Centar Beograda pretvaraju u geto, a izgradnja gondole je zločin: Intervju, Jelena Đorđević, profesorka FPN

Razmišljanja o uvodu za ovaj intervju nekoliko sati pre nego što je napisan prekinule su dve starije gospođe iz autobusa na liniji 31jer su i one pričale o svemu onome što ovih dana smeta stanovnicima Beograda – od gužvi u tom istom „tri’eskecu“ jer su trase promenjene zbog radova u centru i njegovog pretvaranja u pešačku zonu, do seče stabala na Kalemegdanu i izgradnje gondole o čemu građane niko nije ništa pitao. Kao što ih nije pitao ni za Cvetni trg, fontanu, Slaviju, Pekića, Tucovića…

O tome „grmi“ i Jelena Đorđević, profesorka Teorije kulture na Fakultetu političkih nauka Univerziteta u Beogradu, koja je, sudeći po objavama na njenom Fejsbukprofilu, jedna od mnogih koji su ljuti zbog izmenjenog lica prestonice, o čemu je pričala za Nedeljnik.

Imam utisak da ste jako ljuti, kao i mnogi građani Beograda, zbog razrovarenog grada, niza novih poduhvata za preuređenje prestonice koje je ova vlast pokrenula, a što je kulminiralo sa izgradnjom gondole na Kalemegdanu. Šta vama tu smeta, šta je pogrešno?

Ja nisam samo ljuta, ja sam, kao i mnogi sugrađani, i očajna i zgađena. Zgađena sam bahatošću i nekompetentnošću koja se pretvara u inat prema većini koja ne samo da se ne slaže, već se oseća ugroženom zbog megalomanskih projekata vlasti. Gradske vlasti sa zamenikom gradonačelnika na čelu ponavljaju obrazac ponašanja predsednika, a to je da se ponašaju kao gospodari cele zemlje, svakog grada, svake ulice. To je obrazac po kome mi služimo njima, a ne obrnuto.

Ideja da se ruši i menja istorijsko nasleđe, da se mimo svake logike potpuno bespotrebno gradi gondola, da se od Studentskog trga, ispod koga leže najznačajniji ostaci rimskog grada, pravi garaža, da se ceo centar zatvori u geto – to je zločin, sve to nasuprot potrebama građana. Potpuno ukinuti saobraćaj, i javni i privatni, na jednoj ogromnoj površini pokazuje takvu meru neznanja i bezobrazluka da dovodi do očajanja. Beskrupulozno nipodaštavanje potreba ljudi koji žive u gradu. Sve je isto kao što je bilo sa besmislenom izgradnjom oblakodera na obali reke, mimo svake urbanističke logike, mimo upozorenja stručnjaka, mimo estetike, mimo mišljenja građana.

To je jedna neuka grupa samodovoljnih vlastodržaca koja ne zna ni šta je tradicija, ni duh grada. Prostakluk za zasenjivanje prostote. Još jedan ludački paradoks sa kojim moramo da živimo.

Za to isto vreme dok prave svoje megalomanske planove dozvoljavaju da im radovi na malim parcelama traju godinama, zatvaraju Karađorđevu usred decembra. Radovi na 1.000kvadrata Trga republike traju godinu i po dana.

Istovremeno, Kalemegdan i Studentski park su već godinama đubrište, bez trave, zapušteni. Kalemegdan, sasvim u duhu ukusa i nivoa vlasti pretvara se u vašare i buvljake. Nikad nisam ni čula ni videla da tako izuzetna istorijska celina može i sme da se pretvori u ovo šta oni hoće. Ideja da se centar pretvori u geto je podlost, namera iza koje stoji neki, nama još uvek nepoznat pakleni plan.

Ipak, i pored peticije više od 20 udruženja i konkretnih koraka za ispitivanje zakonitosti onoga što se radi na Kalemegdanu, čini li vam se da sve to nije dovoljno da bi se tome suprotstavilo ili da nema dovoljno pobune, tj. da se svi bune sa kauča ili društvenih mreža? Šta nam to govori o nama?

Što se očajnih ljudi tiče, oni žive već sedam godina sa osećanjem nemoći jer ne postoji jedna stvar za koju bi se građani založili a da vlast to apsolutno ne bojkotuje. S druge strane, ne postoji dovoljna solidarnost. Naprotiv posejano je svekoliko nepoverenje, mržnja ne samo među većim ideološkim, intelektualnim ili klasnim blokovima, već i među manjim grupama i pojedincima.

Uprkos tome, bune se građani koliko znaju i umeju. Obezvoljeni, naviknuti na torturu moći, prilagođeni ideji autoritarne vlasti, građani su otupeli i izgubili životni elan. Ja kulturu nametnutu ovom vlašću nazivam kulturom tanatosa. Bezočna vlast nameće se kao sudbina, a ljudi ćute jer tako mora biti. A opet, znamo da život zavisi od nas, od naše volje, jedino je smrt sudbinski određena. Nažalost, izgleda da su ljudi izgubili taj osećaj u ovoj i ovakvoj Srbiji.

Da ljudi nisu ubijeni u pojam, shvatili bi da svojom upornošću, neodustajanjem, svojim telima, ako je nužno, treba da se brane od rušilačke stihije samozvanih vlasnika naših života.

Dakle, ono što se događa je nemoć i posledica već višegodišnje vežbe ljudi da se zatvore u svoje male svetove, ugase TV i pokušaju da prežive ne obazirući se na okolinu i na ljude oko sebe.

Kako vama danas izgleda Beograd i šta je danas duh grada, posle fontane na Slaviji, izgradnje gondole, najave podizanja jarbola na Ušću…?

Sve ima jednu zajedničku crtu. Odiše sumornošću i beživotnošću. Cvetni trg liči na rozarijum, grobno mesto, seku drveće gde god mogu, prave pešačke ulice tamo gde nema prostora za komercijalne sadržaje, kao što je na primer Topličinvenac. Skalamerija zvana fontana na Slaviji i onaj betonski trg pored – praznina, beton, smrt. Nikada nisam videla nijednog čoveka da se popeo na taj sablasno beli breg da uživa u pogledu na betonsku, sivu, mrtvu i beskrajno ružnu, nepotrebnu i ogromnu fontanu. Onaj kič promene boja je kič život koji nam nudi kič vlast, zajedno sa svim obojenim lažima i ukrasima koje nam prodaju kao svoje znanje o tome „kako se to radi u velikim gradovima“.

Mi nemamo metro, što je osnovna pretpostavka da se mogu otvarati ogromne pešačke zone. Mi nismo ni London, ni Pariz, ni Rim. Ovo je Beograd sa svojim položajem, istorijom, duhom, svojom jadnom infrastrukturom; ali kako ljudi lišeni svakog duha uopšte mogu nešto da shvate? Oni vole da ruše, ugrađuju svoje finansijske interese i od modernog sveta uzimaju ono što svi ti veliki gradovi već uveliko odbacuju.

Sve što trenutno rade protivi se zdravoj pameti. To će reći i stanari, i turističke organizacije, i taksisti, i hoteli – sva mesta do kojih više ne može da se dopre. Samo peške i uz napor – a to je valjda i srž odluke: pokazati šta sve vlast može, ne samo u mentalnom već i u fizičkom podjarmljivanju.

Odakle tolika polarizacija društva i sve te podele na „one koji podržavaju“ i „one koji ne podržavaju“ proteste, vlast, ideje…?

Mi smo duboko, fundamentalno podeljeno društvo. Još od devedesetih, ali je ova vlast učinila sve da podeljenost bude još dublja obraćajući se samo jednom društvenom sloju i jednoj, uglavnom neidentifikovanoj, lažnoj političkoj ideologiji koja nema ni početak ni kraj, ali ima savršene metode ogoljene propagande. Istovremeno, sve je učinjeno da se ljudima, raznim metodama otvorene propagande ali i „podzemnim“ metodama manipulacije utuvi u glavu besmislica da je politika nešto sramno i da su svi isti – što je čista laž i zloupotreba uma.

Ta podela na nas i njih je preduslov da se vlada, jer proizvodnja spoljnih i unutrašnjih neprijatelja omogućava režimima sa autoritarnim i diktatorskim obeležjima da se održe na vlasti.

S druge strane, slabo demokratsko iskustvo, demokratija, na žalost naučena iz knjiga, a ne iz prakse, dovodi do toga da neretko narcizam malih razlika produbljuje jazove i čini nemogućim pronalaženje i jedne tačke eventualnog konsenzusa. U tom pogledu, čini mi se prednjači intelektualna elita koja je u populističkom metodu vladanja u potpunosti skrajnuta i ponižena, te u malo prostora koje je za sebe očuvala daje svoje interpretacije zbilje. To joj je u prirodi.

Ali, ono što je u svim tim podelama najnejasnije, to je nesposobnost da se ogroman broj demonstracija, štrajkova, parcijalnih podela udruži. Nesrećni radnici bez garantovanih prava, sirotinja, malinari, štediše, građani Beograda, policajci, vojnici, sestre, mame, penzioneri, ekološke organizacije itd, itd – svi za sebe protestuju. Kad bi se sabrali, to bi bila velika snaga koja bi pokazala da gaženje po ljudskom dostojanstvu, vladavina lažima i strahom, da vešte metode sejanja mržnje ne mogu više da se tolerišu.

Šta vi mislite o protestima, koliko je njihova snaga?

Mislim da su ljudi, baš zbog svega što sam prethodno rekla, pukli, i da je došao momenat da se nešto značajno promeni. Shvatili su da moraju da se bore za život, da udahnu vazduh koji im vlast isteruje iz pluća. Pored svih mana koje stalno svi nabrajaju, podržavam proteste. Ne interesuje me da li je u pitanju Boško, Pera, Laza ili neko treći. Mislim da prvo treba da udahnemo taj vazduh, pa ćemo potom videti kako da organizujemo život. Snaga života je uvek pobeđivala snagu smrti.

I tako mora biti i sada.

Kako stvoriti dijalog u atmosferi u kojoj opozicija bojkotuje razgovor Parlamentu sa jedne strane, a sa druge predsednik kaže da „neće da razgovara sa opozicijom“, a potom se takav način komunikacije prenosi na društvo?

Nažalost, ovde nema, niti će biti dijaloga jer ovako struktuirana i sprovođena vlast ne ostavlja prostor za dijalog. To je van njenog delokruga; ona ne zna, niti želi da zna za dijalog. Jednom rečju, pojam demokratije je ovde ukinut voljom vlasti. Da li ste ikada čuli tu reč u neprekidnim, neumornim, beskonačnim govorima i samohvalisanju vođe koji o svemu odlučuje? Ne, nikada. Ali znam da je ukidanje dijaloga, monomansko i egomansko nametanje jedne volje, volje ove i ovakve vlasti jedini razlog što nema, niti će dijaloga ikada biti. Ovde, na celoj teritoriji Srbije postoji gust medijski mrak koji omogućava ne samo propagandnu manipulaciju, već dobija i formu prave indoktrinacije. Za ovu vlast je svako suprotno mišljenje povod za omalovažavanje, poziv na sukob i nasilje, a ne na dijalog.

Hapšenja nekoliko mladih su pokazala da je lakše da se podignu oko konkretne stvari kao što je hapšenje njihovog druga, nego oko opštih tema i opštih mesta o kojima govore političari. Među čestim kritikama na račun mladih čujemo i da su apatični, pragmatični, apolitični… Čini mi se da ne poznajemo dovoljno generacije koje dolaze zbog generacijskog jaza, da su enigma, a kako ih vi vidite i šta od tih novih generacija očekujete? Da li će nas iznenaditi?

Čim se pojavi nada, svi će se promeniti. Nada gura ljude da se bore za bolji i smisleniji život mnogo više nego siromaštvo ili potcenjivanje. Mislim da se nada rađa i da će se uspavani probuditi.

Najopasnije što nam se desilo je potpuno rušenje ideje o smislenom životu. Vlast forsira samo jednu priču vezanu za navodni ekonomski prosperitet, otvaranje fabrika, hvali se uspesima u obezbeđivanju gole fizičke egzistencije. Na delu je radikalni antiintelektualizam i otvoreno poništavanje vrednosti kulture. Svaka ideja i vrednost koja bi podsticala ljudske kapacitete i kapacitete sveobuhvatne kreativnosti koje se ne odnose na startup ideje ili IT sektor, otklonjene su jer opterećuju poželjno jednoglasje. Mladima se utuvljuje u glavu samo jedna ideja – kako ekonomski preživeti. I onda, mladi shvataju da im je bolje tamo gde zaista postoji ekonomski prosperitet, a ne u zemlji gde je sve postalo lišeno smisla. Jedini smisao nudi prazna, besmislena, ali opasna vlast, koja frontalno udara na slobodu, na um, na dostojanstvo. U takvim uslovima je emotivno, intelektualno, unutarnje bekstvo još jedan način da se preživi. I to je još jedan od uspešnih efekata ubijanja društvene energije.

Mnogo profesora je podržalo proteste. Da li je konačno probuđena usnula akademska zajednica koja je godinama ćutala na lažne doktorate i kupljene diplome, između ostalog?

Mnogo profesora jeste podržalo proteste, ali institucija Univerziteta ćuti. Kao i sve druge institucije ponaša se neodgovorno prema sadašnjosti i budućnosti onih zbog kojih postoji. I priča se da se na Univerzitet ne uvodi politika. To mišljenje je krajnji stadijum licemerja s obzirom na to da je danas politika sve i svugde – od načina kako se prevozimo, gledamo svoje komšije, šta kupujemo. Govoriti da univerziteti nisu mesto za politiku je alibi za nečinjenje i odsustvo odgovornosti. Učiti da se pravi razlika između dobra i zla, slobode i ropstva – to je politika, a ne njeno svođenje na stranačko interesna prepucavanja.

Obaveza je univerziteta da učestvuje u osposobljavanju mladih da učestvuju u takvoj politici. Govoriti da škola treba da uči isključivo stručnim znanjima pokazuje nedostatak svakog uvida u smisao znanja za svako društvo. Stručnjaci su značajni za samo jedan aspekat društvenog života, a misleći, časni ljudi su neophodni za ostale, iz kojih može da se rodi odgovornost za kreiranje života vrednog življenja, u društvu, za sve građane. Naša tragedija je što je smisao izgubljen. Insistiranje na stručnosti je strategija depolitizacije karakteristična za savremenost, a kod nas dobija karikaturalnu formu, s obzirom da zahvaljujući načinu sprovođenja vlasti, stručnjaci nemaju nikakvo mesto u društvu. Imaju partijski postavljeni ignoranti i potpuno nekompetentni ljudi.

Kao, uostalom i u svim ostalim institucijama, ljudski faktor – strah, oportunizam, samozavaravanje – pobedili su i na univerzitetima u Srbiji. Naravno, to ne može nikako da se kaže za onih 1700 hrabrih koji su se deklarisali imenom i prezimenom.

Ovih dana svi mediji, a čak i strani pišu o slučaju veze između devojke u dvadesetim i čoveka koji je na pragu osme decenije život. I nije problem onima koji ne gledaju i nije problem što rijaliti postoje jer postoje svuda, ali je pitanje kako su postali mejnstrim i zašto ja uopšte treba vama da postavim ovo pitanje, koje jeste važno?

Vrlo jednostavno – brutalni, neukusni, glupi, agresivni, primitivni, prosti rijaliti programi su slika kulture koja je poželjna u ovom društvu, onakvom kakvom je stvara ova vlast. Oni se međusobno podržavaju.