Čaušesku u Alabami ili šta se desi kada zabranite abortus: Udarac konzervativaca na reproduktivna prava je smrtna kazna za žene

Zar vremenske zone nisu neverovatne?

U Australiji je sutra. U Evropi je danas. U Americi je 1942. godina u kojoj beli muškarci terorišu žene.

Alabama je odlučila da je abortus koji obavi dvanaestogodišnja devojčica koju je silovao sopstveni otac teže krivično delo od toga što je tu istu dvanaestogodišnju devojčicu silovao taj isti otac.

Ne znamo u koju je godinu smešten roman „Handmaid’s Tale“, ali je bilo sasvim prikladno kada su se pred Senatom Alabame pojavile žene obučene poput Elizabet Mos u istoimenoj seriji, aludirajući upravo na to da država očigledno želi da u potpunosti ima kontrolu nad rađanjem.

Ipak, nije neophodno tražiti ilustraciju posledica ovakve odluke u fiktivnoj distopiji. Bilo bi uputno osvrnuti se na komunističku Rumuniju čiji primer ilustruje šta se stvarno desi kada se zabrani abortus. Čaušesku je želeo da podstakne rast stanovništva kada je 1966. zabranio abortus i kontracepciju, i premda mu je to načelno pošlo za rukom — prosečan broj rođene dece po jednoj ženi porastao je sa 1,9 na 3,7 — merom su pogođene mahom siromašne žene, pošto su one imućnije relativno uspešno podmićivale lekare da obavljaju ilegalne abortuse ili švercovale sredstva za kontracepciju iz Nemačke.

Pokušavale su i one uboge da abortiraju, uglavnom po nekim podrumima u kojima su ih nadrilekari čerečili prljavim instrumentima, pa je do 1989. godine na taj način život izgubilo najmanje 10.000 žena, a o stotinama hiljada dece ostavljene u sirotištima u kojima su izgladnjivana i zlostavljana da i ne govorimo.

Alabama je prevazišla i Čaušeskua. Guvernerka Kej Ajvi potpisala je predlog zakona kojim se abortus zabranjuje čak i slučajevima silovanja i incesta. (Što je sasvim u redu ako pitate republikanca Berija Hovisa koji smatra da je svako silovanje ionako „konsenzualno“.) U Alabami se može na abortus isključivo u slučaju da trudnoća predstavlja smrtnu opasnost po majku. Valjalo bi je spasti da može eventualno da rodi opet. I opet.

Kuriozitet je činjenica da je za ovaj predlog zakona u Senatu Alabame glasalo 25 belih republikanaca koji nemaju materice, ali svejedno smatraju da imaju pravo da o njima odlučuju, a još je interesantnije da u tom istom senatu sede svega četiri žene, i sve su iz redova demokrata.

Alabamu su ispratile Džordžija (sa svojim „heartbeat“ zakonom, koji predviđa zabranu abortusa od trenutka kada se mogu čuti otkucaji srca fetusa) i Misuri, a u još šesnaest saveznih američkih država se razmatra usvajanje sličnih zakona.

Kej Ajvi je, doduše, i sama priznala da bi moglo biti problema u primeni ovog zakona s obzirom na odluku Vrhovnog suda SAD izrečenu u slučaju Rou protiv Vejda, kada je van snage stavljen zakon u Teksasu koji je zabranjivao abortus zbog neustavnosti, a te 1973. godine abortus je praktično legalizovan u svim saveznim američkim državama.

Budući da su Vrhovni sud, intervencijom predsednika Donalda Trampa, „pojačale“ sudije Bret Kavano (koji je optužen za seksualno napastvovanje) i Nil Gorsač, jasno je da postoji konzervativna većina, a upravo u tom grmu leži zec. Pristalice zakona kažu da je njihov cilj da se istorijska odluka u procesu Rou protiv Vejda iz 1973. godine, prema kojoj je na nacionalnom nivou u SAD legalizovan abortus, obori u potpunosti. Politička atmosfera u Trampovoj Americi naročito je pogodna za etabliranje konzervativističkih politika o društvenim pitanjima, a svi su saglasni da Kavano i Gorsač deluju i više nego spremno da izađu u susret svojim kolegama konzervativcima.

Konzervativizam je nabujao sa usponom desnice, a gotovo po pravilu udara na žene kako bi očuvao taj izlizani pojam „porodice“, koji podrazumeva potčinjenost žene i dodeljuje joj ulogu majke kao jedinu legitimnu. A ne ide da majka ubije dete, je li.

Konzervativcima će odluka da se zabrani abortus – naročito ako ona bude uvažena u čitavoj Americi – ići naruku da proguraju različite mere čija je svrha prevashodno da se očuva društveni poredak.

U tome se ogleda i licemerje republikanaca koji su usvojili zabranu abortusa, a čija je logika, kada treba zabraniti vatreno oružje, da „zabrane ne funkcionišu“. Otuda je valjda jasno da 25 belih republikanaca ne mare mnogo za fetus.

Polemiše se, kao i uvek kada je reč o reproduktivnim pravima, o tome da li muškarci uopšte treba da se išta pitaju u vezi sa abortusom. Dok jedni zastupaju stav da svaka žena mora da ima pravo da sama donese odluku hoće li izneti trudnoću ili ipak ne želi dete, da se njena odluka mora poštovati s obzirom na to da je ona ta koja je trudna i rađa, drugi smatraju da je muškarčeva reč jednako validna. Izvesni Derik Džouns, direktor komunikacija u jednoj od najstarijih američkih organizacija koje se zalažu za zabranu abortusa NRLC, smatra da je abortus muško pitanje zato što je „statistički gledano, polovina dece koja se svake godine abortiraju muška“.

Zapanjujući je broj žena koje smatraju da abortus treba zabraniti. Istraživanje Galupa pokazalo je da naspram 48 odsto žena koje podržavaju mogućnost izbora, 47 odsto žena je protiv abortusa.

Činjenica da je predlog zakona u Alabami potpisala žena naročito je porazna.

Kriminalizacija abortusa jeste svojevrsna smrtna kazna za žene, ma koliko radikalno zvučalo, jer žene koje ne žele dete, neće ga ni imati. Biće onih koje će sebi moći da priušte da otputuju u drugu saveznu državu, ili čak zemlju, gde je abortus dozvoljen (u Alabami ionako postoje ukupno tri klinike na kojima se radi abortus), a one koje za to ne budu imale novca, patiće se po ilegalnim klinikama, u pedeset odsto slučajeva neće izvući živu glavu, i Alabama će postati Rumunija.

Ipak, u slučaju da žena ne uspe u svojoj nameri, zbog „pokušaja abortusa“ može biti osuđena na zatvorsku kaznu od deset godina. Senator Klajd Čemblis, jedan od glavnih zagovornika zabrane abortusa u Alabami, nije se baš snašao kada su ga pitali šta podrazumeva „pokušaj abortusa“, a isti taj senator je u više navrata pričao da „iako nije baš najbolje upoznat sa medicinskim terminima, on je čuo, tako su mu makar rekli“, da postoji period trudnoće kada žena ne zna da je trudna. E, tada može da abortira.

Žene, valjda, neće dati na sebe. Ako je #MeToo uspeo da se izbori sa napasnicima poput Harvija Vajnstina, možda i #YouKnowMe – kampanja koju je pokrenula voditeljka Bizi Filips, a koja ohrabruje žene da na društvenim mrežama podele svoje lične priče o abortusu – postane jednako moćan katalizator za promene u stvarnom, umesto u virtuelnom svetu. Abortus nije političko pravo, već intimno, lično.

#YouKnowMe takođe uspostavlja kontrolu nad narativom; protivnici abortusa nametnuli su sram i krivicu onima koji smatraju da je abortus pitanje ličnog izbora i opisuju sebe kao „pro-life“. Priče koje žene sada dele su podsetnik da nema ničeg pro-životnog u ljudima koji žele da ograniče žensko pravo na izbor, već da je reč o uspostavljanju kontrole nad ženama i njihovim telima.

Sa druge strane, #YouKnowMe je nekako depresivan: žene ne bi trebalo da se pravdaju što imaju autonomiju nad svojim telom. Ne bi trebalo da dele svoja najintimnija iskustva kako bi pokazale nekakvim senatorima i zakonodavcima da nisu samo mašine za rađanje dece. Ne bi trebalo da moraju da podsećaju da su ljudska bića.

Ima nečeg pomalo ironičnog u tome; ne verujemo ženama da mogu da donesu prave, pametne odluke šta žele da urade sa svojim telom, ali im verujemo dovoljno da im poverimo svoju dragocenu decu na čuvanje.