Epidemija koronvirusa ponovo je oživela rasprave o genetski zasnovanoj vakcini i prednostima odnosno rizicima sa kojima je povezana, piše Dojče vele (DW).
Prema široko važećoj teoriji, virusi prodiru u organizam i u ćelijama su sposobni da se razmnožavaju. Oni u određenim ćelijama, ali ne uvek, izazovu simptome bolesti. Imunološki sistem može da prepozna virus i napadnute ćelije i da ih odstrani.
To imunološkom sistemu uspeva kod najvećeg broja virusa, ali ne kod svih, izuzetak je, recimo, HIV. Uobičajena vakcina podrazumeva unošenje oslabljenih ili umrtvljenih izazivača bolesti, ili njihovih delova, u organizam.
Prema važećoj medicinskoj školi, imunološki sistem reaguje na strana tela antitelima i memoriše taj odgovor u takozvanim „memorijskim ćelijama“.
Tako organizam u sledećem susretu sa virusom reaguje bolje i efikasnije, pa se virusna infekcija sprečava ili u najmanju ruku budu sprečeni teži oblici bolesti.
Što bi značilo da telo postaje otporno na virus. U kojoj meri i koliko to traje, to zavisi od mnogo faktora. Sa druge strane, navodi DW, vakcine zasnovane na DNK i RNK sadrže genetske informacije izazivača bolesti.
Ćelije organizma u koje se unese vakcina prevode te informacije u proteine. Bezazleni delovi virusa takođe izazivaju imuni odgovor. Tako organizam i posle ove vakcine može brže da reaguje na pravi virus.
RNK i DNK vakcine
Vakcina na bazi RNK, odnosno ribonukleinske kiseline, se unosi u organizam u obliku takozvane „informacione RNK“, koja sadrži neku vrstu uputstva za izgradnju antigena, proteina koji provociraju odgovor imunološkog sistema.
Vakcine na bazi DNK, dezoksiribonukleinske kiseline, funkcionišu slično, ali molekuli DNK najpre moraju da prodru u jezgro ćelije da bi ih „informaciona RNK“ prepoznala i zatim tu poruku iznela iz ćelijskog jezgra.
Prednosti ovih vakcina su mogućnost proizvodnje veće količine u kratkom vremenskom roku i uz manje mere bezbednosti, za proizvodnju nije potreban uzročnik ili njegovi delovi. I vakcinisanje je jednostavnije takozvanim „vakcinacionim pištoljima“.
Vakcine zasnovane na DNK i RNK sa sobom nose teoretsku mogućnost da unošenjem stranog genetskog materijala u ćeliju on prodre u genetski materijal, genom, same ćelije.
Moguće posledice su pojačano formiranje tumora ili autoimune bolesti. Međutim, obimna ispitivanja na životinjama nisu potvrdila ovu mogućnost.
Nasuprot tome, vakcina zasnovana na RNK ne prodire u ćelijsko jezgro, pa ne postoji ni teorijska opasnost da bude integrisana u genom ćelije domaćina.
Teoretski je ipak moguće da virusi koji su prisutni u ćeliji „prepišu“ RNK u DNK i tako ipak dospeju u genetsku strukturu domaćina. Do sada takav proces nije zabeležen.
Svi ovi teoretski rizici, koji navodno nisu zabeleženi u praksi, odnose se na manji broj ćelija u organizmu, a ne na genom čoveka koji je vakcinisan. Tvrdnja da ovakve vakcine utiču na čovekov genom je netačna.
Ovakve vakcine su relativno nestabilne i moraju se stabilizovati, osim toga, potrebni su im transportne materije, na primer nanočestice.
Neželjena dejstva nisu dovoljno ispitana, ali pre izdavanja dozvole za proizvodnju i ovi aspekti moraju da se pokriju u velikim kliničkim studijama. Do sada nijedna vakcina, bazirana na DNK i RNK, nije dobila dozvolu za primenu na ljudima. Više njih se nalazi na kliničkom ispitivanju, gde se daju dobrovoljcima.
Za vakcinisanje životinja nekoliko ovakvih vakcina je već dobilo dozvolu.
U Evropskoj uniji je moguće da se dozvola dobije za celi prostor Unije, ako se traži dozvola za primenu vakcine od Evropske agencije za lekove (EMA).
Dve države članice preuzimaju u ime svih ocenu vakcine. U Nemačkoj je nadležan Institut Paul Erlih (PEI) pri Saveznom institutu za vakcine i biomedicinske lekove.
Trenutno se radi i na drugim vrstama vakcine, belančevine uzročnika se takođe upotrebljavaju kao antigen.
Postoje i takozvane vektor-vakcine koje upotrebljavaju bezazlene viruse da bi izazvale odgovor imunološkog sistema.
(Beta)
Tagovi
