ovde živela, u Krunskoj ulici, u ruskom domu. Mama i tata su me obilazili subotom i nedeljom, dolazili su sa kumom, jer mi nismo imali kola.

DESANKA I NUŠIĆ

Branislav Nušić je dolazio na naše časove u Glumačkoj školi, a i mi smo odlazili kod njega. Bio je fin i vedar čovek. Dolazili su nam i drugi veliki glumci i književnici. Ja sam bila drugarica sa Desankom Maksimović, bile smo na „ti“, jer je ona tako htela. Kada sam ja došla u Beograd, ona je već bila poznati pesnik. Lepo je govorila ruski, a ja sam kasnije bila i članica Diplomatskog kora žena, i često smo imale priliku da se viđamo na raznim prijemima. Uvek sam joj govorila: kad god mogu, ja stanem pored Desanke Maksimović.

Nije to bilo dodvoravanje, nego moja istinska radost. Ona je bila dosta svoja, ali je vremenom navikla na mene. Uvek bih je pitala da je zagrlim, mada ona nije volela preteranu bliskost. Sretali smo se kasnije u beogradskim školama, jer sam ja davala dečje programe, kao i ona.

I danas, kada se srećem sa decom, prenesem im Desankinu poruku: „Ja ću biti gore sa mojim crnim šeširom, a ti Branka, kad budeš sa decom, ja ću da im mašem

Tako smo jednom imale priliku da idemo za Ameriku, a ona pre toga nije nikada letela avionom. Ja sam je ubedila, i to je bio njen prvi let u životu. Ostale smo pet, šest dana i zabavljale srpsku decu. Posle tog putovanja sam doživela da i ona meni kaže: „E, volim i ja sada da sedim pored Branke.“ Mira Alečković je bila malo ljubomorna na mene zbog tog druženja. I danas, kada se srećem sa decom, prenesem im Desankinu poruku: „Ja ću biti gore sa mojim crnim šeširom, a ti Branka, kad budeš sa decom, ja ću da im mašem.“ Kad god se družim sa dečicom, ja im kažem da pogledaju u nebo, jer će videti Desanku kako im maše šeširom. Ona se zagledaju i dugo aplaudiraju. Pa, sad bih zaplakala.

MLAĐA

Kao studentkinja sam bila udata za Andonovića. On je, po majci, bio Amerikanac, imao je i njihovo državljanstvo. Nismo dugo ostali zajedno, jer je on odlučio da se, ipak, vrati u Ameriku. Razumela sam ga, valjda ovde nije imao nikog svog. Tada nisam ni mogla da sanjam Mlađicu. Pre nego što smo se upoznali, on je u najboljim godinama bio u zarobljeništvu, četiri godine tokom Drugog svetskog rata u Nemačkoj. On je posle i ovde bio u uniformi, pa su pravili neke kulturne večeri i Bojan Stupica ga je uočio, jer je išao da ih gleda. Pozvao ga je na audiciju, mada JDP još nije imao zgradu. Ja sam prisustvovala toj audiciji, a on je recitovao jednu Šantićevu, divnu, ljubavnu pesmu. Bio je visok, lepa kosa, lep osmeh…

U komisiji su mu bili Gligorić, Dedinac i Stupica. Odrecituje on jednu pesmu, krene drugu i Stupica mu kaže: Dosta, Mlađo, primljen si! Počinju probe, dele se uloge, i ja dobijem ulogu sa Mlađom. Igrali smo zaljubljeni par u Goldonijevim „Ribarskim svađama“. U nekoj od pauza, priđe nam i Mira Stupica i pita Mlađu: „Mlađo, da li ti imaš devojku? Nemaš. Koliko znam, ni Branka nema momka. Vas dvoje mogli biste da nastavite ljubav i van scene. Mi smo se smejali. Šta drugo da kažem, Mira Stupica nam je ubrzo bila i kuma na venčanju. Mlađica i ja smo bili u braku 64 godine, kada je on otišao zauvek. Na samrti mi je rekao: „Božija volja, božija volja…“, iako nije bio naročiti vernik. Imao je tri fakulteta, Filološki, Filozofski, bio je i na Kembridžu. Nismo imali dece, išli smo na lečenja, na preglede kod profesora Tasovca koji nam je, na kraju, rekao da bismo decu mogli da imamo samo u drugim brakovima. Ali, mi smo se voleli i ostali smo zajedno. Meni je on pomagao u humanitarnom radu, osnovali smo Fond Branka i Mlađa Veselinović za pomoć invalidnoj omladini.

Deo ušteđevine od dva miliona dinara smo dali i Jugoslovenskom dramskom pozorištu, svake godine se dodeljuje nagrada pod našim imenima. Dobio je i Glogovac, koga više nema. Sećam se kako smo, posle dodele nagrade, sedeli zajedno ispred glavnog ulaza u pozorište i kako on meni kaže, onako blagorodno, ostalo mi je u dubokom sećanju: „Branka, ja sam opet dobio vašu i Mlađinu penziju

Deo ušteđevine od dva miliona dinara smo dali i Jugoslovenskom dramskom pozorištu. Svake godine se dodeljuje nagrada pod našim imenima. Dobio je i Glogovac, koga više nema. Sećam se kako smo, posle dodele nagrade, sedeli zajedno ispred glavnog ulaza u pozorište i kako on meni kaže, onako blagorodno, ostalo mi je u dubokom sećanju: „Branka, ja sam opet dobio vašu i Mlađinu penziju.“

POSLE STO GODINA

Ljudi mi prilaze i govore: „Ne poznajem Branku, ako je ne hvalim“. Pričaju, bila je velika glumica. Ne znam da li sam bila velika, ali bila sam u rangu prvaka, mada se nisam nametala. Pitaju me, dokle Branka? Ja im kažem: još me danas neko traži, to važi, lepu reč kaži, s čovekom se slaži i – ne laži.

Diplomatkinja i vatrogasac

Branka Veselinović dobitnica je nebrojenih nagrada i priznanja, među kojima često voli da istakne titule dopisnog člana Srpske razvojne akademije i počasnog vatrogasnog oficira. Za glumačka ostvarenja nagrađena je Nušićevom nagradom za životno delo, Sterijinom, Vukovom nagradom. Dobitnica je i Nacionalnog priznanja za vrhunski doprinos kulturi. Bila je ambasadorka UNICEF-a, članica je Diplomatskog kora žena i dobitnica mnogobrojnih priznanja za humanitarni rad.