Bubnjar Pink Flojda: Imao sam ogromnu sreću što sam bio u pravo vreme i na pravom mestu

Nik Mejson, legendarni bubnjar legendarnog benda Pink Flojd, započeo je 2018. svetsku turneju sa projektom (bendom) „A Saucerful of Secrets“, koji je nazvan po drugom albumu Pink Flojda, a cilj je da obnovi epohu u kojoj je stvarala legendarna grupa. Dva puta odlagani (zbog pandemije kovida-19) beogradski koncert je 1. juna u Belexpo centru. Ekskluzivni intervju sa Mejsonom dobijen je u danima kada je sa bendom na turneji po Irskoj i Velikoj Britaniji. Intervju je stigao nakon odličnog prošlonedeljnog nastupa u Brajtonu gde se bendu na bini priključio i basista slavnog Genesisa – Majk Raderford.

Pored Mejsona, ovu supergrupu čine Gari Kemp – gitarista grupe Spandau Ballet, Li Haris (gitara), Gaj Prat (bas), kao i Dom Beken na klavijaturama. Nik Mejson je svirao na svim albumima Pink Flojda, ima impresivnu kolekciju automobila, učestvovao je na trkama čak sa uspehom na čuvenoj „24 hours of Le Mans“.

Pandemija kovida-19 je dva puta odložila vaš koncert u Beogradu. Ova 2022. će vas konačno dovesti u Beograd. Nestrpljivi smo svi mi koji smo gledali „Live at the Roundhouse“. Da li će repertoar na koncertu biti materijal Flojda sa Sidom Baretom?

Odgovor je da ćemo u suštini nastaviti da sviramo muziku od nastanka Pink Flojda do određenog perioda, ali ne i uključujući „Dark Side of the Moon“. Nadamo se da će biti i nekog dodatnog materijala na repertoaru. Mislim da postoji toliko mnogo verzija kasnijeg materijala tako da raniji period benda više zaslužuje da bude predstavljen. Tu je i činjenica da je prihvatljivije da se rani materijal ponovo interpretira u duhu vremena, dok kod kasnijih pesama to prečesto postaje vežba savršenog repliciranja svake note! Ponekad se osećam kao da nikada nisam udaljen više od pet metara od još jedne verzije „Comfortably Numb“!

Osim što stvarno zvuči odlično kao ime za bend, da li to što ste vašu grupu nazvali „Nick Masons Saucerful of Secrets“ znači i da vam je to posebno bitan album Pink Flojda?

Mislim da je „Saucer“ važan iz više razloga – posebno zbog činjenice da je putokaz za mnoge ideje koje se ponovo pojavljuju u godinama nakon toga. Posebno naslovne pesme. Takođe smatram da je odlazak Sida Bareta i pesama koje se odnose na njega (kao što je Jugband Blues) veoma dirljiv, a „Set the controls for the heart of the Sun“ je jedna od mojih omiljenih stvari za sviranje.

Koja je bila ideja pri osnivanju benda?

Zanimljivo je da članovi grupe dolaze iz vrlo zanimljivih bendova različitih stilova poput ORB i Spandau Ballet? Originalna ideja je da se Saucershas pripiše Liju Harisu. Li je taj koji mi je doneo ideju preko Gaja Prata, što je bio pametan potez, pošto sam mislio da bismo uz Gajevo odobrenje gotovo sigurno mogli da uspemo. Ja zapravo sviram sa Gajem više od 35 godina i izuzetno poštujem i njegovu muzikalnost i njegovu procenu i sud. Činjenica je da dobri muzičari mogu da sviraju u svim žanrovima i da često unose nove ideje u stvari koje ne bi isplivale na površinu kod muzičara koji su godinama svirali na isti način (kao ja!).

Fantastično je vaše bavljenje različitim muzičkim žanrovima i kao muzičar i kao producent, od džeza, psihodelije, ali i da ste producirali drugi album perjanica i pionira panka u Engleskoj – grupe The Damned. To je bila 1977. godina kada je pank harao Britanijom. Kako je došlo do saradnje sa The Damned i kakav je bio vaš doživljaj i mišljenje o panku kao novom pravcu tada?

Ono što je interesantno u radu sa The Damned jeste da sam verovatno naučio više od njih nego što su oni od mene! Nažalost, bend je bio u periodu „različitog shvatanja muzike“ i trebalo je da se raspadne, ali mi se sviđa način na koji su ideje snimljene odmah. Takođe mi je drago što je jedan od mojih muzičkih heroja, Hans Cimer, producirao jedan od njihovih albuma. Mislim da je osećaj bio da je progresivni rok postao malo prevaziđen i da mu je bilo potrebno osveženje, a pank je to uradio!

Da li ste zaista posle koncerta benda Who znali da jedino želite biti član rok benda? Tada ste studirali arhitekturu, da li ste mogli da verujete da ćete u 2022. godini biti na turneji?

Ne – koncert zbog koga sam napustio arhitekturu i posvetio se muzici bio je nastup benda Cream koji je svirao na Regent Street Polytechnic gde sam bio student. Kada sam prvi put video Džindžera Bejkera, bubnjara benda Cream, odmah mi je prošlo kroz glavu: „To je ono što bih voleo da radim…“ Imao sam sreće što sam u to vreme imao sjajnog mentora (Džo Majo) koji je 1967. smislio da treba da uzmem godinu dana pauze od studiranja, što mi je zaista olakšalo jer sam znao da se mogu vratiti na fakultet godinu dana kasnije ako to želim. Zanimljivo je da sam nedavno radio sa jednim od mojih starih profesora na izložbi u Španiji u Galeriji Gugenhajm, što je bilo izuzetno zabavno i zaista interesantno.

Da li ste srećni što ste povezali toliko uzbudljivih stvari kao što su rokenrol, učestvovanje na trkama, pisanje knjiga…? Da li ste srećni što ste živeli u vreme kada je rokenrol osvajao slobode i menjao svet?

Da, mislim da sam imao ogromnu sreću što sam bio u bendu na pravom mestu i u pravo vreme… Godinu dana ranije ili kasnije Pink Flojd možda ne bi preživeo. Mislim da muzika i dalje može da ima snažan uticaj, ali nema baš onu moć kao nekada – postala je obezvređena. Mladim muzičarima u 21. veku je veoma teško da zarađuju za život – ne samo da je teže profitirati na strimovanju, već se i manji koncertni prostori sve više gase, a prečesto troškovi snimanja i turneja rastu astronomski u isto vreme… Ni Bregzit nije pomogao!