Sedim tu i buljim u teve, ali na njemu nema ništa. Šaltam kanale sat-dva, vrtim palčeve, umoran od istih sranja, jebeno lenj u ovoj kući otključanih vrata.
Tim stihovima Amerika – cela Amerika, Amerika iz šoping-molova, sa benzinskih stanica, iz srednjih škola, iz koledž kampusa, Amerika koja gleda MTV, a u prvoj polovini devedesetih godina svi su gledali MTV, makar onda kada nisu gledali CNN – tim stihovima će Amerika ponovo upoznati pank. Ili makar ono što će se zvati pankom u narednoj deceniji, dok ne postane potpuno nevažno kako se šta zove.
Dugo je ova muzika, još od prvog udara sedamdesetih, još od Ramonsa, čamila u malenim prostorima, na marginama margina, u kućama u kojima bi se često održavali koncerti na koje bi bendovi stizali najjeftinijim kombijima. Nekoliko enklava u Kaliforniji, nekoliko važnih mesta u Vašingtonu, i malo čega drugog na celoj mapi onolike zemlje – činilo se da pank nikada neće postati mejnstrim, čak i ako su pojedine diskografske kuće uporno potpisivale ugovore sa bendovima koji bi ličili na nešto.
A onda je došla Nirvana. Ne, Nirvana nije bila pank, preciznije, Nirvana koja će se pojaviti na MTV-ju nije bila samo pank, makar ne onako kao što je želela da bude kada su dva bubuljičava tipa, Kurt i Krist, išli u zatvor da posete GG Allina i da mu kažu koliko mu se dive (a ovaj ih opsovao i nazvao pozerima i oterao). Ali Nirvana i Sijetl širom će otvoriti vrata alternativi na MTV-ju i u prodavnicama CD-ova.
Odjednom je postalo okej biti luzer. Odjednom su, umesto metalskih pesama o drogama i promiskuitetu, došla neka besna deca.
CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA, KOJI JE U PRODAJI OD ČETVRTKA, 20. JUNA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS
Tagovi
