Kosovski rat je završen 10. juna 1999. godine. Tog dana je Savet bezbednosti UN u Njujorku doneo Rezoluciju 1244, kojom su borbena dejstva formalno okončana. Ona su već bila prekinuta prethodnog dana, 9. juna.
Dva i po meseca ranije, NATO je započeo prva bombardovanja ciljeva u SR Jugoslaviji.
Bila je to prva borbena misija Severoatlantskog saveza bez mandata UN i prva uz učešće nemačkih vojnika. To je bilo kršenje tabua – za NATO zbog izostalog mandata UN i za nemačku javnost zbog učešća u ratu.
Cilj NATO-a je bio da primora jugoslovensku vojsku na povlačenje sa Kosova, kako bi se sprečila proterivanja i kršenja ljudskih prava kosovskih Albanaca koji tamo žive.
Predistorija
Raspad Jugoslavije počeo je 1991. godine proglašenjem nezavisnosti Slovenije, Hrvatske i Makedonije.
Bosna i Hercegovina je proglasila nezavisnost 1992. godine, Srbija je vodila ili pokretala ratove protiv Slovenije, Hrvatske i Bosne i Hercegovina, samo je Makedonija ostala pošteđena.
I na Kosovu su znaci rano ukazivali na eskalaciju: već 1989. godine predsednik Saveza komunista Srbije, Slobodan Milošević, ukinuo je autonomiju pokrajine.
Proterivanje Albanaca iz državne uprave i javnog sektora na Kosovu je počelo već ranije, a naročito se intenziviralo nakon ukidanja autonomije.
Dugo je postojao nenasilni otpor kosovskih Albanaca, koji je predvodio književnik Ibrahim Rugova, koji je kasnije postao osnivač države i prvi predsednik Kosova.
Od sredine devedesetih godina, zagovornici nasilnog otpora protiv Srbije dobijaju sve više pristalica. Oni su se organizovali u Oslobodilačku vojsku Kosova (OVK). Ta, u početku, mala jedinica brzo je prerasla u vojsku u drugoj polovini 1990-ih godina.
Usledili su teroristički napadi na stanice srpske policije, na koje je Beograd odgovorio nesrazmernom silom. Oružani sukob je 1998/1999. godine prerastao u rat.
Okidač za intervenciju NATO bilo je otkrivanje tela 40 ubijenih kosovskih Albanaca u selu Račak, u januaru 1999. godine. Međunarodni posmatrači su tada govorili o masakru, što su vlasti u Beogradu negirale.
Rambuje i kraj diplomatije
Mirovni pregovori vođeni su u Rambujeu kod Pariza, u februaru 1999. godine, pod vođstvom Balkanske kontakt grupe. To su bili poslednji diplomatski pokušaji Evropljana i SAD da nateraju kosovske Albance i Srbe da sporazumno okončaju borbe.
Međutim, pregovori su propali. Poslednji pokušaj američkog specijalnog izaslanika Ričarda Holbruka da u Beogradu ubedi srpskog moćnika Miloševića da popusti, takođe je bio neuspešan.
Uoči vazdušnih napada NATO, zapadni političari, posebno američki predsednik Bil Klinton, više puta su optuživali Srbiju da planira genocid na Kosovu. NATO nije tražio mandat UN jer bi se suočio sa otporom Rusije i Kine u Savetu bezbednosti UN.
Za tadašnju nemačku vladajuću koaliciju, koju su činili Socijaldemokrate (SPD) i Zeleni, učešće u ratu sa nekoliko borbenih aviona bilo je teška odluka. Pacifisti i militaristi u Nemačkoj bili su suprotstavljeni jedni drugima.
Takozvani plan „Potkovica“ nemačkoj vladi je trebalo da dâ neophodno opravdanje za učešće u ratu na Kosovu. Radi se o planu, koji je navodno sačinjen u Beogradu, a imao je za cilj da potisne albansko stanovništvo preko južne granice Kosova u Albaniju.
Nije potvrđeno da li je taj plan zaista postojao. Nesporno je da su stotine hiljada kosovskih Albanaca pobegle ili proterano.
Milošević popušta – pod pritiskom Moskve?
Većina današnjih stručnjaka se slaže da su pogrešne procene razlog zbog kojeg je rat NATO trajao više od jedanaest nedelja. NATO je bio uveren da će Milošević nakon nekoliko dana bombardovanja poslati signale za pregovore.
S druge strane, u Beogradu se spekulisalo da će NATO u nekom trenutku popustiti i staviti kompromis na sto. Na kraju je Milošević popustio, verovatno zato što je Moskva vršila uticaj u Beogradu.
Rusiji, koja je tada bila ekonomski veoma oslabljena, bila je potrebna saradnja sa Zapadom, uveren je bivši specijalni izaslanik EU za Kosovo, Austrijanac Volfgang Petrič.
Završetak rata regulisala su dva međunarodno-pravna akta. Vojnim sporazumom u Kumanovu od 9. juna 1999. godine, naređeno je povlačenje Vojske Jugoslavije i srpske policije sa Kosova.
Odgovornost za bezbednost regiona bila je u rukama NATO-a. Sporazum je takođe predviđao razoružanje OVK.
Dan kasnije, Savet bezbednosti UN odobrio je Rezoluciju 1244. Ona je predstavljala međunarodno-pravni osnov za rešavanje kosovske krize. Sporazumom je utvrđeno da Kosovo ostane sastavni deo Savezne Republike Jugoslavije, ali sa veoma širokom autonomijom.
Da bi uspostavile civilnu upravu, Ujedinjene nacije su formirale UNMIK, misiju privremene administracije. UN su takođe poslale međunarodne snage Kfora za bezbednost na Kosovu. Međutim, konačni status Kosova ostao je otvoren u rezoluciji.
Nezavisnost Kosova
Nakon 78 dana, oko 2.300 vazdušnih udara i, kako se procenjuje – između 750 i 3.500 mrtvih – intervencija NATO-a je okončana. Kosovski rat, koji je počeo godinu i po dana ranije, bio je završen.
Devet godina kasnije, 17. februara 2008. godine, Kosovo je proglasilo nezavisnost i sada ga navodno priznaje 115 od 192 zemlje članice UN, uključujući Nemačku.
Rusija, Kina, kao i pet zemalja EU (Grčka, Rumunija, Španija, Slovačka, Kipar) nisu među njima. Srbija i dalje odbija da prizna nezavisnost Kosova.
