Nakon uspešne Zimske olimpijade u Sarajevu 1984. godine, najmoćniji čovek tadašnje Socijalističke Republike Bosne i Hercegovine Branko Mikulić želeo je da se po inerciji Olimpijade nadgradi pozitivni imidž Sarajeva i BiH. U tom kontekstu zakazan je koncert Eltona Džona u „Zetri“ – savremenoj dvorani izgrađenoj specijalno za Olimpijadu za čije ime i danas mnogi misle da je skraćenica od (ZE)lena (TRA)nsverzala. Ali Sarajevo jednostavno nije bilo grad za koncert svetske zvezde kakav je Elton Džon. Karte su se očajno slabo prodavale, a Mikulića i komunističku vrhušku BiH uhvatila je panika da se olimpijski grad ne osramoti praznom „Zetrom“, pa su odlučili da dele besplatno karte – neko je dobijao i po deset po principu širi dalje. I neka se publika ipak nakupila. Dovoljno da ne pukne bruka. Među njima je bio i Haso sa Koševa. Od više ljudi koji su bili na tom koncertu čuo sam da je Elton Džon bio fantastičan i da Sarajevo do tada nije imalo tako dobar koncert.
Ali kad je nešto nerazumljivo i još besplatno, kod našeg čoveka rađa sumnju. Sumnja se pojavila i kod Hasa s Koševa koji je u jednom trenutku gledajući u binu prokomentarisao „E, moj Džonstone“. Po drugoj verziji rekao je „E, moj Džonatane“. Priča o Hasu i Eltonu Džonu postala je lokalna legenda, čuo sam je u više verzija, a Dr Nele Karajlić mi je potvrdio da je autentična i da su on kao i njegovo tadašnje društvo (raja) poznavali dobro Hasa, a svoju verziju priče stavio je u autobiografsku knjigu „Fajront u Sarajevu“.
I sumnjam da bih se po onoj kiši u prošli petak setio i Eltona Džona i Hasa da jedan od govornika na Vučićevom „mitingu nade“ nije bio Milan Knežević, crnogorski političar iz prosrpskog bloka. Od najave da će povlačenje priznanja Kosova od strane Crne Gore biti njegova prva odluka ako postane premijer, ipak je bila zapaženija Kneževićeva bizarna poetska poruka: „Možda nekome niste fensi jer ne slušate tehno muziku ili Eltona Džona, ali vi čuvate dečanska zvona, i dok ona zvone, biće Kosovo srpsko.“
Iako je naglasio nepokolebljivost članstva SNS, za partiju od sedam stotina hiljada članova, pokazano je nedovoljno energije na „mitingu nade“. Vučić trenutno ima „narod na revers“ ali to je iluzija masovne podrške kao što je iluzija bila i brojnost Saveza komunista Jugoslavije
Iako je SNS ponovo demonstrirala logističke kapacitete i monopol nad javnim sektorom, euforični klimaks izostao je na Vučićevom mitingu. Kiša je samo ogolila estetiku socrealističkog recitala sa nakalemljenom nacionalnom i pravoslavnom ikonografijom, nalik Miloševićevim „mitinzima istine“ iz vremena „antibirokratske revolucije“ poznih osamdesetih
Milošević je do kraja verovao u narod (kako mi je reklo nekoliko njegovih bliskih saradnika), dok Vučić posle „mitinga nade“ očigledno shvata da ne može da se osloni samo na narod ako dobro računa markere generisanja podrške, stepena i kvaliteta lojalnosti
CEO TEKST U NOVOM NEDELJNIKU KOJI JE NA KIOSCIMA OD ČETVRTKA 1. JUNA. NA POKLON SE DOBIJA LUKSUZNI MAGAZIN, A DIGITALNA IZDANJA SU DOSTUPNA NA NSTORE.RS
