Bučne dvadesete: Ovo nikada nije bilo? A bilo je. I život se nastavio

Ako se istorija nekad ponavlja kao tragedija, a nekad kao farsa, može li da se ponovi i kao žurka?

Kada se pre jednog veka napokon završila pandemija španske groznice, svet je bio u totalnom haosu. Malo pre toga okončan je najkrvaviji sukob u istoriji čovečanstva, nazvan jednostavno Veliki rat (little did they know…), a grip je odneo dodatnih pedeset miliona života, i to uglavnom mladih. Mora da se činilo, u vreme kada nije postojala globalizacija, kada nisu svi bili ni pismeni, kada žene nisu imale pravo glasa, mora da se činilo da se život nikada neće vratiti u normalu, ma šta tada mislili da normalno znači.

A eto, jeste. Kao što su se ponovo pisale pesme posle Aušvica, kao što se pevalo i za vreme i posle bombardovanja ’99, kao što se u Parizu dan posle terorističkih napada pila kafa i jeo kroasan, a u Mančesteru opet išlo na koncerte, tako će život krenuti dalje, kako god nam sada izgledalo.

Još pre skoro pedeset godina, američki sociolog Džib Fauls skovao je termin „hronocentrizam“, da označi „verovanje da je vreme u kojem živimo najvažnije, i da nijedan drugi period s njim ne može da se uporedi“. U poslednjih četrnaest meseci, otkako je koronavirus nogom otvorio vrata i legao na kauč naše dnevne sobe, svi smo pomalo postali hronocentristi: ovo nikad, vrtimo glavom, ovo nikad, cokćemo jezikom, ovo nikad nije bilo.

A bilo je. I život se nastavio.

Samo, ne mora tek da se nastavi. Ne mora da se vrati na anksioznu, uplašenu deceniju u kojoj su jačali konzervativci, glas dobijali desničari, na vlast stizale autokrate, u kojoj se veličala štednja a od radnog vremena, samopregora i samoodricanja pravio kult. U kojoj se slavilo i nešto toliko naopako kao onaj hygge: možeš misliti, vunene čarape i čaj i kamin…

Može da bude zabavan, lud, može da sklizne u slatkastu dekadenciju, može da nam bude kao nikada ranije.

Pardon, kao što je bilo jednom.

U anglosaksonskom svetu izraz je „Roaring Twenties“ (bučne, pa i urlajuće dvadesete), Francuzi kažu „Annees folles“ (doslovno „lude godine“), Nemci su ih zvali „Glückliche zwanziger Jahre“, srećne dvadesete. Decenija slobode, ekspanzije liberalnih vrednosti u zapadnim društvima, uzlet filma, džez muzike, radija, medija, feminizma. Suknje su bile sve kraće, poljupci na (nemom) ekranu sve eksplicitniji, pojavili su se nadrealizam i avangarda, svako je vozio automobil, svako je mogao biti pesnik – i bio je! – dok se miris duvana mešao sa parfemima, morfijumom i opijumom u kabareima i noćnim klubovima. Ljudi su počeli da lete, planeta je postajala sve manja i sve tešnja, otvoreno se maštalo o svemiru, bujala je naučna fantastika, a iako mnogi – kao danas – nisu imali previše poverenja u nadnacionalne koncepte kao što je Liga naroda, bili su voljni da im daju šansu.
„Iscrpljenim nervima bila je neophodna terapija brzine, uzbuđenja, strasti“, napisao je Fredrik Luis Alen, čuveni novinar i istoričar.
Ništa ovoj mučenoj planeti, ništa ovim sluđenim ljudima ne bi prijalo kao repete.

Zar nam nije muka, svima, od Zoom sastanaka, svajpovanja na Tinderu, muvanja preko Fejsbuka, boravka u pidžami? Preko glave nam je trenerki, bademantila i udobnih čarapa, zapalićemo ih kao što su se nekada palili brusthalteri, a i njih ćemo opet, sestre moje. Gnušamo se, valjda, garderobe koju nismo obnovili dve godine, gadimo se naručivanja hrane i laganja da je ista kao u restoranu, zaziremo od gledanja filmova u sobi i pretvaranja da nije lepše u bioskopu se držati za ruke i glasno komentarisati, želudac nam se prevrće od buljenja u telefon po ceo dan i društvenih mreža bez društva.

Nismo li se uželeli izlazaka, onih dana koji se pretvaraju u noći, a ove u jutra, kada fajronta nema, a i ako ga ima, služe preko puta; pogleda preko stola i zapaljene cigarete, svih onih stvari koje su te nekad nervirale – kao kada u krcatom klubu moraš da staneš baš na prolaz, pa te svako ćuška po ramenu – a sada ti toliko nedostaju?

Dvadesete bi mogle – samo ako budemo pametni, slobodni, slobodoumni – da izvuku čovečanstvo iz karantina, konkretnih i metaforičnih. Iz stupora, iz strepnje, iz planova za penziju i planova za dizanje kredita i planova za prekosutra, bilo kakvih planova. Od umetnosti koja pazi da nikog ne uvredi i bolesnika sa Tvitera koji gledaju da uvrede svakoga. Treba nam energija, neophodna nam je dekadencija, da probamo i ono što nismo, da putujemo gde nikada nismo hteli. Ako je tehnologija napredovala već toliko da možemo da radimo odakle god, hajde da radimo odakle god, a da ostatak vremena provodimo u potrazi za sitnim i krupnim zadovoljstvima.

Znam, sve vreme onaj cinik čeka da poklopi: „Aha, sve je to u redu, ali zar ne znaš, pobogu, šta je bilo posle? Zar ne znaš kakav je mamurluk, kakvo zlo usledilo posle takve žurke, posle tih ludih, bučnih dvadesetih?Zar zazivaš Veliku depresiju?“

Pa može li veća depresija od ove?

Ova kolumna objavljena je u Uskršnjem broju Nedeljnika