Mesto vođe Konzervativne partije dugo je bilo najpriželjkivaniji položaj u britanskom političkom životu. Osnovana 1830. godine, ta partija je gotovo dve trećine XX stoleća imala većinu u parlamentu. Biti na njenom čelu stoga je bilo najbrži put do Dauning ulice 10 (adresa kabineta Premijera Velike Britanije, prim. prev.), sedišta izvršne vlasti u toj ustavnoj monarhiji u kojoj kraljica ima čisto simboličnu ulogu.
„Lidera“ koji se nalazi na vrhu piramidalne strukture, dugo je na tajnovit način birala partijska elita. Početkom 1960-ih, procedura je donekle promenjena. Od 1965. godine, nominacija podrazumeva glasanje u poslaničkoj grupi konzervativaca. Hiljadu devetsto devedeset i osme, proces je otvoren i za članstvo, koje treba da presudi u trci konačna dva kandidata koja su odabrali parlamentarci. Ta postepena demokratizacija dovela je do sociološke evolucije. Edvard Hit, izabran 1965. godine, bio je radničkog porekla – ništa slično se nikad ranije nije desilo. Nešto kasnije nasledio ga je Džon Mejdžor (1990-1997), takođe rodom iz skromne porodice.
Nakon dugog lutanja za vreme mandata vlada Novih laburista pod Tonijem Blerom, s početkom 1997. godine, izbor Dejvida Kamerona na čelo partije u decembru 2005, označio je dvostruku promenu. On je tad imao tek 39 godina i uživao je podršku članstva koje je želelo vođu modernijeg imidža, iako parlamentarna grupa nije jednoglasno stala iza njega.
Povezan sa aristokratskom elitom i obrazovan u ultraekskluzivnom sistemu public schools (koje su, zapravo, privatne i basnoslovno skupe), a potom na „Oksbridžu“ (izraz kojim se označavaju univerziteti u Oksfordu i Kembridžu), Kameron je ubrzo postao heroj manjinske frakcije: to su bili mods, zagovornici ekonomskog i kulturnog liberalizma, pristaše jednakosti polova i podele kućnih poslova, zaštite životne sredine, dekriminalizacije lakih droga i istopolnih brakova; nasuprot njima, stajali su rockers koji su držali do tradicionalističkih i autoritarnih vrednosti partije.
Kameron je samopouzdano tvrdio da može da sintetiše ove dve pozicije od čega je zavisio povratak partije na vlast, namera u kojoj su mu brojni pojedinci tercirali, između ostalog i izvesna Tereza Mej. Ona je na kongresu 2002. godine napala imidž nasty party („gadne partije“) koji su konzervativci stekli u očima glasačkog tela.
„Trčanje po pšeničnim poljima“
Ova žena koja je, dok je bila u opoziciji, izjavila: „U vladi u senci (1) ima više muškaraca koji se zovu Dejvid nego što ima žena (2)“, pratila je Kamerona u usponu kroz partiju. Istakla se tokom reforme procesa izbora kandidata za mesta poslanika i zagovarala je veću uključenost žena i manjina, što je čak išlo dotle da se u javnosti pojavljivala u majici na kojoj je pisalo „Ovako izgleda feministkinja“. Ipak, ona je prilagodila svoje prioritete nakon što je postala ministarka unutrašnjih poslova u vladama Dejvida Kamerona (2010-2016).
Nova generacija torijevskih poslanika pokazala je nova lica: to su bili advokati i direktori privatnih kompanija u čijim redovima je procenat žena i predstavnika etničkih manjina, kao i ljudi obrazovanih u javnim školama porastao. Kao i Sadžid Džajvid, trenutni ministar unutrašnjih poslova pakistanskog porekla i partijska zvezda u usponu, većina konzervativaca imigrantskog porekla su razočarani tačerovci. Oni podržavaju izlazak iz Evropske unije (Bregzit), tvrdeći da postoji nejednak tretman imigranata iz Evropske unije i „istorijskih“ imigranata iz država Komonvelta (3).
Referendum o Bregzitu, održan 23. juna 2016. godine, poremetio je unutrašnja pravila o izboru partijskog vođe. Ostavka Dejvida Kamerona (koji je zagovarao ostanak u Evropskoj uniji) označio je početak kvazišekspirovske kampanje u kojoj su učestvovali njegovi potencijalni naslednici – Boris Džonson, Majkl Gouv kao i Andrea Lidsom, česta gošća televizijskih debata. Sve troje su se istakli kao aktivne pristalice Bregzita. Nazvali su se Brexiteers, što je ime osmišljeno da podseća na bukanire (bucaneers – „legalizovani“ pirati u službi engleske krune iz XVII i XVIII veka koji su delovali uglavnom u području Karipskog mora, prim. prev.) i musketare (musketeers), zaštitnike romantizovane i idealizovane slike Britanije.
Paradoksalno, njihova radikalnost je doprinela izboru Tereze Mej, umerene kandidatkinje kompromisa. Ipak, nestabilnost njenog položaja uskoro je postala očigledna. Ona nije izabrana na osnovu procedure ustanovljene 1998. godine: kao jedinoj kandidatkinji o čijem mandatu su se poslanici izjasnili, potvrda baze partije joj nije bila neophodna, što je dodatno narušilo njen legitimitet. Karakterne osobine ove svešteničke ćerke, posvećene anglikanke koja u slobodno vreme voli da kuva i igra kriket, intrigantne su. Mediji su je razapeli zbog neodlučnosti („Theresa Maybe or Maybe Not“, „Tereza može-biti-a-i-ne-mora“) i manjka empatije: kao premijerka ona je odbila da se sretne sa žrtvama požara u Grenfel tornju, 14. juna 2017. godine, kao i da pokaže najmanji znak saosećanja sa slabo plaćenim radnicima i radnicama.
Na primer, jednoj medicinskoj sestri koja joj se požalila da ne uspeva da spoji kraj s krajem odgovorila je da „novac ne raste na grani!“. U zemlji u kojoj smisao za humor ima status državnog blaga, njen manjak dovitljivosti tokom kongresa partije 2017. godine nije mogao da prođe neprimećeno: Tereza Mej se potpuno izgubila u trenutku kada joj je jedan komičar uručio formular o otkazu dok je držala izlaganje.
Takođe, na pitanje novinarke šta je bila najnestašnija stvar koju je uradila u životu, odgovorila je: „Trčanje po pšeničnim poljima.“ Njen duhovitiji rival Džonson uvećava podršku onih koji joj se rugaju.
Više od humora, njoj nedostaje jasna politička vizija. U aprilu 2017. godine, Mejova je raspisala prevremene izbore (održani dva meseca kasnije), na kojima je verovala da će učvrstiti poziciju svoje partije u parlamentu. Međutim, za razliku od svog laburističkog protivnika, Džeremija Korbina, ona se nije naročito angažovala u kampanji.
Odbijajući da krene na turneju po zemlji gde bi se susretala sa potencijalnim glasačima i da učestvuje u televizijskim debatama – u jednoj je u njeno ime učestvovala ministarka unutrašnjih poslova Amber Rad, čiji otac je preminuo nedugo pre snimanja – liderka konzervativaca ostavila je loš utisak. Pod uticajem dvojice australijanskih menadžera kampanje, Marka Tekstora i Lintona Krozbija, koji su smatrali da bi kampanju trebalo fokusirati na lik premijerke Mej, Konzervativna partija je pred izbore izašla sa sloganom „Snažna i stabilna vlada“. Isforsiran preko svake mere, on je loše uticao na rezultate lokalnih kandidata. Kapetanica konzervativne lađe, Tereza Mej, počela je da dobija kritike i zbog svoje distanciranosti i nedostatka spontanosti: često su je nazivali Maybot, „Mej-robot“.
Izbori su bili fijasko. Akademici Tim Bejl i Pol Veb objasnili su da je strategija ciljanja glasača išla protiv zdravog razuma: aktivisti partije su na osnovu velikih skupova podataka (umesto na osnovu lokalnih istraživanja javnog mnjenja) slati u domaćinstva čvrstih antikonzervativnih stavova, a propovedi osmišljene kako bi privukle neodlučne glasače bile su osuđene na propast (4).
Izbori su takođe oslabili premijerkinu poziciju u parlamentu: Konzervativna partija je izgubila apsolutnu većinu i morala je da stupi u kontroverzni savez sa malom unionističkom partijom iz Severne Irske (Democratic Unionist Party – DUP). DUP je ultrakonzervativan po pitanjima moralnosti i zastupa snažnu odanost Severne Irske kruni. Ovaj potez je komplikovao rešavanje statusa Severne Irske i granice sa Republikom Irskom u kontekstu Bregzita.
Opsesija imigracijom
Jedna od glavnih poteškoća sa kojima se Tereza Mej suočava ostaje ideološka heterogenost njene partije koja je oduvek bila jedna od njenih glavnih karakteristika. Za konzervativce, koje je liberalni mislilac Džon Stjuart Mil nazivao „najglupljom partijom (5)“, ključne reči su pragmatizam i prilagođavanje okolnostima. U njima se ogledaju strukturne protivrečnosti između odbijanja ideološkog okvira – koji se otpisuje kao neprihvatljiva dogma – i faktičkog postojanja duboko ukorenjenih vrednosti i principa koji zaoštravaju nepomirljive tenzije. Određene podele su oduvek oblikovale tu partiju. Prema rečima akademika Timotija Hepela (6), one se tiču tri ključna pitanja: ekonomskog liberalizma, kulturnog liberalizma i državnog suvereniteta.
Debata o ekonomskom liberalizmu datira još iz najranijih dana partije kada se ona podelila oko zakona o pšenici iz 1846. godine između zagovornika politike slobodnog tržišta koji su hteli niže izvozne takse za žitarice, okupljenih oko Roberta Pila, i protekcionista koji su branili interese zemljovlasničke aristokratije, predvođenih Benžaminom Dizraelijem. Rasprave oko uloge države od tada su proizvele još struja i podela. Tokom 1980-ih godina, wets (doslovno „mokri“), zagovornici ograničenog državnog intervencionizma u ekonomiji, borili su se protiv dries („suvih“), ultraliberala na čijem je čelu bila Margaret Tačer (premijerka Velike Britanije između 1979. i 1990. godine). Tenzije oko evropskog pitanja, koje su se javile u istom periodu, već dugo podgrevaju sukob između pristaša multilateralne i liberalne Evrope nacija, okrenutih prekomorskoj saradnji i nevoljnih da prihvate ograničenost na evropski kontinent, niti briselski „diktat“, sa jedne, i proevropejaca sa druge strane, kojima su okviri i pripadnost onome što se tad zvalo Evropska ekonomska zajednica (EEZ), bili prihvatljivi, mada ne i ideja federalne Evrope.
Početkom 1990-ih, nakon završetka vladavine Margaret Tačer, evroskeptično krilo je pokušalo da spreči ratifikaciju Mastrihtskog ugovora o Evropskoj uniji, koji su videli kao početak neprihvatljive federalizacije Evrope, odnosno smrti državnog suvereniteta. Međutim, velika socijalna pitanja – poput homoseksualnosti – takođe su umela da zaoštre sukobe među torijevcima, naročito tokom izbora Dejvida Kamerona na čelo partije, ili, u skorije vreme, u okviru gloženja između modernizatora – poput Elizabet Tras – i tradicionalista – kakav je poslanik Džejkob Ris-Mog, ultrarojalistički plemić, posvećeni katolik i otac šestoro dece, koji se protivi abortusu i istopolnim brakovima.
Ekonomska kriza iz 2008. godine poremetila je ravnotežu snaga. U kontekstu problema sa kojima su se suočile zemlje evrozone, pitanje državnog suvereniteta, naročito želje da se „povrati kontrola“ u domenu imigracije, postalo je toliko dominantno da je dovelo do opšte promene raspoloženja u pogledu ostanka u Evropskoj uniji. Iako se za izlazak izjasnilo 51,9% glasača, u najvećoj meri onih iz Engleske (pretežno sa severoistoka) i Velsa, čitavih 60% konzervativnih poslanika izjavilo je da je glasalo protiv Bregzita – neki iz ubeđenja, drugi iz odanosti vladi. Nakon referenduma, svi su ipak prihvatili njegov rezultat. Kada je 29. juna 2017. laburistički poslanik Čuka Umuna (istaknuti Korbinov kritičar) predložio amandman po kom bi London ostao deo jedinstvenog tržišta, naišao je na odbijanje svih torijevskih poslanika, uključujući i najveće pristalice EU iz njihovih redova.
Ipak, polako se otvara nova pukotina. Sa jedne strane stoje zagovornici „mekog Bregzita“, među kojima su poslanici Kenet Klark, Niki Morgan i Ana Subri, uz koje stoji i kancelar blagajne (ministar ekonomije i finansija) Filip Hemond, koji žele, kao i brojni laburistički poslanici, da njihova zemlja održi veze sa Evropskom unijom putem niza sporazuma o saradnji.
Nasuprot njima su pristaše „tvrdog Bregzita“, okupljene oko Borisa Džonsona, Džejkoba Ris-Moga i Stivena Bejkera, koji žele izlazak bez sporazuma ukoliko pregovori propadnu. Njihov najdraži scenario? Sporazum o slobodnoj trgovini, nalik onom između Kanade i Evropske unije, koji bi omogućio uvođenje ultraliberalnih reformi koje priželjkuju. Ipak, premijerkin plan, neformalno nazvan „Čekers“, predlaže ostanak zemlje u zajedničkom tržištu robe, kao i poseban carinski režim u Severnoj Irskoj: za „bregzitere“, to je objava rata.
Prebogati donatori
Mimo evropskih pitanja, današnji imidž Tereze Mej znatno se razlikuje u odnosu na onaj koji joj je obezbedio popularnost u trci za mesto predsednice partije. Feministička modernizatorka ustupila je mesto tradicionalističkoj konzervativki opsednutoj kontrolom imigracije. Ona želi da broj novih pridošlica ograniči na par desetina hiljada godišnje u kontekstu u kome je priliv novih stanovnika porastao sa 177.000 ljudi u 2012. na 282.000 u 2017. Takođe, ona zagovara povratak grammar schools, javnih ekskluzivnih škola koje su bile simbol meritokratije mile Margaret Tačer.
Manifest sa kojim je partija izašla na izbore 2017. godine potpisuje Tereza Mej, ali je on u najvećoj meri delo njenog čoveka od ideja Nikolasa Timotija, sina birmingemskog metalca i jednog od „working class tories“, konzervativaca iz širokih narodnih slojeva. On je proizveo iznenađujući spoj bezbednjačkog diskursa i socijalnog konzervatizma usmeren ka „plavim okovratnicima“ koje je zavela Partija za nezavisnost Ujedinjenog Kraljevstva (United Kingdom Independence Party – UKIP) (7).
Ovaj savetnik, kog bi zli jezici nazvali „mozgom“ Tereze Mej, naveo ju je da se vrati političkoj tradiciji potekloj od Dizraelija, nazvanoj one-nation – katkad intervencionističkoj, suprotstavljenoj ekscesima bankarskog sistema, željnoj povratka u moralniji i odgovorniji kapitalizam.
Ovaj diskurs, autoritaran i upravljački, sasvim je suprotan u odnosu na Kameronov koji je liberalan i po ekonomskim i po socijalnim pitanjima. Bivši premijer je otelotvorenje privilegovane elite bliske finansijskim krugovima Notting Hill set-a, društva žitelja mondenskih kvartova Londona u kom se Mejova nikad nije osećala ugodno.
Tokom 2017. godine, partija je zabeležila rast popularnosti među radništvom i zaposlenima u privatnom sektoru, kao i u šest laburističkih okruga na severoistoku Engleske koji su većinski bili za Bregzit. U nju se takođe infiltriraju bivši članovi UKIP-a, poput blagajnika kampanje „Leave“ („Izaći“, kampanje za Bregzit) Arona Benksa. Pored toga, torijevci su povratili tri poslanička mandata u Škotskoj, bez sumnje zbog popularnosti lokalne partijske liderke Rut Dejvidson, protivnice Bregzita, lezbijke i medijske zvezde.
Uprkos tome što istraživanja javnog mnjenja najčešće predviđaju pobedu protivničke Laburističke partije u slučaju novih izbora, konzervativci se grčevito održavaju na vlasti. Ipak, deluje kao da njihove podele odbijaju sve više i više aktivista.
Početkom 1980-ih, sa milion i po članova, Konzervativna partija bila je jedna od najvećih političkih stranaka u zapadnoj Evropi. Prema poslednjim procenama, koje se retko objavljuju u javnosti, ona danas broji oko 124.000 ljudi, tek nešto više od Škotske nacionalne partije (oko 118.000), dok laburisti imaju 550.000 članova i članica, među kojima je mnogo mladih koji podržavaju Korbina (8). Uprkos naporima Dejvida Kamerona da podmladi partiju uz pomoć društvenih mreža i novih tehnologija (što mu je donelo nadimak „Blekberi premijer“), najveći problem konzervativaca je to što ne uspevaju da privuku omladinu. Prosečna starost njihovog članstva i dalje je visoka – 57 godina – a svaka druga osoba u partiji već je proslavila svoj šezdeseti rođendan.
Tokom izbora, lokalni odbori su shvatili da gube članstvo, što je dovelo do toga da nisu imali dovoljno resursa da vode kampanju na terenu, dok je Laburistička partija raspolagala mladim i ornim aktivistima i aktivistkinjama.
Kako bi nadoknadili ovaj nedostatak, torijevci su pribegli dvema strategijama. Prva, uvrežena, zasnivala se na odašiljanju autobusa sa aktivistima iz londonske centrale; druga, prvi put primenjena 2015, uključivala je regrutovanje simpatizera koji nisu članovi, ali su spremni da volontiraju umesto njih, bez obaveze da plaćaju članarinu (uglavnom 25 funti, oko 29 evra, na godinu dana). Potonji pristup ipak su obeležila dva skandala koja su dovela do privremenog ukidanja prakse i otkrila značajne nepravilnosti u načinu na koji je vođena kampanja za parlamentarne izbore 2015. godine.
Direktor kampanje, poznat pod nadimkom Road-Trip, koji je mobilisao aktiviste i simpatizere, optužen je za seksualno uznemiravanje, a izveštaj izborne komisije je utvrdio da značajan deo troškova, na prvom mestu onih vezanih za prevoz simpatizera, nije bio prijavljen.
Partije u Ujedinjenom Kraljevstvu ne mogu da računaju na opšti sistem državnih subvencija. Postojeće subvencije se uglavnom izdaju opozicionim partijama kako bi one mogle da obavljaju svoje parlamentarne dužnosti. Smanjivanje njene aktivističke baze je dodatno naglasilo zavisnost Konzervativne partije od privilegovane elite iz sveta biznisa, finansija i bankarstva. Torijevci suštinski zavise od špekulativnih investicionih fondova (hedge funds) ili direktnih donacija mreže moćnih darodavaca od kojih su u 2015. godini dobili preko 32,8 miliona funti, sa ukupnim budžetom kampanje od 41,8 miliona (prema najnovijim podacima izborne komisije) (9). Iste godine laburisti su prikupili više novca – 51,1 miliona funti – najvećim delom iz članarina (10).
Kao i Sadžid Džajvid, trenutni ministar unutrašnjih poslova pakistanskog porekla i partijska zvezda u usponu, većina konzervativaca imigrantskog porekla su razočarani tačerovci
Mediji ostaju efikasno oružje. Otkako se pojavio News International (danas News UK), grupa magnata Ruperta Merdoka koja gospodari čitavim tržištem, britanska štampa je jedna od najmoćnijih u Evropi (sa dva glavna tabloida koji se prodaju u tiražima od preko milion i po primeraka). Ona je, u većoj ili manjoj meri, gotovo u celosti odana Konzervativnoj partiji, sa izuzetkom Daily Mirrora i Guardiana. Od 2015. godine, tri dnevna lista, The Sun, The Daily Telegraph i Daily Mail, kontrolišu najveći deo tržišta. Budući da su veoma evroskeptični, oni aktivno podržavaju torijevce. Umereniji The Times i Financial Times brane ideju koalicije sa liberalnim demokratama.
Od uspona Alistera Kembela, bivšeg spin doctora (savetnika za odnose sa javnošću) Tonija Blera, britanski premijeri redovno upošljavaju bivše novinare iz „žute“ štampe na tu poziciju. Ipak, odluka konzervativaca da zaposle Endrua Koulsona, novinara bivšeg tabloida News of the World, koji je bio uključen u skandal s telefonskim prisluškivanjem, ukaljala je ugled Dejvida Kamerona, koji ga je 2011. zamenio Krejgom Oliverom, kolegom s televizije. Danas, podršku štampe obezbeđuju medijski najumešniji pojedinci koji često pišu za novine, neki od njih i profesionalno. To je slučaj sa Džordžom Ozbornom, bivšim kancelarom blagajne u Kameronovoj vladi, koji je 2016. godine postao glavni urednik London Evening Standarda, a ponajviše sa samim Džonsonom, koji je karijeru otpočeo kao novinar. U julu 2018. godine, neposredno nakon što je podneo ostavku na mesto u vladi, on je potpisao ugovor sa listom The Daily Telegraph. Kako piše The Independent, on će na novom poslu „svojom nedeljnom rubrikom načiniti mnogo više štete nego što je ikad mogao kao ministar spoljnih poslova (11)“.
U moćni arsenal torijevaca ubrajaju se i trustovi mozgova (think tanks) koji od svog nastanka i širenja 1980-ih godina neprekidno podržavaju partiju. Kao primeri mogu da posluže Institute of Economic Affairs ili Centre for Policy Studies, koji su istorijski vezani za uspon tačerizma. Neki drugi, noviji, nastali su za vreme Kameronovih reformi. Deluje i kao da je makronistički eksperiment našao načina da pređe Lamanš, sa grupom Onward („Napred“; neko drugi bi rekao „U pokretu“…). („U pokretu“ bi bio direktan prevod imena partije francuskog predsednika „En Marche!“, prim. prev.) Osnovao ju je poslanik Nil O’Brajan, na jesen 2017. godine, sa ciljem da privuče glasače sa severa Engleske, kao i one više kosmopolitski nastrojene iz glavnog grada.
Ka glasanju o nepoverenju vladi?
Ipak, od referenduma iz 2016. naovamo, Bregzit dominira celokupnom političkom debatom, a samim time i mrežom trustova mozgova koja čini ideološki kostur partije. Open Europe, na primer, danas igra centralnu ulogu za one koji smatraju da Bregzit treba da bude što diskretniji. Najevroskeptičniji poslanici okupljaju se oko European Research Groupa, osnovanog početkom 1990-ih od strane njihovih prethodnika koji su želeli da sabotiraju ratifikaciju Mastrihtskog sporazuma. Oni se naslađuju zamišljajući grupu od osamdeset pobunjenih poslanika koja bi bila dovoljno moćna da nametne glasanje o nepoverenju vladi, smeni Terezu Mej i na njeno mesto dovede Borisa Džonsona.
U moćni arsenal torijevaca ubrajaju se i trustovi mozgova (think tanks) koji od svog nastanka i širenja 1980-ih godina neprekidno podržavaju partiju
Prema anketi bloga ConservativeHome, veoma čitanog među bazom partije (12), sve veći broj aktivista i glasača (35% članstva) smatra da jedino Džonson, uprkos laviranju, očiglednoj nezainteresovanosti i brojnim gafovima, ima adekvatno razumevanje britanske stvarnosti i protivrečnosti. Štaviše, ekscentričnost tog čoveka, duboko usađenog u državne institucije, pisca biografije Vinstona Čerčila, uzdigla ga je u status otelotvorenja brojnih aspekata Ujedinjenog Kraljevstva, a naročito Engleske. Tome svedoči obožavanje kom je izložen tokom kongresa partije u oktobru 2018. godine, kao i strastvena podrška koju uživa na profilima društvenih mreža bliskim konzervativcima. U slučaju glasanja o nepoverenju Terezi Mej – do kog bi moglo da dođe ukoliko četrdeset i osam poslanika podnese pismeni zahtev – Džonsonov dolazak na čelo partije više nije nemoguć scenario, utoliko više što izbor vođe od 1998. godine zavisi od baze partije.
Za brojne konzervativce, ovaj čovek sumanute frizure još uvek je previše ekscentričan i marginalan, u suštini, kao i aristokrata Ris-Mog. U njihovim očima Tereza Mej ostaje „najmanje zlo“ među svim istaknutim ličnostima u partiji. Međutim, koliko dugo će to potrajati?
AGNES ALEGZANDR-KOLIJE je profesorka britanske civilizacije na Univerzitetu Burgonj-Franš-Komte, trenutno istraživačica u Francuskoj kući na Oksfordu. Koautorka, uz Emanuel Avril knjige Les Partis politiques en Grande-Bretagne, Armand Colin, Pariz, 2013.
PREVOD: Pavle Ilić
(1) U Ujedinjenom Kraljevstvu, partije opozicije biraju članove i članice na funkcije paralelne strukturi postojeće vlade, što se naziva „vladom u senci“ (shadow governments).
(2) Navedeno prema: Virdžinija Blekburn, Theresa May: The Downing Street Revolution, John Blake Publishing, London, 2016.
(3) „’Less stale, only slightly less male, but overwhelmingly less pale’: The 2015 new Conservative Brexiters in the House of Commons“, Parliamentary Affairs, Oksford, 15. jun 2018.
(4) Tim Bejl i Pol Veb, „’We didn’t see it coming’: The Conservatives“, u Džonatan Tong, Kristina Leston-Bandeira i Stjuart Vilks-Hig, Britain Votes 2017, Oxford University Press, biblioteka „Hansard Society“, 2018.
(5) Džon Stjuart Mil, Considerations on Representative Government, 1861.
(6) Timoti Hepel, „Cameron and liberal conservatism: Attitudes within the parliamentary Conservative Party and Conservative ministers“, The British Journal of Politics and International Relations, vol. 15, br. 3, London, avgust 2013; Timoti Hepel et al., „The Conservative Party leadership election of 2016: An analysis of the voting motivations of Conservative Parliamentarians“, Parliamentary Affairs, vol. 71, br. 2, april 2018.
(7) Čitati: Oven Džouns, „Colčre sociale, vote ŕ droite“, Le Monde diplomatique, oktobar 2014.
(8) Čitati: Alan Popelar i Pol Vanije, „Renaissance des travaillistes au Royaume-Uni“, Le Monde diplomatique, april 2018.
(9) Alister Klark, Political Parties in the UK, Palgrave Macmillan, London, 2018 (drugo izdanje).
(10) Sistem finansiranja, uređen zakonom pod imenom Political Parties, Elections and Referendums Act (PPERA) iz 2000. godine, obavezuje partije da za svaku donaciju u iznosu od preko 5.000 funti objave od koga su je primile, kao i relevantne informacije o donatoru.
(11) Vil Gor, „Boris Johnson will do more damage writing his weekly column than he ever did as foreign secretary“, The Independent, London, 16. jul 2018.
(12) Pol Gudman, „Our survey. Next Tory leader. Johnson stretches his lead at the top of the table“, 6. septembar 2018, www.conservativehome.com.
Tagovi
