Legendarni Đanluiđi Bufon objavio je autobiografsku knjigu pod nazivom „Padanje, ustajanje, padanje, ustajanje“, koja se od danas nalazi u prodaji širom Italije.
Čuveni italijanski list Korijere dela sera tom prilikom izvukao je neke od najzanimljivijih delova iz knjige, a Mozzart Sport ih priredio i preveo na srpski jezik.
U osvrtu na svoju karijeru Bufon piše:
„Ima nešto mazohističko u golmanima. Tereni u mojoj mladosti su bili isti kao ono tokom sedamdesetih godina prošlog veka: deo oko penala je bio tvrd kao beton. Lako možete da prepoznate stare golmane po ranama na rukama, bolnim kukovima, jer su nekada padali dok ne bi prokrvarili. Imao sam samo jednog menadžera u karijeri, Silvana Martinu, kojeg sam izabrao zato što su mu ruke bile sve u ožiljcima. Golmanske ruke“.
Tu je i deo u kom se Điđi priseća svog debija.
„U obrisima se sećam Vee, Bobana, Kostakurte, Barezija. I odjednom sam osetio ruku na ramenu, bio je to Paolo Maldini, koji me je ohrabrivao. I on je debitovao kao dečak, tako da je znao šta za mene sve to znači. Nikada nisam zaboravio taj njegov gest. Maldini nije bio samo sjajan fudbaler, nego je imao još dve osobine koje mnogo cenima: lojalnost i hrabrost“.
Tokom svoje gotovo 30 godina duge karijere, Bufon je imao priliku da igra kako protiv, tako i sa nekim od najboljih fudbalera koje je svet video. Evo ko su mu bili najveći rivali:
„Teško je izabrati, jer sam igrao protiv tri generacije: Zidan, Ronaldo, Mesi, Kristijano, Inijesta… Da izaberem jednog? Nejmar. Kakav je bio igrač i momak, zaslužio je pet Zlatnih lopti“.
A od timova:
„Barselona iz 2015. i Real Madrid iz 2017. godine. Bili su najbolji timovi u poslednjih 20 godina. I Ševčenkov Milan od kojeg sam izgubio 2003. godine“.
Otkrio je Bufon da se usred karijere borio sa depresijom.
„Bilo je to pred kraj 2003. godine, nakon dva uzastopno osvojena skudeta, osetio sam pad. Bio sam prazan, loše sam spavao, bio sam zabrinut. Osećao sam napade teskobe na terenu, nisam mogao da dišem, niti da igram. Dolazila je utakmica Juventus – Ređina, trener golmana Ivano Bordon rekao mi je da ne moram da branim. Pogledao sam drugog golmana Kimentija, koji mi je odličan drug i pomislio da se nalazim u odlučujućem trenutku u karijeri. Znao sam da ako se ne vratim na teren, stvoriću opasan presedan samom sebi, koji bi mogao da mi se vraća i mogao bih da završim tako da više ne igram fudbal. Zato sam izašao na teren, dobro sam branio i to je bilo odlučujuće, jer smo pobedili sa 1:0. Ali problem je i dalje postojao i doktor Agrikola je potvrdio dijagnozu: depresija“.
Zanimljivo je kako se Bufon izvukao iz tog stanja.
„Odbijao sam da pijem tablete, bojao sam se da ne postanem zavisnik. Savetovano mi je da nađem novu pasiju van fudbala i otkrio sam slikarstvo. Održavala se Šagalova izložba u Torinu i ostao sam na njoj sat vremena. Bila je u pitanju jednostavna slika: Šagal drži za ruku suprugu Belu, dok ona leti. Vratio sam se sledećeg dana, a kasirka mi je rekla da je u pitanju ista izložba. Rekao sam: da, znam, ali želim da je vidim ponovo“.
Imao je Bufon epizodu u karijeri kada je poneo dres sa brojem 88, zbog čega su ga optužili da je pristalica nacizma.
„Nisam imao pojma da broj 88, koji je bio na mom dresu, znači ‘Hajl Hitler’ nekim ljudima. Za mene je to bio samo simbol četiri lopte. Nisam ni fašista, ni rasista. Mom prvom sinu Luisu Tomasu dao sam ime po moj dečačkom idolu Tomasu Enkonu. Bio sam jedini Evropljanin koji je išao na njegov oproštajni meč u Kamerunu“.
Otkrio je Bufon da je imao ponudu – Barselone.
„Imao sam ponudu Barselone da budem drugi golman. Svidela mi se ideja da posle Kristijana igram sa Mesijem. Jednog dana dok sam se vozio čuo sam pesmu koju sam mnogo voleo, a nisam je čuo deset godina: ‘Lepotica’ od Đovanotija. Podigao sam glavu i video na tabli putokaz za Parmu. Shvatio sam to kao znak: da završim tamo gde sam počeo“.
Priznao je Điđi da mu je klađenje bilo velika strast.
„Bila je to moja slabost, za neke porok, a za mene – adrenalin. Ali nikada nisam radio ništa ilegalno. Nikada nisam bio pod istragom, jer se nikada nisam kladio na fudbal. Samo na tenis i američku košarku. Sada odem u kazino dva-tri puta godišnje, ali više ne osećam potrebu za tim“.
Pisao je čuveni golman o trenerima koje je imao kroz karijeru.
„Imao sam narednike, one koji su znali da uzdrmaju igrače, kao što su bili Skala, Kapelo, Konte. Ali i psihologe, koji su umeli da smire igrače, kao Ančeloti i Alegri“.
Još malo o njima:
„Imao sam fantastičnu utakmicu, a Kapelo me je pozvao, pokazao mi snimak utakmice i rekao: ‘Điđi, ovo ovako nije dobro’ i to me baš pogodilo. Alegri je, za razliku od Kontea koji je uvek vikao na nas, bio kao anđeo. Jednom je na tabli napiso: ‘Tri puta ste bolji od protivnika. Sad izađite na teren i pobedite’. Sa Lipijem je bilo mešovito. Posle debakla na Svetskom prvenstvu u Južnoj Africi rekao mi je: ‘Nije tvoja krivica, nego moja zato što sam bio budala da te pozovem u reprezentaciju’.“
Tagovi
