Propustili ste veliku priliku da oćutite, poručio je predsednik Francuske Žak Širak (1932–2019) državama EU koje su podržavale američku politiku invazije na Irak 2003. godine, iako se ni on sam nije pridržavao takve maksime osam godina ranije, kada je zauzimao vodeću političku ulogu u svojoj zemlji.
Tog proleća 1995. godine, kada se useljavao u Jelisejsku palatu u Parizu, sada preminuli predsednik Francuske, nije bio toliko rezervisan prema vojnim operacijama koja ga je krasila pri kraju drugog mandata. Mesec dana od momenta kada je izabran za predsednika Francuske, Širak je otišao u prvu zvaničnu posetu Americi gde je zatražio uvođenje zajedničkih snaga za brza delovanja protiv srpskih snaga u Bosni, što je uključivalo i bombardovanje njihovih položaja.
Bilo je to u junu 1995. godine, kada su ga čak i američki zvaničnici, prilično militantno raspoloženi prema Srbima, odbili, uprkos njegovoj pretnji da će iz BiH povući francuske snage koje su tada bile najbrojnije u sastavu UNPROFOR-a.
Blef mu nije prošao, analitičari CIA, što se danas može videti u njihovim javno dostupnim arhivama, procenili su da Širak neće povući snage iz BiH: „To bi bilo rizično i ponižavajuće. Ukoliko bi se Francuzi povukli iz Bosne, izgubili bi kredibilitet u evropskim bezbednosnim krugovima.“
Uobičajena verzija priče po kojoj je Širak odlučio da prekine tradicionalno savezništvo Francuske i Srbije te 1995. godine glasi tako da su mu prve glavobolje u predsedničkom mandatu naneli upravo Srbi. Francuski „miraž“ oboren je 30. avgusta 1995. godine kod Pala, a dvojica pilota su zarobljena od strane Vojske RS. Ista verzija događaja kazuje da se Širak tada trajno odredio prema Srbiji, što je na kraju dovelo i do njegovog zalaganja za bombardovanje Jugoslavije četiri godine kasnije.
Međutim, sada otkrivene arhive pokazuju da se on već u prvom mesecu svog mandata, dakle, još pre obaranja pilota zalagao za snažniju akciju protiv Srba u Bosni, a sve se to može pronaći u javno dostupnim istorijskim arhivama SAD, posebno u svedočenjima Medlin Olbrajt i Vorena Kristofera.
Takvo zalaganje već u prvom mesecu predsedničkog mandata, osim prekida savezništva Srbije i Francuske, započetog u Prvom svetskom ratu, za Širaka je, možda i još značajnije, predstavljalo prekid sa politikom njegovog prethodnika Fransoa Miterana.
Miteran se, u godinama raspada Jugoslavije, zakleo da, dok je on predsednik, Francuska neće bombardovati Beograd. Uostalom, Miteran je u jeku sukoba u Bosni, 1992. godine sleteo na aerodrom u Sarajevu, pokazujući svetu da blokada tog grada nije baš onakva kakvom se do tada predstavljala u zapadnoj javnosti.
Uprkos prvobitnom odbijanju saveznika da se uvedu zajedničke snage za brzu intervenciju u Bosni, Širak nije odustajao u raskidu sa Miteranom i Srbijom. Nekoliko meseci kasnije, počelo je NATO bombardovanje položaja pod kontrolom snaga Republike Srpske, a već drugog dana bombardovanja oboren je francuski „miraž“ sa dvojicom pilota. Ta kriza jeste imala uticaja na politički rejting Širaka u svojoj zemlji, zbog kritika da njegova administracija nije sposobna da efikasno reaguje.
Godinama kasnije, spekulisaće se, na osnovu dokumenata dostavljenih Haškom tribunalu, da je Širak, da bi rešio krizu, obećao Ratku Mladiću imunitet od krivičnog gonjenja za genocid i ratne zločine, u zamenu za oslobađanje dvojice pilota. Tako je barem pisao londonski Telegraf, pozivajući se na transkripte prisluškivanih razgovora između „predsednika Jugoslavije Zorana Lilića i načelnika Generalštaba Vojske Jugoslavije“ koji su dostavljeni Hagu. Lilić je, svedočeći na suđenju Slobodanu Miloševiću, zaista upitan za autentičnost ovog razgovora i za navodni dogovor Širaka i Mladića, ali je on odbio da se jasno izrazi sa „da“ ili „ne“. Takva vrsta dogovora demantovana je iz Širakovog kabineta, iako je u međunarodnoj zajednici često prigovarano Francuzima da nisu toliko agilni u traganju za Mladićem u Bosni.
Širak je bio domaćin pregovora u Rambujeu. Unapred osuđena na propast, konferencija je završena posle 17 dana pregovora, a odluka o bombardovanju tadašnje SR Jugoslavije doneta je, prvi put u istoriji, bez odobrenja Saveta bezbednosti UN.
O ulozi Širaka u tom bombardovanju nema mnogo pouzdanih podataka. Uglavnom se sve svodi na kontroverzu koja glasi da se on nije protivio bombardovanju, ali ni toliko jako zalagao za njega, kao i da je upravo Širak spasao beogradske mostove. Činjenica je ipak da je Francuska tada sa 60 aviona na početku i 100 aviona na kraju bombardovanja bila druga po brojnosti sila u toj akciji.
Širak nije bio toliki entuzijasta kao na početku svog mandata kada je reč o bombardovanju položaja u Bosni. Najbolji prikaz njegovog ponašanja objavio je Vašington post u septembru 1999. godine, kada je izašao mini-feljton od tri nastavka u kojem je opisano kako su se ponašali zapadni zvaničnici tokom bombardovanja Jugoslavije.
Podaci koji su objavljeni u tom serijalu deluju prilično autentično, iako su mnogi sagovornici američke novinarke odlučili da ostanu anonimni.
Tako se, recimo, ispostavilo da se Širak mnogo čemu protivio tokom bombardovanja, ali da je retko šta uspeo da spreči. Prva stvar koja se navodi jeste francusko protivljenje gađanju zgrade „Ušće“ u Novom Beogradu, gde je bilo sedište SPS-a. U planu koji su Klinton, Bler i Širak dobili pre odobrenja gađanja tog cilja, pisalo je da postoji visok nivo „kolateralne štete“ i da je procena da bi napad mogao da ubije 350 ljudi (50-100 u zgradi i 250 civila u očekivanom radijusu eksplozije). Vašington i London su odobrili cilj, ali Francuzi nisu, jer su u zgradi bili smešteni novinari iz pojedinih televizijskih i radio stanica.
U tekstu se kaže da se Francuska nevoljno složila sredinom aprila 1999. da izvrši udare na dve glavne TV kuće u Beogradu, od kojih je jedna bila u sedištu SPS-a. Pentagon je upozorio zapadne novinare da se drže van tih zgrada, ali dok su se ratni avioni kretali 12. aprila u napad, u Pentagon je stigla informacija da su neki novinari ostali unutra. Naređeno je da se avioni okrenu. Francuska je zatim, prema istim izvorima, tražila veću studiju tog napada, ali na kraju ipak nije stavila veto na te napade. Slično se desilo i kada su počeli napadi grafitnim bombama na elektroenergetski sistem Srbije.
Jednog dana, Širak je rekao Klintonu da želi da zajedno sa američkim predsednikom i britanskim premijerom učestvuje u svim ključnim ratnim odlukama. Tako je zatražio da pregleda sve ciljeve u Crnoj Gori. Bler je želeo da ima veto nad svim ciljevima iz aviona B-52 koji su poleteli sa britanskog tla, a sva trojica su želela da pregledaju ciljeve koji mogu da izazovu velike žrtve ili utiču na veliki broj civila, poput napada na električne mreže, telefonski sistem i zgrade u centru Beograda. „Svi su se složili u novim smernicama“, pisao je Vašington post.
Prema istom izvoru, Širak je jedini put stavio veto na gađanje „rokenrol mosta“ u Beogradu, kako su zapadni mediji nazivali Brankov most na Savi. Čini se iz svega objavljenog da su ljudi koji su stajali na njemu kao ljudski štit ipak bili presudan faktor za takvu odluku.
Drugi izvori su kasnije pričali, a sve se uklapa u ovu priču Vašington posta, da je Širak, osim aerodroma u Podgorici, odbio sve ciljeve na crnogorskoj teritoriji. „Pariz je tako sprečio bombardovanje luke Bar, gde je dolazilo gorivo namenjeno za srpsku vojsku.“
Posle 5. oktobra 2000. godine i demokratskih promena u zemlji, Širak je bio prvi strani zvaničnik koji je posetio Beograd gde je otvorio obnovljeni Francuski kulturni centar demoliran u danima NATO bombardovanja.
U Beogradu je boravio na poziv tadašnjeg predsednika SRJ Vojislava Koštunice u dvodnevnoj zvaničnoj poseti, a prva Koštuničina poseta inostranstvu posle promene vlasti bila je upravo Francuskoj, na poziv Širaka.
Upućeni sagovornici Nedeljnika kažu da Koštuničina poseta Francuskoj i poziv Širaku nisu bili nimalo slučajno odabrani. Želelo se da Francuska bude sponzor tadašnjoj Jugoslaviji u evropskim integracijama, kao što je Nemačka bila Hrvatskoj. Preciznije, verovalo se da će Francuska, oslanjajući se na tradicionalno savezništvo, pomoći brzom ulasku Srbije u EU, a tu je bio i dublji politički afinitet Koštunice prema De Golu, na čije ideje se i Širak često pozivao. Ipak, kažu naši sagovornici, sve je propalo iz drugih razloga: Jugoslavija nije kupila francuske avione…
Bio je predsednik do 2007. godine.
Tagovi
