Poslednjih nekoliko godina maštao sam kako za Novu godinu, kad nam izlazi tradicionalni dvobroj, ostajem kod kuće i dohvatim se starih knjiga i starih serija. Kako mi je ćerka u godinama u kojim će mi dati još možda nekoliko novih godina, a možda i nijednu, stalno odustajem od tog svog plana.
I evo sad je došlo vreme koje sam poslednjih godina priželjkivao. Ostaneš kod kuće. Sa porodicom. Igraš jamb, učiš dete preferans, čitaš knjige koje inače nikad ne bi pročitao, bindžuješ do besvesti Netflix, Amazon i HBO…
Kad ono, ne prija mi…
Da li zbog straha od bolesti, ovog epidemiološkog stanja bez presedana, tek nikako sebe da nateram da nađem mehanizam da uživam u ovome.
Meni sve ovo liči na loš holivudski film. Baš kao onaj „Dan posle sutra“. Sa sve Trampom kojeg svako veče gledam na konferencijama na štampu.
Stalno čekam da me neko uštine i da se probudim iz ovog lošeg filma…
Ali traje…
Kako smo svi odjednom shvatili koliko obična šetnja, kafa sa prijateljima, ručak u omiljenom restoranu, večera u vinariji, znači više od svih para ovog sveta.
U redakciji smo se dogovorili da, kad prođe sve ovo, prvo odemo u kafanu. Pa posle ponovo u kafanu. Pa u kafanu…
Ne znam kako će da izađe prvi redovan broj, ovi idu odlično, ali samo se plašim da ne nastavimo da se dopisujemo Mesindžerom za kariranim stolom.
Niko ne može ni da pretpostavi kako će da izgleda ovaj svet Dan posle.
Da li će sve nekom magijom da se vrati u normalu, ili smo na pragu revolucije.
Nema dileme da posle virusne sledi i ekonomska infekcija.
Ovo, ipak, nije ekonomska kriza, nije ekonomski uslovljena kao 2008, banke su srećom pune para i stabilne, tako da sve firme koje se nisu razbacivale parama i imaju likvidnost valjda mogu da prežive dva meseca zastoja u proizvodnji… Neke i ne mogu, naravno. Najgore će biti ljudima koji ostanu bez posla. A biće ih puno. Stalno slušamo kako je neko izgubio milione, i naravno da će velike firme da imaju i najveće gubitke. Ali kad od pet milijardi izgubiš 500 miliona, to je i dalje manje nego kad neki čovek u ovom trenutku ostane bez posla.
On je izgubio 100 odsto. Baš kao što je neko tvitnuo oko virusa. Ako umreš od virusa, tebi je to 100 odsto, a ne jedan kako kažu statistike.
Tramp je na sve to napisao da lek za ovu bolest ne sme da ima posledice veće od uzroka, najavljujući kako će za sedam-osam dana da otvori zemlju, ukoliko se ne pronađe rešenje.
Dakle, dolar pre ljudskih života. Zvuči brutalno, ali i Aleksander Dibelijus, bivši prvi čovek Goldman Saksa, u Nemačkoj je zatresao javnost sličnom tezom. Zbog 10 odsto društva ne smemo da žrtvujemo budućnost preostalih 90 odsto pod okriljem morala, rekao je.
To jeste aksiom kapitalizma u kojem živimo i u kojem privatne firme stvaraju dodatnu vrednost i finansiraju državu za njihove projekte.
I zato ne postoji ništa opasnije od nerazumevanja države i privatnog kapitala od kojeg živi svaka država.
To je onda revolucija, povratak komunizma, ili nekog njegovog novog oblika.
A mi smo i to preživeli…
Razna društva sada pokazuju svoje različite mentalitete.
Pogledajte Italiju i Španiju. I Nemačku i Japan. Gde biste danas želeli da budete u stacionaru pre nego u Minhenu?
Ali i šta je veća tragedija nego da najviše stradaju zemlje pune života. Zar i to nije aksiom smrti…
Svaka država sada radi šta mora. Srbija mora da uvede policijski čas, dok Holandija i dalje ne mora, pošto tamo ljudi ionako idu kući kad završe posao.
Mi imamo samo jednu prednost. Naučili smo devedesetih, makar sredovečni i stari, da ne postoji toliko mala granica s kojom čovek može da preživi.
Da se ima za pivo i pljuge. Problem su mladi koje ništa ne zanima, i koji su hvala bogu oportunisti, ali se sada dodatno osećaju zarobljeno u zemlji koju su ionako planirali da napuste.
I zato je ovo sukob generacija, sistema, država, mentaliteta, ekonomija, filozofija…
Upravo ono o čemu pišu naši najveći stručnjaci na stranicama iza ovih.
Čekajući Dan posle. Meni donesi odmah dupli, da ne dolaziš stalno…
*Uvodnik je objavljen u aktuelnom Nedeljniku
Tagovi
Snežana
Postaviću komentar koji možda neće proći moderatora, no nema veze neko će ga možda i pogledati unutar kuće. Komentar se odnosi na Uvodnik V. Lalića iz aktuelnog broja Nedeljnika. Ima tu i par tačnih i analitično postavljenih stavova, ali i nedopustive paušalnosti i slobode u proceni i komentarisanju nečega što novinskom uredniku izgleda uopšte nije jasno. Prvo, definisanje h-indeksa - netačno. H-indeks je broj koji odgovara broju citata koji nosi set najcitiranijih radova datog autora. Dakle, ako je brat sa h-indeksom 26, to znači da je njegovih 26 radova u kojima je autor ili koautor citirano po najmanje 26 puta u drugim literaturnim izvorima, naravno gde on nije koautor, ako govorimo o heterocitatima. Igor Rudan u relevantnim bazama podataka ima pomešanu statistiku, tj. nalazi o njegovim radovima se preklapaju sa drugim autorima istog imena ili prezimena, ali druge afilijacije, pa je ono što se direktno odnosi na njegov bibliografski učinak teško na prvu loptu razaznati, ali čak i da uzmemo najveći mogući broj, to je h-indeks 106 ne umanjujući ga sa eventualnim autocitatima. Od ovoga, značajan broj iz časopisa J Global Health (open access ) sa IF nešto preko 3, i naravno puno toga kroz statusne review radove sa gomilom autora npr. Nature Human Behavior - sa ca. 100-ak autora, što je logično kada se radi o preglednim epidemiološkim studijama na golabalnom nivou, a doprinos je na osnovu prikupljanja podataka vezanih za određeno stanje ili bolest na nacionalnom nivou itd. (čovek je iz Centre for Global Health Research, Usher Institute for Population Health Sciences and Informatics, University of Edinburgh, Edinburgh, United Kingdom). Kapa dole, nema sujete, ali podatak da naši akademci imaju po 12 (naravno ima ih i sa 6 ili manje) a da je vrh preko 20, a dr Radovanović ima h-indeks 15 i koliko znam ima blizu 80 godina (sad da li ga ima dovoljno u medijima spram nekihh drugih neću u to da ulazim), te su i to notorne paušalnosti, u smislu on je vrh sa h-indeksom 25. Znam neke profesore sa h-indeksom iznad 20 kojih je bilo ovih dana u medijima, možda ne toliko kao nekih, ili recimo dr Radovanovića kod vas, pa se ne ljute... Recimo, meni je h-indeks 21 i uopšte ne mislim da je to vrh naše nauke, ali se često pitam kako sam i toliko postigla ostajući ovde u Srbiji (naravno sa jakom inostranom kolaboracijom koju treba stvoriti i održavati a sve je na eksperimentu, za razliku od epidemiologije gde je sve u prikupljenim podacima i njihovoj obradi te statistčkom prezentovanju). Naravno, ima još da gulim do penzije. Dakle, treba biti oprezan sa tako jakim komentarima, i tolikom ubeđenošću u ispravnost i proniciljivost istih, te da su ovde sve neki bezveznjaci (čast izuzecima koje intervjuiše Nedeljnik), kojima, da se slobodno izrazim - ni orah iz ruke ne bi uzeo...A da će i posle Korone biti po onoj narodnoj - Ko ima daće mu se, a ko nema oduzeće mu se - u to ne sumnjam, što znači za našu tako jadnu nauku idu još crnji dani ( a i za društvo u celini). Važno je da nam novinari napreduju i bore se za istinu.