Ako nekog želiš da skloniš od javnosti, zaposli ga kao ministra u Vladi Srbije, verovatno je ekstremni cinizam, koji posmatrajući nekoliko prethodnih sastava vlade nije baš bez osnova.
Protutnjalo je kroz Nemanjinu prethodnih godina više ministara i ministarki kojima bi se lako mogla prilepiti etiketa N.N. lica, što je najmanje njihova krivica – čak bi im u nekim utopijskim „normalnim“ uslovima to bilo i prednost – da ne čudi ni kada se od nekog narodnog poslanika čuje da pričajući o nekom ministru zastane sa „kako se onaj zvaše“.
Glad javnosti za stručnjacima u politici nikada nije bila upitna, to je bazirano na potrebi da zemlju vode ljudi koji „zapravo znaju nešto“, i to zna svaki kafanski analitičar. Nekada bi, međutim, široj javnosti nepoznate ličnosti koje bi ušle u politiku izazivale vorholovskih pet minuta slave, kao recimo na samim počecima naprednjačke vladavine, kada je u naš politički život ušao Lazar Krstić, a ima tome već više od deset godina, kada su mediji pratili svaki njegov korak, pokušavali da saznaju sve o njegovom životu. Ili kada je o istom trošku u vladu ušao tada nezavisni ekonomista Saša Radulović, takve pojave su izazivale zemljotres. Danas je vlada protočni bojler kroz koji prolaze partijski vojnici ili oni koji će to postati – opet bi neki alanfordovski cinik rekao da je Vučić tokom desetak godina iskustva sastavljanja vlade naučio da je bolje postavljati ljude od poverenja nego ljude od nepoverenja.
Kako god bilo, utisak je da odabir članova vlade nema toliki značaj koliki je nekada imao. Kako se tokom poslednjih deset godina postepeno političko odlučivanje izmeštalo iz institucija, tako je i pitanje ko vodi institucije devalvirano.
CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA, KOJI JE U PRODAJI OD ČETVRTKA, 25. JANUARA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS
Tagovi
