Smrt Stojana Drčelića trebalo bi da bude trenutak u kojem će srpsko novinarstvo da se zapita šta je još ostalo od krokija novinara, kako ga je definisao Sergije Lukač: „Novinar je vrsta čoveka dovoljno duhovno uravnoteženog, ljudski zrelog i mudro postojanog, sa etičkim, idejnim i političkim integritetom da bi bio u stanju da izbegne nihilistički cinizam.“
Meni je Drčela bio simbol toga. Bio je prvi koga sam pozvao kada smo pokretali Nedeljnik, zbog onoga što sam prethodno video u njegovoj redakciji, klincima treba jedan stariji urednik, kao njima Raša u Vestima (Mihailo Rašić, prim. aut.).
Sve dalje mi je bez veze da pišem o Drčeli. Sjajan tekst napisali su Marko i Veljko, koji su s njim delili kancelariju prvih 50 brojeva.
Nešto drugo meni tu pada na pamet, a to je – parastos jednoj profesiji.
U nedelju kada sam se probudio, natečen od zuba i glave, videvši 18 propuštenih poziva, pre svega Markov, a on nikad ne zove, samo piše poruke, znao sam da se nešto desilo. Nisam očekivao tu rečenicu: Umro je Drčela.
Setio sam se našeg razgovora u Sarajevskoj, kad je odlučio da ode, zbog nesigurnosti našeg projekta, frke koju sam podigao posle trećeg broja, pomalo i bez veze, malog deteta koje je upravo dobio i love koja mu je trebala. Tada sam dobio najveću pohvalu u životu: da je najviše naučio od nas klinaca; njegova je definicija da pravimo novine kao pijani ruski milijarderi (sve u sledeći broj), ali tu bih se i zaustavio, kao što se zaustave dvojica muškaraca kad krenu u ozbiljne teme, a osete ono stezanje u grlu.
Njegov kafanski nihilizam nikad nije bio vidljiv u novinama, a moje pitanje tada, kao i danas, jeste kako smo došli do sistema u kojem jedan Drčelić za platu odgovornog urednika ne može da piše jedan tekst nedeljno sa svog Zlatibora. To je problem svih problema. I njegove prerane smrti, i prerane smrti srpskog novinarstva.
Sećam se povratka iz Čikago tribjuna, kada sam ispričao Manji da najveće zvezde tamo imaju svoje kancelarije i pišu jedan tekst nedeljno. Mislim da me je pogrešno razumeo, ali od tada nismo dobili nijednog Bruksa ili Krugmana, iako su oni za svako društvo važniji od gomile prolaznih političara.
Mi verujemo da živimo u socijalizmu, a u stvari smo u najbrutalnijem kapitalizmu, o kojem Drčela, kao glavni urednik Vesti, koji se borio protiv režima Slobodana Miloševića, nije mogao ni da sanja.
Plejada vrhunskih pisaca, glumaca, umetnika, pa i novinara, danas životari ukoliko nisu na državnim jaslama.
Reč elita postala je stigmatizovana, iako ona znači avangardu, a ne oligarhiju i novoburžoaziju, kao kod nas.
Nije tu kriva ni država, već sistem, koji stimuliše art fakultete (na Zapadu jedini nisu ni besplatni, ni jeftini) da bi kasnije te ljude ili korumpirao, ili ih proglasio za državne neprijatelje.
To jeste parastos državi, kako ga je definisao Božo Prelević, posle intervjua Dijane Hrkalović.
Diksilend! u kome više nije najvažnije ko je glavni negativac, već to što ćemo posledice kontakta države i kriminala da živimo jako dugo, kao u seriji „Narkos“.
To tako ide. Jedan upad ustaša iz 1972, tzv. Bugojanska grupa, dovela je do toga da tadašnja država donese odluku da ubija emigraciju u inostranstvu.
Za to je delegiran crnogorski DB, u kojem su se okupili bukvalno svi kriminalci koje znamo.
Nisu Crnogorci nikakvi Sicilijanci, već tako nastaje i Narkos, u kojem vođa jednog klana na kraju oduševljeno šalje jednom pripadniku u Sky aplikaciji: „Ovo nema ni u Meksiko“.
I zato dok pričam o Drčeli sa Saletom, Dražom, svima u redakciji, i slušam Candle in the Wind, razmišljam kako je Drčela upravo tako radio.
Kao što rade i svi ostali koje još nije zahvatio taj nihilistički cinizam; iz sasvim neopravdanih razloga.
Nama i država danas tako izgleda, kao Sveća na vetru, što je morao da nam definiše Danilo Mandić sa Harvarda u „Utisku“, onako „duhovno uravnotežen, ljudski zreo i mudro postojan, sa etičkim, idejnim i političkim integritetom“.
Nikad nismo naučili glavnu lekciju 5. oktobra. Demokratija nije samo glasanje, već institucije, kultura, sistem vrednosti i zajednički dogovor oko toga kako da napravimo bolje društvo.
No, to je bitka koju danas vode i veće nacije od naše. Zato je uostalom stradala i Ledi Di, kojoj je Elton Džon posvetio tu vanvremensku pesmu.
Candle in the Wind.
Goodbye, Drčela!
Tagovi
