Vesti su u to vreme putovale sporo, ali su putovale. Kada su srpski ustanici na početku 19. veka stvarali obrise moderne srpske države, to je izazivalo pažnju javnosti na Zapadu onoliko koliko je to bilo u kontekstu globalnih odnosa tadašnjih sila. Tako su se u britanskim novinama često pojavljivali izveštaji iz Srbije, a kao lokalitet je najčešće navođeno – priče sa turske granice, ili tadašnjim rečnikom – krajine.
Čitaoci u Engleskoj su mogli da saznaju mnogo toga o toku ustanka u Srbiji, bitkama, borbama, diplomatskim pregovorima. Iz jednog izveštaja 1806. godine su saznali kako je Napoleon ponudio Karađorđu da bude nezavisni vladar Srbije, ali da je to ovaj odbio zbog saradnje sa Rusijom. Vesti su objavljivane sa nekoliko nedelja ili meseci zakašnjenja, u skladu sa tehničkim mogućnostima tog doba.
Britanski „Tajms“ je tako 6. januara najavio i donošenje prvog srpskog ustava. Danas govorimo o ustavnim aktima 1808. i 1811. godine kojima su prvo vojvode pokušavale da ograniče Karađorđevu vlast, a on potom svoju učvrstio. Takođe, danas znamo da je ruski izaslanik Rodofinikin, koji je u Srbiju došao 1807. godine, bio na strani vojvoda i na krivoj nozi sa Karađorđem. Krajem te godine, bar prema izveštajima britanskog lista, situacija je izgledala drugačije.
„Tajms“ tog 6. januara objavljuje dva izveštaja, jedan datiran na 3. decembar, a u nastavku još jedan sa datumom 4. decembar.
Zanimljivo je kako počinje prvi izveštaj: „Sudeći prema izveštajima iz Srbije, za koje nas iskustvo uči da ne mogu biti ni sigurni ni tačni, ova zemlja će uskoro dobiti trajni ustav.“
U nastavku se navodi da je „u Beogradu saopšteno da je državni savetnik Rodofinikin 16. i 20. dana u prošlom mesecu (dakle, novembar) primio dvojicu kurira sa važnim depešama iz štaba u Bukureštu. Čak se ustvrdilo da je jedan od kurira sa sobom doneo novi ustav Srbije. U sprovođenju ovog ustava, skupština, do sada poznata po nazivu ’Sinod Srba’, preuzeće naziv Senat i biće premeštena iz Smedereva u Beograd…“
Zanimljivo je kako su Englezi tada navodili neke pojmove iz srpskog tadašnjeg društva, ali i neka imena. Karađorđa su nazivali generalom, koji se zove Đorđe Petrović, a preziva Černi.
U nastavku izveštaja podseća se na okolnosti koje su dovele do izbijanja srpskog ustanka i kako je „srpski general Crni Đorđe (Czerni Georgos) stao na čelo svojih nezadovoljnih zemljaka“.
Čitaoci u Londonu su dalje ukratko upoznati sa pobunom beogradskih janičara, Sečom knezova, bunom na dahije i prvim vojnim uspesima vojske Černog Đorđa. Navodi se i da su pojedini turski generali tokom bune na dahije, a koji su ostali verni turskoj Porti, pomagali srpske ustanike u tajnosti protiv zajedničkog neprijatelja Pašvan Oglua. Misli se na Osmana Pazvanoglua, vidinskog pašu koji je bio vođa odmetnutih janičara.
Srbi su ubrzo, kako se navodi, zagospodarili palankama, u nastavku se pojašnjava – urovljenim mestima.
„To su bili koreni srpskog ustanka, koji je za kratko vreme narastao do neslućenih visina. Crnog Đorđa predstavljaju kao veoma poštenog i hrabrog čoveka, ali sa nedostatkom talenta za vojsku; kažu da čak ne ume ni da piše. Vojna pitanja su uglavnom u rukama Radiča Petrovića, nekadašnjeg kapetana u austrijskoj službi. Među istaknutim oficirima je i Jakov Stefanović, koji nadmašuje skoro sve ostale u političkom znanju i društvenim i naučnim disciplinama“, piše u izveštaju.
Radič Petrović, austrijski vojskovođa kog je Karađorđe proglasio za vojvodu, zaista je vladao znanjem iz austrijske vojske o utvrđivanju gradova, ali u našoj, makar popularnoj, istoriografiji nije zauzimao tako važno mesto glavnog vojnog stratega. Jakov Stefanović je inače Jakov Nenadović, brat Alekse Nenadovića, čiji se otac zvao Stefan.
U nastavku je objavljen izveštaj od 4. decembra u kome se potvrđuje informacija o pripremanju novog ustava za Srbiju.
„Zaista se sprema uspostavljanje novog srpskog ustava, čija je poznata i delimična sadržina. Srpski kongres (tako je ovaj put nazvana skupština) sastaje se svakodnevno u svrhu konsultacija oko koraka koje je neophodno načiniti radi izvršenja donošenja ustava. General Černi Đorđe prisustvuje ovim sednicama i ima pravo glasa na njima.“
U ovom izveštaju se navodi da se između generala (Karađorđe) i ruskog ministra Rodofinikina održava „najbolje razumevanje i uzajamno poštovanje“.
„Ruska uloga u pitanjima oko Srbije, međutim, nije u suprotnostima i ne narušava odredbe primirja sa Turskom. Čak je ustvrđeno da je Kongres (Skupština) 21. novembra poslao kurira vojsci u Bosni sa naređenjem za momentalno povlačenje na svoje granice. U slučaju turskog kršenja primirja naloženo je da se odgovori upadima jedinica, ali nikako ozbiljnom vojnom operacijom.“
U tekstu se dalje navodi da je pet dana kasnije, 26. novembra, komandant Beograda Mladen Milovanović poslat na Drinu da tamo preuzme komandu nad snagama koje se povlače iz Bosne.
„U komandovanju Beogradom nasledio ga je Melan Obrenowich (Milan Obrenović)“, navodi se u tekstu i dodaje se da je „privremeni komandant srpske vojske u Bugarskoj Melenko Stojić stigao u Beograd gde je primljen sa javnim počastima“. Misli se na Milenka Stojkovića.
Što se tiče odredbi srpskog ustava, predviđeno je da se u Beogradu i drugim mestima uspostave sudovi od strane civilnih vlasti ili „gradonačelnika“. U selima će takođe biti postavljene sudije.
Takođe se navodi da će na ova mesta moći da se postave samo oni koji su služili u ratu kao oficiri ili niži oficiri, i oni koji znaju da čitaju i da pišu.
„Preduzeće se mere u cilju promocije civilizovanja zemlje i uvođenja umetnosti i nauke. Svi koji uzmu učešće u vlasti usmeravaće pažnju na uspostavljanje škola i drugih obrazovnih institucija. Širom cele Srbije uspostavlja se vojna obaveza za sve, ali samo oni koji su u trenutnoj službi imaće pravo da nose oružje. Prodaja kuća i zemlje će se sprovoditi kroz formalizovanu proceduru, ali stranci ne mogu da poseduju imanje u Srbiji. Teritorija Srbije biće podeljena na 12 ili 13 oblasti“, navodi se u tekstu „Tajmsa“ iz 1808. godine.
