„Čitaće se, mali… Čitaće se“: Čekajući poslednji drčelizam

Kada bismo, u onim prvim danima Nedeljnika, pisali tekstove i kolumne – koje će on zvati „obraćanje naciji“ – uglavnom bi ih čitao i opremao Stojan Drčelić.

Drčela, naš Drki, imao je najviše dve reakcije na tekst.

Ako bi mu se baš dopao, nasmejao bi se, počešao po dan staroj bradici, obliznuo – bio je gurman i u životu i u novinarstvu i znao da prepozna dobar komad krtine – i onda rekao: „Jesi ga… Jesi ga…“

Ako mu se baš i ne bi dopao, ali cajtnot je – u novinarstvu je uvek cajtnot – i prekasno da bi se bilo šta suštinski menjalo, samo bi klimnuo glavom i procedio: „Čitaće se, mali… Čitaće se.“

Možda je glupo da u tekstu o novinaru i uredniku takve biografije akcenat ne bude na svim komentarima koje je napisao, na svim redakcijama u kojima je radio, na svim generacijama s kojima je stasavao i koje je učio i od kojih je učio (nije ga bilo sramota da i to kaže, dajući nam namerno na značaju malo više nego što smo zasluživali), da u ovom pomalo poslednjem tekstu o njemu akcenat bude na anegdotama, na izrazima koje smo zvali „drčelizmi“, a zbog kojih se i u najozbiljnijim trenucima umelo pasti pod astal od smeha.

„Drčelizmi“ su bili mešavina narodne pameti i Stojanu svojstvenog – uglavnom u nevažnom kontekstu nastali, a veoma široko primenjivi – blago bezobraznog – gotovo nikada vulgarnog! – humora koji bi provejavao i kroz njegove tekstove, i kroz sve one sate provedene za katedrom „Niša“, „Palilule“, „Mornara“…

Za „Drčelizme“ – na savremenom jeziku društvenih mreža #drcelizmi – Drčela je poslednji saznao da postoje. Kao jedan od onih što ih zovu „novinari starog kova“, mada se malo i sa nama klincima uživljavao u tu ulogu, nije znao šta su ti tviteri i „heštegovi“, bio je jedan od onih kod kojih se znalo kako se to radilo u njegovo vreme, a kako u naše (iako je to bila, sad shvatamo, sad shvatamo… poza kojom nam je ulivao samopouzdanje, i opet dajući nam namerno na značaju malo više nego što smo zasluživali). Sve dok mu neko u kafani, ili njegova Zora kod kuće, ne bi skrenuo pažnju na neku njegovu misao koja je zaživela nezavisno od njega, nas ili tih društvenih mreža sa kojih su plasirane u etar.

Žalio bi se, naravno, šta su mu ova dvojica mangupa – baš ova dvojica koja potpisuju i ovaj tekst – uradila, iako znamo, a i tada smo znali da mu je prijalo, a za šta nam je jednom njegov kum Sale Bojić, o jednom velikom danu, jednom od dva najznačajnija u Drčelinom životu, rekao da smo se zapisivanjem „drčelizama“ već upisali u istoriju novinarstva.

Koliko god zvučalo patetično, možda je i dovoljno bilo to „radili sa Drčelom“.

Eto, Drčela bi znao da novinara ne čini samo „obraćanje naciji“, ni ona slova na masnom i „običnom“ papiru; novinara čini redakcija, baš kao što redakciju čine novinari.

Dobro, i ponekad kafana…

A u redakciji, svakoj pa i ovoj našoj, malo je bilo onih koji su mogli da mu pariraju: po znanju, po smirenosti, po duhovitosti, po dosetkama, po profesionalizmu.

Dobro, i po piću…

U onoj kratkoj biografiji koja se pojavila na portalima u nedelju po podne, a u ponedeljak osvanula u novinama – te tako i u onima koje je potpisivao do poslednjeg daha, dnevnom listu „Nova“ – videlo se kroz koliko je redakcija prošao; nije se moglo osetiti, i neka to bude naša esnafska sebična tajna koju ćemo sačuvati, kako je bilo raditi s njim.

Sada je, eto, deset punih godina i pet stotina i kusur brojeva kasnije, 20 odsto osnivača Nedeljnika na nekom drugom mestu, gde se šlajfne same uvlače u kucaće mašine marke „Olympia“, gde novinari urednicima predaju tekstove na vreme i bez brljotina, gde štamparske prese rade dvadeset četiri časa dnevno, bez nestašice papira

***

Stojan Drčelić, Zorin muž (jedino je na njene tekstove bio ponosniji nego na naše!) i Tijanin i Maksimov tata, bio je jedan od pokretača Nedeljnika. U ranu zimu 2011, kada smo još bili dodatak jednom dnevnom listu, napisao je svoju prvu kolumnu – „Komentar nedelje“ bilo je sasvim obično ime za rubriku, a vrlo precizno i tačno, jer će biti i pregled čitave sedmice i najčešće najbolji komentar koji ste mogli da pročitate u čitavoj štampi – a u ranu jesen 2012, kada je Nedeljnik krenuo putem na kojem je i danas, nas petorica sedeli smo u „Monumentu“ i odlučili da, uprkos svim mračnim prognozama za medije, a štampane napose, bezglavo uđemo u avanturu s neizvesnim krajem, možda i pomalo neočekivano nam nije rekao da smo ludi. Verovao je u to iz mnogo manje lagodne pozicije, i više od nas koji nismo imali šta da izgubimo.

Čini nam se da se tada možda i najviše zorio nama, jer smo bili, u svojoj bezglavosti i nadobudnosti, zadrti kao njegovi Užičani (a možda je jedini dan kada smo ga videli utučenog i ćutljivog bio onaj dan kada je prekoputa naše tadašnje redakcije otvoren čačanski roštilj).

Sada je, eto, deset punih godina i pet stotina i kusur brojeva kasnije, 20 odsto osnivača Nedeljnika na nekom drugom mestu, gde se šlajfne same uvlače u kucaće mašine marke „Olympia“, gde novinari urednicima predaju tekstove na vreme i bez brljotina, gde štamparske prese rade dvadeset četiri časa dnevno, bez nestašice papira.

I bez remitende, razume se.

Sanjao je onaj novinarski san, da kao penzioner smočenih nogu u plitku morsku vodu na mašini kuca šlajfne koje bi puštao talasima da ih nose. To je onaj trenutak kada novinar radi samo ono što voli. I kad više ne mora da radi. Nije, verovatno, taj san ovde ostvariv, posebno ne za njegovu generaciju, ali nadamo se da je to bar delom osetio dok je radio sa nama, „mangupima koji bi oklagiju pokvarili“.

Od 1. do 86. broja Nedeljnika, od decembra 2011. pa sve do septembra 2013 – tada je njegov Maksim već imao šest meseci! – Stojan Drčelić bio je komentator Nedeljnika; kad nije bio komentator Nedeljnika, bio je, mnogo važnije, otac, suprug, prijatelj i kum; bio je drugar iz kafane i lovac; i nikad nije bio, čak ni kada su ga putevi odveli u neke druge redakcije, pa i u neke druge profesije, nikada nije bio samo kolega.

Ni kad prekori: „Kakve su nam novine, ko mađarska himna, svako vuče na svoju stranu.“

Ni kad se ljutne: „Ne kopčam se ja na leđa!“

Ni kad se nasmeje: „Ako na našem kolegijumu protrči zec ili miš, biće zaleganja, toliko smo hrabri svi ovde.“

Ni kad savetuje: „Kad god možeš, pogledaj u tuđe karte, za svoje uvek imaš vremena.“

Posle su do nas u Nedeljniku dolazile priče kako je i u novim redakcijama duhovit i druželjubiv, kako i njih zasmejava, kako i oni zapisuju drčelizme; i bili smo, priznajemo, pomalo i ljubomorni. Posebno kada napiše „komentar nedelje“.

„Jednom rukom daješ, drugom uzimaš“, govorio bi u raznim, ko će se sad setiti u kojim sve situacijama. I ako postoji onaj urednik gore u čijoj je sad redakciji, jednom ga je rukom uzeo našem novinarstvu, ali drugom je veliku stvar dao – sećanje na velikog novinara i njegove komentare koji bi i danas mogli da se čitaju.

Svoj prvi komentar, u praskozorje Nedeljnika, inače, Drčela je počeo ovako:

„U valjda prvoj ozbiljnoj kritici ponašanja Amerike posle terorističkog napada 11. septembra, Suzan Zontag tekst u ‘Njujorkeru’ zaključila je rečima: ‘Politika je postala psihoterapija. Svakako, moramo žaliti zajedno, ali nemojmo biti glupi zajedno.'“

Sve nam se više čini, što ovaj tekst dalje odmiče, i što se više naš drugar i urednik mršti odnekle, dok pali novu cigaretu, da je i novinarstvo pomalo postalo psihoterapija.

Pa, Drki, da ne budemo glupi zajedno, možeš sad iskreno: jesmo li ga?

Ili će se samo čitati?

Pišu Veljko Miladinović i Marko Prelević