U bilansu je ispalio sve tako logično, još kad se tamo sedamdesetih godina na Zapadu uveliko spekulisalo o Jugoslaviji posle Tita i kad je i američki „Njuzvik“ objavljivao moguće mape raspada i kad se na kraju sve tako i raspalo – zapadne republike Slovenija i Hrvatska (po principu inicijative Alpe–Adrija) otišle su definitivno na Zapad, a drugi su završili u limbu ili Open Balkanu kao najboljem mogućem surogatu EU ako bi to dovelo do efikasnije primene i konkretizacije duha zanemoćalog Berlinskog procesa koji je inicirala Angela Merkel. Odnosno ako je Open Balkan deo američke mape puta za Region i dovoljno sličan za ove prostore sa Makronovom inkluzivnom vizijom „Evropske političke zajednice“ – Kupa UEFA za zemlje evropske restlove.
Ipak je bio uverljiviji i nežniji Štefan File (ako ga se sećate), bivši komesar EU za proširenje, koji je u EU kontekstu za Srbiju više puta upotrebio reč ’ohrabrenje’ nego što je Mira Marković upotrebila reč ’humanizam’. Bio je File i na predsedničkoj inauguraciji Tomislava Nikolića, i doprineo tužnom utisku našeg nacionalnog posrtanja kako nam standarde postavljaju bivši funkcioneri sovjetskih trabanata, jer File je studirao u komunističkoj Moskvi i bio od 1982. do 1989. član Komunističke partije Čehoslovačke.
Kad je Angela Merkel došla u onu čuvenu posetu Borisu Tadiću 2011. (koja je navodno presudila Tadiću), baš taj dan sam se vraćao iz Kopenhagena, i kad je avion sletao na Surčin po onom vedrom danu, video sam parkiran avion sa crnim natpisom na belom – Bundesrepublik – i nije mi bilo baš ugodno. I Šolc u Beogradu je potvrdio najveći srpski politički paradoks – da glavni partner Srbije (Nemačka) nije i suštinski politički saveznik Srbije. Pošto Vučić verovatno zamišlja da vlada i do „Micotakisovog datuma“, najveći paradoks tada bi bio da je upravo Vojislav Šešelj imao najbolji evropski kadrovski kasting.
Ceo tekst pročitajte u novom broju Nedeljnika, koji je na kioscima i na Nstore.rs od četvrtka 16. juna
Tagovi
