Zato su potpuno jasni motivi četiri članice NATO-a nastale na razvalinama propasti jugoslovenskog projekta za odluku o donacijama ukrajinskoj vojsci – od severa prema dole Slovenija, Hrvatska, Crna Gora i Severna Makedonija čiste prašinu sa tenkova i haubica i pakuju sve to na istok, na front. Uredno se Amerikancima dostavi lista tek da se ima u vidu i čeka se na poruku koliko će to biti plaćeno indirektno kroz vojnu pomoć. Ne škrtari Pentagon, ali očekuje se da se nešto primi kao donacija, ali da se još plati iz nacionalnih budžeta, i američke fabrike su prezadovoljne. Roba ide, i nije važno da li će račun platiti Pentagon ili neko sa Balkana. Plaća se i kasnije može da se računa na dobre poslove sa rezervnim delovima.
Problem predstavlja samo gunđanje zvanične Moskve jer neke države koje se sada trude pomoći ukrajinskoj vojsci imale su odlične odnose i dobre poslove sa Rusima i nastavile su da uvoze i izvoze raznovrsnu robu tokom rata. Čini se na prvi pogled da se preko te prepreke ne može, ali rešenje je pronađeno u odluci da se slanje naoružanja proglasi za poverljivo. Kako u Crnoj Gori u kojoj je trećina Srba obznaniti da se skladišta prazne da bi se jačala ukrajinska vojska? Nije to dobra tema za složene političke odnose i vlasti koje su prenapregnute konfliktom političkih i nacionalnih interesa. Zato se o tome šta se šalje na front ćuti, ali Kijev je srdačno zahvalio na dosadašnjoj pomoći jer je bila od velike koristi. Cenimo da se radi o municiji koje je front gladan, pešadijskom naoružanju, minobacačima.
CEO TEKST ČITAJTE U NOVOGODIŠNJEM DVOBROJU NEDELJNIKA NA DUPLO VEĆEM BROJU STRANA, KOJI JE NA KIOSCIMA OD ČETVRTKA 29. DECEMBRA. DIGITALNO IZDANJE DOSTUPNO NA NSTORE.RS
POGLEDAJTE I SPECIJALNE PONUDE ZA PRETPLATE:
***
Tagovi
