Bela kuća, petak, 4. septembar 2020. godine. Scena traje manje od jednog minuta. Donald Tramp sedi za ogromnim stolom kojim dominiraju pozlata i telefoni. Pored se nalaze dva mala, čista stola – na prvi pogled liče na đačke klupe. Za jednim je predsednik Srbije Aleksandar Vučić; za drugim, kosovski premijer Avdulah Hoti. Tramp ulogu mirotvorca shvata na posve sirov način. Vidno je obuzet oduševljenjem, budući da je upravo primorao dve nekada zaraćene države na dogovor, i to u regionu u kom je do tog trenutka glavnu reč vodila Evropska unija. U ovom svom puču uživa utoliko više – do te mere da sebe smatra dostojnim Nobelove nagrade za mir – budući da je pre nešto više od dvadeset godina administracija demokrata, predvođena Vilijamom (Bilom) Klintonom, bila ta koja je bombardovala bivšu Jugoslaviju.
Tramp, potom, niotkuda izjavljuje: „Srbija radi na tome da tokom meseca otvori komercijalnu kancelariju u Jerusalimu i da sledećeg jula tamo preseli i svoju ambasadu.“ Zasednut za svojim malenim stolom, predsednik Vučić kao da je iznenađen ovom najavom koja nije ni u kakvoj vezi sa svrhom ove ceremonije (običan privredni sporazum između Beograda i Prištine). On baca pogled na dokument koji treba da potpiše, a zatim se okreće prema svojim savetnicima, zabrinutog izraza lica. Već je kasno: Benjamin Netanjahu, po svoj prilici bolje obavešten od njega, prilazi mu i čestita…
U odgovor na ovu poslasticu za Trampa i njegovo evangelističko biračko telo posvećeno kolonizaciji Palestine, Vučić momentalno žanje ukore Evropske unije, budući da se Beograd našao na pozicijama suprotstavljenim njenoj zvaničnoj politici na Bliskom istoku, uprkos tome što Srbija već godinama preklinje da se pridruži Uniji. Jedan evropski zvaničnik, Karl Bilt, ide toliko daleko da javno ismeva izbezumljeni pogled srbijanskog predsednika u trenutku Trampove „izraelske“ objave. Palestinski ambasador u Beogradu izražava ljutnju. Portparolka ruskog Ministarstva spoljnih poslova prenosi još jednu fotografiju sastanka u Vašingtonu, na kojoj Vučić ne deluje ništa bolje: dok sedi ispred svog imperijalnog američkog kolege, predsednik Srbije izgleda kao neki tupan kog je direktor škole pozvao u svoju kancelariju. Zbog toga je prinuđen da tri dana kasnije „razjasni“ svoj stav o Bliskom istoku: „Dajemo sve od sebe da se pridržavamo deklaracija Evropske unije. S tim u vidu, vodimo računa i o našim interesima.“
Lakše reći nego učiniti. Vučić, kao srpski nacionalista koji potiče sa krajnje desnice, ne boluje od nostalgije za Jugoslavijom. U to se vreme, međutim, Josip Broz Tito visoko kotirao na međunarodnoj sceni. Što se tiče Kosova, ukoliko je i uspelo da definitivno prekine odnos potčinjenosti spram Srbije, postalo je kolonija Sjedinjenih Država. To je, zapravo, uobičajena dilema u koju nacionalisti zapadaju: raskidajući odnos s narodima koji su im geografski i kulturno bliski, oni osvajaju „nezavisnost“ čija cena često ume da bude podređivanje dalekim i oholim silama. Primorani su da umilostive jedne ili druge. Čim izađu iz svojih državica, autokrate postaju vazali.
Ovaj tekst objavljen je u novom broju Mond diplomatika na srpskom, koji se dobija na poklon uz svaki primerak Nedeljnika od četvrtka, 15. oktobra
Digitalno izdanje dostupno je na nstore.rs
Tagovi
