Niko ne zna tačno kada je naša civilizacija nastala. Životni vek nam je kratak, a sastoji se u neprekidnom razmnožavanju u kanalizacionom odvodu, lociranom ispred WC šolje, detinjstvu na istom mestu, dok se nalazimo u fazi crva, a onda se sve svodi na letenje od pločice do pločice i završava se smrću. Smrt je najčešće prirodna, a nekad je nasilna, usled napada pauka, koji su se nakotili iza veš-mašine i svoje mreže ispleli preko našeg kanalizacionog odvoda, iza vodokotlića, a ponekad se nastane i u gornjem delu tuš-kabine, pošto znaju da volimo da čučimo na pločicama dok se ljudska bića kupaju, a neretko se šćućurimo i u njihove mrežice za tuširanje, kako bismo zajedno sa njima uživali u održavanju higijene.
Sami sebi nismo nadenuli ime. Ljudi nas zovu kupatilskim mušicama, a pauci lakom i brzom hranom. Prvo načelo naše civilizacije je ljubav. Volimo se pre svega međusobno i ludački se razmnožavamo. Neprekidno se tucamo, svi sa svima, rađamo se i živimo punim plućima. Volimo i ljude. Da nije njih, njihovog kupatila, a pre svega kanalizacionog odvoda u kom se nalazi naše ljubavno gnezdo, obdanište za crviće i sa koga polazimo u prve letove, ne bi bilo ni nas.
Volimo i paukove. Ne smeta nam njihova preka narav i to što nas love i jedu. To je zato što volimo smrt. Ekstatični i često iznenadni kraj, koji zaokružuje naš život. Da nema smrti, ne bi bilo smisla. Ovako, kad znaš da ćeš u jednom bliskom trenutku prestati da postojiš, svaki boravak na pločici, svaka šetnja po veš-mašini, svaki let do ogledala, predstavljaju neprocenjivo blago, baš stoga što će im jednom doći kraj. Kraj je trenutak u kom sve ono što smo uradili dobija pun smisao, otvorena vrata ka novim avanturama brojnih generacija koje dolaze iza nas i večiti pomen na sve one koji su nekad postojali, leteli, gmizali i skakutali.
Nepoznata mušica jednom je davno rekla: „Sve što je lepo brzo prođe.“ U našem slučaju, život svakako brzo prođe, stoga se trudimo da bude što lepši. Ali je naša civilizacija zato neuništiva. Neke mušice često su na javnim skupovima koji se održavaju kod četke za WC šolju polemisale sa izjavom da sve što je lepo brzo prođe. Ako sve što je lepo brzo prođe, a naša civilizacija nikako da prođe, da li to znači kako ona nije lepa? Ili je praiskonski mudrac mislio samo na naše pojedinačne živote, a ne i na civilizaciju? A možda se samo nadisao sredstva za skidanje buđi kojim su ljudi namazali tuš-kabinu, pa izgovorio nešto što je nekad istina, ali i ne mora biti.
Naša civilizacija svedena je na minimum tokom dva „mračna doba“, kada je stan u kom smo se zapatili bio prazan. I to ne zato što su ljudska bića otišla na svingerski vikend ili nudistički godišnji odmor, nego prazan pošto niko u njemu nije živeo. Prazan stan znači da nema vode koja teče, đubreta iz pupka i kose koji se zaglavljuju u slivniku, predstavljajući osnovni materijal za naše gnezdo. Kada nije bilo ljudi u stanu, u našem kupatilu vladali su mrak i suša. Čak su i pauci, inače poznati kao veoma izdržljivi, najpre ušli u hibernaciju, a zatim i poumirali.
Naši crvići prestali su da se rađaju, mlađe mušice nisu znale šta ih je snašlo. Čučale su u mraku satima, ne sumnjajući da se nešto neobično događa. Nije se to mnogo razlikovalo u odnosu na naš uobičajeni život u mraku, prekidan iznenadnim paljenjem svetla, kad bi neko od ljudskih bića ušlo u kupatilo. Kratki su i dragoceni bili ti svetlosni trenuci. Svetlo bi se upalilo, ljudsko biće bi selo na klozetsku šolju i uključilo igricu na mobilnom, a mi smo bili radosni što se konačno, nakratko, međusobno vidimo. Toliko smo bili euforični da smo im skakali po nogama, a deca bi gamizala iz obdaništa, samo da bi videla kako izgleda spoljni svet.
Ove manifestacije apsolutne sreće završavale su se često smrtnim ishodom, jer bi ljudsko biće, ugledavši crviće kako mile iz njegovog kanalizacionog odvoda, prskalo velike količine asepsola pravo u središte naše civilizacije. Da, bilo je mrtvih, ali nikad više od jednog promila u odnosu na naš ukupan broj. Mušicama je „smrt u svetlu“ poseban doživljaj, ništa lepše ne može da se zamisli: upali se sveto, vidiš lica svih koje voliš, očeve, majke, braću, sestre, vidiš svoj uzbudljivi lepi svet, crvenu dasku za WC šolju, beli vodokotlić, zavesu za tuš sa plavim delfinima, plastični nosač za sapun sa likom zelenog slončeta i konačno, samoga sebe, kad sletiš na ogledalo.
Ima li lepšeg trenutka za umiranje? Svakako je bolje od batrganja u paukovoj mreži u mrklom mraku, mada je i to kul, a najgore je umreti star mesecima, usamljen i zaboravljen, u suvoj zoni sa istočne strane veš-mašine, među kutijama od paste za zube i bocama od dezodoransa, koje su tu slučajno pale. „Smrt u svetlu“ je toliko divna da smo je pretvorili u religiju. A sad, da se vratimo mušicama koje su na početku prvog „mračnog doba“ čučale na zidovima, iščekujući svetlo, a svetlo nikako da dođe. Prolazili su najpre, sati, pa dani, da bi uskoro postalo jasno da je reč o kataklizmi.
Prozorčić, priljubljen uz zid susedne novogradnje, bio je čvrsto zatvoren, a kad su isparile i poslednje kapi vode, mušice su shvatile zašto ih je progonio osećaj kolektivnog nespokoja, kada je, prilikom poslednjeg paljenja svetla, u njihov svet ušao pijani čovek u plavom kombinezonu, koji je kleštima čvrsto zavrnuo neke tamo ventile. Za sobom je ugasio svetlo i isključio bojler. Retke mušice imale su sreću da dožive „smrt u svetlu“ neposredno pre početka prvog „mračnog doba“. Uglavnom one koje su mu se zaletale u brkove i uletale u uši.
O „mračnom dobu“ nema mnogo toga da se kaže. U mraku i suši, mušice su jedna za drugom crkavale, jaja su im se sušila i na kraju nije ostao niko živ. Ili se barem tako činilo, dok se jednog dana svetlo nije ponovo upalilo! Voda je potekla. Život se vratio. Kako? Niko to ne zna. Jedna teorija veli kako su civilizaciju obnovile mušice koje su iz nekog od komšijskih kupatila krenule u avanturu, probile se kroz zidove i banule ovamo. Ovi misionari su, naišavši na mladog čoveka koji sere i čist i slobodan kanalizacioni odvod ispred njegovih nogu, bez razmišljanja uletele unutra i počele da se jebu. Za pet ljudskih dana civilizacija se povratila.
Druga teorija kaže da se, među stotinama osušenih jaja, našlo nekoliko njih koja su oživela u prvom kontaktu sa vodom, a crvići koji su se iz njih izlegli, na svojim nejakim plećima poneli su obnovu civilizacije. Možda je zato tako vesela ova naša civilizacija, jer su je deca osnovala i podigla. Bilo kako bilo, verujemo u obe teorije istovremeno. Kako je lepo kada ustaneš ujutru i misliš da su tvoju civilizaciju stvorili misionari i avanturisti, a uveče zaspiš uveren kako su je osnovala i podigla deca.
Divan je to ljudski par bio, to dvoje mladih, koji su doneli novo svetlo. Ona je studirala arhitekturu, a on je bio basista. Panker. Njegova pankerska aljkavost bila je ključna za procvat naše civilizacije. Tuširanja, koja su za sobom ostavljala ogromne prljave bare koje je, satima kasnije, brisala njegova devojka, bile su rajska fontana, poprište tamnih orgija, tokom kojih se naš broj brzo utrostručio. Voleli su se. Bili su verni jedno drugom. Igrali su se. Pevali su pod tušem, ona Lanu Del Rej, on Madball, prali su zube, ona dvaput dnevno, on na svaka dva dana, a neretko ju je i snimao mobilnim kako se samozadovoljava čučeći u tuš-kabini.
Sve se savršeno poklopilo. Em su bili predivni, em su nas oboje prezirali. Ona bi svaki put vrištala, ugledavši naše crviće kako gamižu iz kanalizacionog odvoda, pa nam je prskala po celu bocu bajgona u leglo. On bi, prilikom svakog pišanja, klateći se pijan, ubijao po nekoliko mušica. Kakav je to lik bio. Mušice su ga toliko volele da su se nabijale u grupama od po pet i više na jednu pločicu, samo da bi doživele „smrt u svetlu“ putem otvorenog udarca šakom. Veličanstven je to odnos – nekoga obožavaš, a on te toliko mrzi da te ubija, potpuno nesvestan da čini nešto najlepše što jedna mušica može da zamisli.
Bio je to toliko dobar dečko, kao i svi pankeri uostalom, da je jednog dana počela da ga peče savest što nas toliko ubija. Jasno smo ga čule kako se kroz otvorena vrata kupatila obraća svojoj devojci: „Ljubavi, ja jebeno ne mogu više da ubijam ove usrane mušice. Zbog čega su one gore od ljudi? Ako budem nastavio da ih ubijam, počeću da ubijam ljude! Zapravo, možda bi već trebalo da ih ubijam, a mušice svakako prestajem.“
Govorio je to, tresući se od kokaina, dok je pokušavao da piša, što se na kraju nije desilo. Nije se desilo ni to da je počeo da ubija ljude. Barem ne da mi znamo. Ali prestao je nas da ubija. Sedeo bi na WC šolji, a nas nekoliko bi stalo na veš-mašinu, tačno ispred njega. Iz sveg glasa, mušice su vikale: „Ubij nas, time ne činiš ništa loše!“ Frekvencija na kojoj se mušice oglašavaju njegovom uhu je nedostupna, a naš jezik potpuno nepoznat. Ipak, on kao da nas je razumeo. U oči nam je rekao:
„Možete tu da stojite koliko hoćete. Ja vas neću ubijati. Boli me kurac. Znam da vas je previše, znam da vam ne mogu ništa, znači svako ubistvo mušice predstavlja zločin, ne iz samoodbrane, ne zato jer želiš higijenu u svom kupatilu, nego jednostavno video si nekog živog i rešio da bude mrtav. Pa makar to bila i mušica. Ma makar bilo to i vas pet jebenih mušica, što stojite tu i blenete u mene. Ja nisam ubica.“
Tužan je to nesporazum bio. A možda i nije bio, jer je potom dodao:
„Sve i da želite da vas ubijem, ja ne želim nikoga da ubijam. Jebite se.“
Srećom, posle nekoliko sati, ušao je u kupatilo pijan i ljut. Pišao je klateći se, a onda je klepio rukom po zidu i ubio jednu od mušica koja ga je tu čekala.
„Jebiga“, kratko je rekao. Nastavio je potom da nas ubija, mnogo ređe nego pre, ali hvala nebesima, nastavio je i zato je u našoj religiji zauzeo posebno mesto. Baš zato što je „smrt u svetlu“ od strane njegove ruke bila takva dragocenost. Sve to vreme, studentkinja arhitekture je bajgonom ubijala našu decu, što ju je činilo podjednako vrednom, jer ima li šta lepše za mladunče mušice da prvo na šta u životu naleti bude „smrt u svetlu“. Povrh toga, dok su njih dvoje tu živeli, svetla je bio u izobilju. Jednostavno, nisu marili ako bi sijalica gorela i preko cele noći. Toliko smo se nagledali naših krila, nogu, antena i čekinja, da smo to doba prozvali „dobom velikog svetla“.
Ali, sve što je lepo, brzo prođe. Jednog dana, u kupatilu se pojavio pijani čovek u crvenom kombinezonu i zavrnuo neke tamo ventile. Zatvorio je za sobom vrata, ugasio bojler i ugasio svetlo. Prošlo je nekoliko sati. Posle jednog dana bilo je jasno da smo ušli u novo „mračno doba“. Kada bi ljudski ljubavni par nekud odlazio, nisu čak ni bojler isključivali, a kamoli vodu. Nekad čak ni svetlo. Šta li se desilo? Nisu raskinuli sigurno, mi mušice bismo prve primetile da nešto nije u redu. Da nije zaglavila? Ovaj je svršavao u nju kao lud pre dva meseca, dok je forsirao seks u kupatilu.
Mora da su se odselili. Da, ona je zaglavila i odselili su se. U neki veći stan, ipak se ovo kupatilo nalazi u garsonjeri u suterenu. Možda je ona diplomirala i dobila posao u inostranstvu, pa su konačno pobegli iz smrdljive Srbije, kako oni zovu kutak ljudske civilizacije u kom su se zadesili. Mora da im se nešto lepo desilo, to su dobri ljudi. A mi polako umiremo. Pauci su već u hibernaciji. Nema bara, nema prljavštine, nema kose, nema vode, nema seksa, nema jaja, nema crvića, nema obdaništa, nema mladosti, nema svetla, nema života, nema ničega. Samo iščekivanja smrti cele civilizacije, u mrklom mraku.
Kada će se ponovo upaliti svetlo? Ja to zaista ne mogu da kažem. Ono što je sigurno, niko od nas neće biti tu da ga dočeka. Ono što je još sigurnije, kad-tad, ponovo će se upaliti i naša civilizacija će ponovo procvetati.
Tagovi
