„Čitali ste me kao Paola Bandinija. Od sada će vam pisati Niki Bandini“: Tekst sportskog novinara Gardijana u kojem otkriva da je transrodna osoba

Sportski novinar Paolo Bandini objavio je kolumnu, drugačiju od svih koje je do sada napisao, a u kojoj otkriva da je transrodna osoba.

Tekst je objavio Gardijan, za koji Paolo i piše analize fudbalskih utakmica.

Kolumnu potpisanu novim imenom, Niki Bandini, prenosimo u celosti.

Oduvek sam volela da pišem. Kada sam bila mala, sećam se da sam mislila da su vežbe iz engleskog prilika da sednem i igram se rečima, prenesem maštu na papir.

Kao stariji, bio sam privilegovan da pišem za jedan od najvećih svetskih medija, počevši sa ovim. Imao sam 23 godine, tek sam izašao sa dvadesetonedeljnog novinarskog kursa kada mi je sportska redakcija Gardijana pružila šansu 2006. godine. Volim da kažem sebi kako nikada nisu zažalili.

Svako ko je pisao za života, zna da neke reči dođu lakše od drugih. Pronalazeći prave za ovaj tekst, lutala sam kao po gustoj magli. Vratiću se na savete koji su mi nastavnici dali na kursu novinarstva. Kada ste u nedoumici, započnite s verzijom priče koju biste ispričali prijatelju, kad biste se sreli na vrhu brda, u jednom dahu.

Ja sam transrodan.

Znam da će ova rečenica biti šokantna mnogima koji je pročitaju. Čak i nakon borbe sa rodnom disforijom – osećaja nelagode i disocijacije tela koje me je snašlo u životu, i očekivanja koja idu uz to – trebalo mi je tri i po decenije da to izgovorim naglas.

Sve je to, doduše, crno-belo. Poslednji članak napisao sam pod imenom Paolo Bandini. Od sada će to biti Niki.

U redu je ako vam sve ovo zvuči zbunjujuće. U redu je i ako ljudima, koji me poznaju ili koji su pratili moj rad, treba vremena da upamte moje nove ime ili da za mene od sada koriste zamenicu „ona“ umesto „on“.

Tranzicija je putovanje, sporo putovanje. Pre tri godine sam izašao pred najvažnije ljude u mom životu, ne sa bilo kakvom izjavom o namerama već sa kantama suza i napadom panike. Deo mene se nadao da će ga razgovor o disforiji oterati. Drugi deo je očekivao da će se svet zaustaviti.

Ali svet se nije zaustavio, čak ni onog dana kada sam to poželeo. Ni moja disforija. Izbor je bio neobičan – odustanite od života ili pronađite novi put napred.

Na kraju sam izabrala drugi put, preselivši se u novi grad gde sam imala prostora da počnem ispočetka. Eksperimentisala sam sa načinima na koje se predstavljam i razgovarao sa psihijatrima. Trebalo mi je milion sitnih, bebećih koraka da bih se dobro osećala sama sa sobom.

Odlazak na posao ipak je zahtevao nešto više. Sportsko novinarstvo nije uvek mesto dobrodošlice za ljude koji nisu strejt. Niti su to sportovi sa najvećom publikom i medijskom pažnjom.

Nisam upoznata ni sa jednim transrodnim sportskim novinarima koji trenutno rade u Velikoj Britaniji (ako grešim, molim vas da me obavestite!). I dok se niko ne bi trebalo osećati primoranim da razgovara o svojoj seksualnosti, osim ako to ne želi, ostaje iznenađujuće da nema nijednog otvorenog gej fudbalera u četiri najbolje divizije muškog fudbala u Engleskoj.

Žensko Svetsko prvenstvo ovog leta nudilo je pogled na alternativnu stvarnost u kojoj bi kvir protagonisti mogli da stanu u prvi plan. Možda ćemo se osvrnuti u godinama koje dolaze i videti taj turnir kao prekretnicu za LGBTQ+ ljude u fudbalu.

Ali, do toga još nismo stigli. Samo nekoliko nedelja nakon završetka Svetskog prvenstva, osoba koja stoji iza naloga „Gej fudbaler“ na Tviteru, otkazala je planove da izađe pred javnost i napisala: „Mislio sam da sam jači. Pogrešio sam“.

Ne poznajem dotičnog fudbalera, niti mogu da opovrgnem pretpostavku da je to možda čak i prevara. Ali svakako mogu da saosećam sa bilo kojom javnom ličnošći koja preferira da hoda stazom koja ih sprečava da postanu gromobrani različitosti – zbog kritike ili zbog pohvale.

Kao što slušaoci podkasta „Football Weekly“ već znaju, ja se smejem, nisam borac. Mnogo bih volela da napišem ovu kolumnu i da postojim u svetu u kojem moja tranzicija uopšte nije zahtevala komentare. Ali pošto još ne živimo u tom svetu, evo me. Sve što tražim je poštovanje i ljubaznost – za mene i za transrodne ljude uopšte – u vreme kada se čini da je tih vrednosti sve manje.

Ako ovo čitate i kao neko ko voli moj rad, budite sigurni da u većini slučajeva ostajem ista osoba kao i pre. Transrodnost ne utiče na moju sposobnost da analiziram fudbalsku utakmicu, niti na moju posvećenost poslu koji obavljam.

Pripovedanje i dalje ostaje moja velika strast. Radujem se što ću je nadalje nastaviti kao Niki.