Čile 1962: Čitava istorija između dve smrti i u njoj reprezentacija Jugoslavije, neponovljiva

Kažu da je Rikardo Neftali Rejes Basoalto, kada su Pinočeovi vojnici došli da mu pretresaju kuću posle vojnog puča u Čileu (1973) rekao, parafarzirano, pokazujući na knjige po zidovima – ovde je sve čega treba da se plašite, svuda oko vas je poezija.

Rikarda Rejesa znate kao Pabla Nerudu.

Neruda je ubrzo posle toga preminuo od srčanog udara, mada nisu utihnule sumnje da je Pinočeov režim bio umešan u njegovu smrt. Nije Nobelovac koji je otvorio put Salvadoru Aljendeu da postane predsednik, dočekao da vidi šta će vojna hunta učiniti od njegove zemlje.

Kažu da je Karlos Ditborn, kada su Argentinci došli na 30. Kongres FIFA 1956. odlučni da uzmu organizaciju Svetskog prvenstva 1962. na njihovo „mi već imamo sve“, odgovorio sa, parafazirano, „mi nemamo ništa, zato smo spremni da učinimo sve“.

Ditborna danas uglavnom ne znate.

A i oni koji znaju to ime, znaju kao ime stadiona na kom je najuspešnija jugoslovenska reprezentacija na svetskim prvenstvima – ne, to nikad nije bio Montevideo 1930 – igrala prve utakmice u grupnoj fazi takmičenja. Neki pripusuju ove njegove reči, ili neke slične, da su izgovorene i godinama kasnije, kada je Čile pogodio najveći izmereni zemljotres u istoriji sveta, 1960. godine, kada je bilo kasno da se odustane od organizacije.

Ditborn je ubrzo potom preminuo od srčanog udara. Nije dočekao da vidi u šta će se pretvoriti njegovo životno delo – Svetsko prvenstvo u Čileu 1962.

Između te dve nepoveane smrti, jednog fudbalskog funkcionera i jednog ideološkog zanesenjaka Nobelovca stala je čitava istorija Čilea. I u njoj – fudbal i Svetsko prvenstvo u Čileu 1962.

Niko nije rekao, a mogao je da kaže, ovde je sve čega treba da se plašite, svuda oko vas je fudbal. Ili poezija?

Ima tih mundijala ili velikih takmičenja koji budu revolucionarni. Mundijal u Čileu je, ako su Munidjali neke prekretnice, bio – kontrarevolucija. Bolno stavljanje razuzdale igre u dizgine i norme koje će joj biti teg oko vrata. Uz dosta nasilja, kako to već biva i pri revolucijama i kontrarevolucijama.

Bilo je to prvo Svetsko prvenstvo na kom je prosek golova bio ispod tri po utakmici – i tako će ostati do danas. Na prethodna dva mundijala najbolji strelci su postizali po 11 (Kočiš) i 13 golova (Žis Fontejn), a na ovom niko nije dao više od četiri.

Bilo je to poslednje Svetsko prvenstvo na kom su fudbaleri mogli da igraju za neku drugu reprezentaciju – da, to je prvenstvo na kom je ostareli Puškaš obukao dres Frankove Španije. Bio je to verovatno poslednji mundijal na kom su igrači isključivani sa terena uz pratnju policije.

Ditborn je bio fudbalski zanesenjak i entuzijasta. Verovatno nije zaslužio da organizacija prvenstva bude opisivana kao najgora ikada, da je „davanje organizacije Čileu bila čista ludost“, kako se čitalo u evropskim novinama tada.

Kada se podvukla crta jugoslovenskog fudbala, i kada su se kako to već biva kada treba platiti ceh, svi razbežali, njegovo ishodište i kraj nekako su vodili ka ovoj južnoameričkoj zemlji.

Čileanska generacija, to je ta reprezentacija iz 1962, koja je u Čile išla verovatno sa najvećim ambicijama koje je neka jugoslovenska ekipa imala. „Čileanci“ su omladinci koji su 1987. osvojili Svetsko prvenstvo. Čile je zemlja iz koje je došao „Kolo-kolo“, ekipa koju je Zvezda pobedila u Interkontinentalnom kupu i postala prvak sveta. Da, bio je to poslednji uspeh jugoslovenskog fudbala.

Na mundijalima 1954. i 1958. upisana je genetska crta jugoslovenskog fudbala – to je ekipa kojoj uvek fali nešto malo. I koju će da izbace Nemci. Dva četvrtfinala i dva poraza od Zapadne Nemačke su ostali kao beleg najvećoj generaciji Rajka Mitića, Bobeka, Zebeca, Vukasa i njihovim naslednicima, Beari, Šekularcu, Milutinoviću…

A u Čile 1962. su pošli neki novi klinci.

Krajem pedesetih se razmišljalo o promeni doktrine nacionalnog fudbala u Jugoslaviji. Da se poput nekih primera iz zemalja Varšavskog pakta kao kostur reprezentacije izabere najbolji tim u zemlji koji bi bio popunjavan iz ostlaih klubova na mestima u timu koja najviše škripe.
Suviše je bila složena i komplikovana ta Jugoslavija, pa i njen fudbal da bi to olako moglo da se izvede.

Tek, početak šezdesetih je bio period rađanja takozvanih Partizanovih beba, koje su tada tri puta zaredom osvojile titulu prvaka Jugoslavije, a nekoliko godina kasnije igrale finale Kupa šampiona sa Realom. Veza je bio i Prvoslav Mihajlović koji je istovremeno bio u slektorskoj komisiji i pomoćnik Stjepanu Bobeku u Partizanu. Letimičan pogled na satav ekipe stvorio bi utisak da su po pomenutoj doktrini selektori postavili osovinu iz Partizana. Šoškić na golu – u jednom trenutku verovatno najbolji bek Evrope Jusufi u odbrani – Vladica Kovačević u sredini – veliki Milan Galić u napadu. Dublja analiza će otkriti da su to jedini igrači iz redova šampiona. Sastav je, kako je to inače bivalo, sastavljan vrlo uravnoteženo kada je reč o najboljim timovima stare Juge.

Bilo je petorica fudbalera Zvezde, najvažniji svakako Durković i Šekularac. Šekularac je sam mogao da bude osovina bilo kog tima. Četvorka je došla iz Dinama – najvažniji svakako Jerković koji je postigao četiri gola na ovom prvenstvu. Iz OFK-e su došla trojica, među njima i mladi Skoblar. Iz Rijeke je, a to će se ispostaviti kao najvažnije, došao jedan fudbaler. Ali o tome malo, zaista malo, kasnije.

Jerković i Šekularac su kao klinci imali iskustva sa prethodnog prvenstva, ostali nosioci igre su uglavnom imali vatreno krštenje.

„Plavi“ su u Čile došli kao aktuelni vicešampioni Evrope. U finalu tadašnjeg Kupa nacija 1960. godine izgubili su od Sovjetskog Saveza 1:2.

A prva utakmica na prvenstvu – protivnici su Sovjeti.

Reklo bi se da su nas rutinski savladali, bilo je 2:0. Igralo se u Ariki, na samom severu Čilea, na novoizgrađenom stadionu „Karlos Ditborn“, za oko 18.000 duša.

Mogao je to da bude, ali nije bio, sudar vladajućeg šampiona sveta i njegovog izazivača. Mogao je to da bude, ali nije bio, istorijski treutak kada je kralj shvatio da krunu mora da preda mlađem. Mogao je to da bude, ali nije bio, trenutak neizbežnog proglašenja novog vladara. Reč je o golmanima. Na golu Soivjeta je bio najbolji golman planete Lav Jašin, daleko od svoje prave forme. Na golu Jugoslavije je bio Milutin Šoškić, kao novi Jašin. Sovjetski golman je bio u padu, Šoškić je bio u usponu. Nisu se sreli u idealnim tačkama svojih karijera da svet zapamti taj spektakl. Sve je pokvario jedan treći golman, ali o tome malo, zaista malo, kasnije.

Jugoslavija je potom imala dve ubedljive pobede u Ariki, Urugvaj je pao sa 3:1, a Kolumbija sa 5:0. Protiv Urugvajaca su golove postigli Skoblar iz penala, Galić i Jerković. Protiv Kolumbije Galić i Jerković su dali po dva gola, a mladi crveno-beli Vojkan Melić je postigao jedan gol.

Tako se Jugoslavija plasirala u četvrtfinale kao druga u grupi 1.
Protivnik je bio – kao da je moglo drugačije – Zapadna Nemačka.

I kod Nemaca je došlo do smene generacija.

Plavi su se preselili u glavni grad Čilea, utakmica se igrala na stadionu Nasional u Santijagu. Kažu da je bilo oko 55.000 gledalaca. Igralo se, kako se inače igralo na ovom Mundijalu. Žestoko, oštro i prljavo. Tada je na scenu stupio Petar Radaković, centarhalf Rijeke kome je u jednom duelu pukla arkada. Nije hteo da izađe iz igre. Uspeli su da ga nateraju da mu zašiju ranu. Sat je otkucavao i bližio se kraj utakmice. Radaković se vratio u teren, lopta je bila kod Milana Galića. Usledio je centaršut na Radakovića i u 87. minutu Jugoslavija postiže gol i ostvaruje plasman u polufinale.

Bila je to istorijska pobeda. Pala je kletva. Nemci su pobeđeni.

Ostala je upamćena i kao najveća jugoslovenska pobeda u istoriji. Dalo bi se debatovati o tome, ali ova je pobeda, makar za trajanja Titove države, doživljavana kao najveći uspeh. Iako je sve u vezi ovog uspeha suviše bolno.

Nedugo potom, tokom 1963. godine Petar Radaković je počeo da oseća probleme na srcu. Par godina se mučio, pravio pauze, ali teren ga je vukao. Na kraju je 1966. godine tokom jednog treninga preminuo od srčanog udara, kao šest godina pre njega Ditman, kao što će sedam godina posle njega Neruda.

Svetske agencije su ovako najavljivale polufinala Mundijala u Čileu: Brazil je favorit protiv domaćina Čilea, a Jugoslavija u sloveskom derbiju protiv Čehoslovačke. Jugoslavija je bila favorit za ulazak u finale!

Ali tada na scenu stupa onaj „treći golman“. Slovački čuvar mreže, golman Slovana Vilijam Šrojf, koji je dominirao u četvrtfinalu protiv Mađarske (ali nisu to više bili oni Mađari) i u polufinalu protiv Jugoslavije. Čehoslovaci su pobedili 3-1, sa dva gola Slovaka Adolfa Šerera u poslednjih desetak minuta. Kažu da su Česhoslovaci bili mnogo čvršći u toj utakmici od naših kod kojih se osećalo pražnjenje posle utkamice sa Nemcima. Golman Šrojf je posle u finalu sa Brazilcima bio tragičar, pošto je bio kriv za dva gola, ali Jugoslaviji i Šoškiću u tom trenutku to ništa nije značilo.

U borbi za treće mesto domaćin Čile je savladao našu reprezentaciju autogolom Vlatka Markovića na samom kraju. Gol je pripisan Eladiju Rohasu.

Jugoslavija je sledeći put igrala na Mundijalu tek posle 12 godina. Bio je to poslednji put da je naša reprezentacija tri puta igrala uzastopno na mundijalima. I vremenom je stvoren mit o Čileu. Montevideo iz 1930. nije bio deo tog narativa o uspehu. To jeste najromantičnija naša fudbalska priča, ali je život dobila tek poslednjih desetak godina. Možda tu ima malo i ideološko-antiburžoaskog doživljaja predratnog fudbala. Ko će ga znati.

Možda će Srbija imati, možda baš u Kataru, neki sličaj uspeh. Moramo u to verovati, inače bi mogli da pobacamo televizore i izbušimo fudbalske lopte. Nešto će se, ipak, baš teško ponoviti. Da naša reprezentacija ikada ponovo bude favorit za plasman u finale Mundijala!

*Sutra čitajte priču o najboljem igraču Jugoslavije u Čileu, petom Meteoru iz prethodne priče o pedsetim i šezdesetim godinama, decenijama glavnih fudbalskih junaka