Otkako su 24. februara 2022. godine ruske trupe umarširale u Ukrajinu izazvavši sukob najvećih razmera još od Drugog svetskog rata, ogromnim brojkama nastradalih prelako se barata (nekoliko stotina hiljada, kako vojnika, tako i civila). Međutim, koliko god neki podaci izgledali nerealno veliki, istina je da su još veći i tragičniji.
Jer našu civilizaciju ne potresa samo rat na istoku Evrope. Štaviše.
Prema podacima kojima raspolaže sajt Wisevoter, na zemljinoj kugli u ovom trenutku oružani sukobi bukte širom 29 država. Bliski istok, istočna Evropa, dobar deo severne i centralne Afrike – natopljeni su krvlju i ogrezli u nasilju. Građanski ratovi, pomahnitale terorističke organizacije ili međunarodni ratovi, religija, nezajažljiva alavost za retkim prirodnim resursima ili nacionalna netrpeljivost, sasvim je svejedno; jedino što je bitno jeste da i dan danas, u 21. veku, na stotine hiljada ljudi, potpuno nedužnih ili u grotlo rata bačenih iz ćefa ko zna koje svetske sile ili državnog moćnika, gubi svoje živote, porodice i domove.
U Ukrajini je sve počelo 2013, kada je tadašnji ukrajinski predsednik Viktor Janukovič naprasno odlučio da se ogluši o volju parlamenta i ne potpiše sporazum o bližoj integraciji sa Evropskom unijiom već se prišljamči Evroazijskoj ekonomskoj uniji na čijem se čelu nalazi Rusija. Nakon toga su usledili Majdan pa Krimski referendum, a nakon toga i protesti proruskih separatista širom gradova u Donjeckoj i Luganjskoj oblasti, koji su zahtevali otcepljenje po uzoru na Krim i pokazivali nezadovoljstvo zbog dolaska prozapadnih političara na vlast u Ukrajini. Rat u Donbasu poslužio je samo kao predigra za ovaj rusko-ukrajinski koji je u eskalirao u februaru prošle godine, besni i dalje, i čini se da neće prestati još dugo. Nakon talasa ruske ofanzive ukrajisnka vojsku udarila je u kontru, i sukobi na istoku zemlje su aktivni i svakodnevni. Kao i napadi bespilotnim letelicama (što ruski, što ukrajinski), bez kojih gotovo da ne može da prođe ni dan.
A u Mjanmaru, državi smeštenoj na samom jugoistoku Azije, građanski rat između centralne vlade i različitih etničkih manjinskih grupa koje se bore za veću nezavisnost i autonomiju tinja već godinama. Do eskalacije sukoba došlo je u februaru 2021. godine, nakon što je vojna hunta izvršila državni udar i svrgla demokratski izabranu vladu na čijem se čelu nalazila Aung San Su Ći. To je izazvalo proteste manjinskih etničkih grupa, nasilne obračune i kršenja ljudskih prava, kao i više stotina hiljada nastradalih. Međunarodna zajednica jeste osudila vojni udar i pozvala na hitnu deeskalaciju, smirivanje strasti i obnovu demokratije, ali je situacija i dalje zapaljiva i nepredvidiva.
Ništa bolja situacija nije ni u Avganistanu, Siriji, Libiji, Maliju, Centralnoafričkoj Republici, Etiopiji, Somaliji, Jemenu, državama koje su takođe pogođene građanskim ratovima. Najdrastičnije je verovatno u Siriji, Avganistanu, Libiji i Etiopiji.
Sukob u Siriji otpočeo je marta 2011. mirnim protestima protiv vlade i predsednika Bašara el Asada u kojima su građani zahtevali veća socijalna prava i promenu vrhovne državne garniture, ali su ti protesti već naredne godine prerasli u građanski rat. Učešće u njemu uzele su različite strane, od sirijske vlade, preko pobunjeničkih grupa, pa sve do terorističkih i džihadističkih organizacija kao što su ISIS i Al-Kaida, a prste su umešale i velike svetske sile poput Rusije i SAD-a. Tokom ovih sukoba (koji traje već više od decenije) ugašeni su životi nekoliko desetina hiljada ljudi, a Evropu su zapljusnuli talasi sirijskih izbeglica. I jedna i druga strana u konfliktu optužene su za ratne zločine, zverstva i torturu nad zarobljenicima i civilima.
Konflikt u Avganistanu traje već decenijama, ali je u najaktivniju fazu ušao početkom 21. veka, nakon invazije koju su predvodile Sjedinjene Države. Glavne strane u sukobu zauzele su Avganistanska nacionalna armija (do skora podržana SAD-om) i talibani i ostale terorističke militantne grupe. Invazija SAD-a na Avganistan počela je 7. oktobra 2001. godine, kada su ameirčke trupe krenule u akciju iskorenjavanja talibana koji su ugostili miltante Al-Kaide, terorističke organizacije osumnjičene za rušenje kula bliznakinja u Njujorku koja je pritom još i uporno odbijala da isporuči svog vođu Osamu bin Ladena. Nakon što su se 2021. godine američke snage povukle iz Avganistana, počela je talibanska ofanziva koja je na kraju dovela i do zauzimanja prestonice Kabula.
Nemiri su prisutni i u Etiopiji, gde se federalne snage bezbednosti sukobljavaju s etničkom policijom. Situacija je počela ozbiljno da se zaoštrava nakon što su u aprilu federalne vlasti razoružale regionalne snage Amhara u okviru procesa normalizacije nakon dvogodišnjeg oružanog sukoba u susednom regionu Tigraja. Mnogi Amhari, snažno vezani za svoje regionalne borce, optužili su zato saveznu vladu za pokušaj potkopavanja njihovog regiona, a zamenik premijera Demeke Mekonen trenutno stanje ocenio je kao “sve ozbiljnije”, pozvavši na dijalog i mirno rešavanje problema. Stanovnici Amhara objašnjavaju da su demonstranti blokirali puteve i da je regionalna poilicija Fano napravila zasedu vojnim jedinicama, a da su državni zvaničnici pobegli iz nekoliko gradova.
A 18 država (pretežno afričkih) aktivno se suočava sa terorističkim organizacijama koje nasilnim metodama pokušavaju da ostvare svoje političke ciljeve – Alžir, Burkina Faso, Čad, Demokratska Republika Kongo, Gana, Obala Slonovača, Mauritanija, Mozambik, Niger, Sudan, Tanzanija, Togo, Tunis, Uganada i Jemen.
U poslednje vreme najzapaženije je bilo u Nigeru – kada je Vojna hunta, koja sebe naziva Nacionalni savet za odbranu otadžbine svrgla predsednika Muhameda Bazuma, ključnog zapadnog saveznika u borbi protiv islamskih ekstremista u zapadnoj Africi, i suspendovala ustav – i u Sudanu – u kom su borbe doskora vodile oružane snage lojalne generalu Abdelu Fatahu al-Burhanu, čoveku koji, de fakto, vlada zemljom i paravojske pod nazivom “Snaga za brzu podršku (RSF)” na čijem je čelu nalazi Mohamed Hamdan Dagal, bivši general i vojskovođa.
Do najnovijih podizanja tenzija između Izraela i Hezbolaha (libanske paravojne organizacije nastale početkom 80-ih godina 20. veka kao reakcija na ulazak Izraela u južni Liban) došlo je u toku protekle noći. Hezbolah je počeo da “opipava” stanje na granici i isprobava nove tehnike, što uistinu za njih nije ništa novo, ali ako se u obzir uzme činjenica da se učestalost pograničnih okršaja povećala, sasvim je razumno očekivati brzu eskalaciju. U junu je Hezbolah podigao dva vojna šatora južno od Plave linije, demarkacione linije iizmeđu Izraela, Libana i Golanske visoravni, koju su stvorile UN nakon povlačenja Izraela iz Libana 2000. godine. Ovo je bio mali, ali provokativan korak, a jedan od šatora je posle diplomatske intervencije uklonjen, dok je drugi ostao.
“Poslednjih meseci je sve više incidenata na Plavoj liniji. Pre šest meseci bila je dovoljna samo jedna patrola, a sada su nam potrebne četiri i u većoj smo pripravnosti. Šanse za nasilje su povećane”, rekao je izraelski bezbednosni zvaničnik. Unifil, mirovna misija UN koja “čuva” Plavu liniju, nazvala je trenutnu situaciju “izuzetno osetljivom” i pozvala je sve strane da prestanu sa svojim akcijama koje mogu dovesti do eskalacije.
Na nikad zategnutije odnose između Izraela i Hezbolaha ukazuje i događaj iz marta ove godine, kada je militant (sumnja se iz redova Hezbolaha) uspeo da uđe u Izrael i detoniravši bombu povredi jednu osobusu. Takođe, u aprilu je iz Libana put Izraela ispaljena salva raketa koja se ne pamti još 2006. godine, kao odgovor na izraelski napad na svetu džamiju Al-Aksa u Jerusalimu. Očito je da Hezbolah koristi unutrašnju krizu oko zakona o pravosudnim reformama koja već duže vreme potresa Izrael, čiji vojni rezervisti prete davanjem ostavki ukoliko vlada izglasa pomenuti zakon.
Svaka druga fotografija na sajtovima najvećih svetskih medija prikazuje bazuku, tenk ili uplakane civile. Da, brojke su mnogo gore i od najcrnjih projekcija.
Tagovi
