Koga ne bi razgnevila Hamasova ubistva? A poplava bombi za koje je naređenje dala izraelska vlada? Prvi čin je označen kao „teroristički“ – ali ne i drugi. Tokom istorije, navedena odrednica se dosta menjala.
Šta jednoj majci, jednom ocu, može biti užasnije nego da izgubi dete? Toliko je raspršenih nada, snova pretvorenih u košmare, uništenih planova. Niko ko nije doživeo takvu tragediju ne može istinski da je pojmi. A svaki roditelj drhti pri pomisli da će primiti poziv u kom će ga obavestiti o takvoj tragediji. Takva strahota može biti ishod bolesti, tad se može okriviti samo „sudbina“, nekog udesa, kad se može optužiti vozač, ako je odgovoran; „terorističkog“ čina, koji je ovde pogodio školu, onamo prodavnicu, tamo običnog prolaznika. Koga tada okriviti? Naravno, teroristu, koga drugog?
Pa ipak… Nalazimo se u ulici Ben-Jehuda, u samom centru Jerusalima, 4. septembra 1997. godine. Trojica samoubica iz Hamasa se raznelo ubijajući pri tome pet osoba, među kojima i Smadar, četrnaestogodišnju devojčicu koja je pošla da kupi knjigu. Devojčica nosi ugledno prezime u Izraelu. Njen deda, general Matitjahu Peled, je bio jedan od arhitekata pobede juna 1967, pre no što je postao „golub mira“ i jedan od protagonista takozvanih „Pariskih razgovora“, prvih tajnih susreta čelnika Organizacije za oslobođenje Palestine (PLO) i Izraelaca „cionista“. Te 1997. godine, Benjamin Netanjahu je već bio premijer i obećao je da će uništiti Sporazum iz Osla potpisan 1993, što će mu i uspeti. On poznaje Smadarinu majku, Nurit, ona mu je školska drugarica i prijateljica iz mladosti. Kada ju je pozvao da izjavi saučešće, uzvratila mu je pitanjem: „Bibi, šta si to uradio?“, smatrajući ga odgovornim za smrt svoje kćeri.
„Ne pravim razliku između terorista koji su ubili moju kćer i izraelskog vojnika koji, usred opsade, nije dopustio trudnoj Palestinki da pređe barikadu i ode u bolnicu te je ona do kraja izgubila bebu. Uverena sam da su se Palestinci prema nama ophodili kao što se „mi“ prema njima ophodimo, da bismo „mi“ među njih posejali sto puta gori užas.“ Nurit svoj tekst završava ocenjujući Netanjahua kao „čoveka prošlosti“: nažalost, prevarila se jer je on i dalje slika izraelske politike. Uprkos kritikama čija je meta već mesecima zbog plana reforme pravosudnog sistema, veliki deo društva stoji iza njega i opravdava zločinačku politiku – prema međunarodnom pravu – koju vodi u Gazi. U zadimljenim ruševinama te enklave stasava naredni naraštaj palestinskih boraca, odlučniji od prethodne, srca ispunjenog besom i neutaživom mržnjom.
Akcija komandosa-samoubica iz 1990-ih i 2000-ih kao i napad Hamasa, povezanog sa drugim palestinskim organizacijama, 7. oktobra, jednako predstavljaju ratni zločin kao i blokada i bombardovanje Gaze. Oni još jednom postavljaju pitanje terorizma i njegove definicije. To je težak zadatak s obzirom na raznolikost grupa svrstanih u rubriku „terorizam“. Mogu li se isto etiketirati krajnje desničarska američka milicija, koja je izvela atentat u Oklahoma Sitiju 19. aprila 1995, Al-Kaida, Irska republikanska armija (IRA) ili pak Kurdistanska partija rada (PKK)? Ta optužba povlači da se na navedene pokrete gleda kao na utelovljenje apsolutnog Zla sa kojim je bilo kakav kompromis nemoguć i protiv koga bi jedina strategija bila njegovo uništenje ne bi li se osigurala pobeda Dobra. Ipak, istorija je često dokazala, bilo u Irskoj ili u Alžiru, da su „dojučerašnji teroristi“ buduće vođe.
Kada novinari bilo kome ko je umešan u situaciju u Gazi nalože da kaže da je Hamas „teroristička organizacija“, zaboravljaju da taj predznak, koji uglavnom podržavaju Evropska unija i Sjedinjene Države, nisu prihvatile ni Ujedinjene nacije, ni brojne države koje održavaju veze sa tom organizacijom. Čak je i Izrael godinama održavao veze sa njom i dopuštao Kataru da šalje u Gazu stotine milione dolara nadajući se da će tako „kupiti“ pokret. Može li se verovati da se takva grupacija, koja je na parlamentarnim izborima 2006. godine osvojila 44% glasova među Palestincima, prosto naprosto može obrisati?
Kada je Evropska unija početkom 2000-ih, nakon druge Intifade, upisala Hamas na listu terorističkih organizacija povele su se brojne rasprave. Francuska, ubeđena da je bolje da se sa islamističkim pokretom pregovara, želela je da ga odvoji od brigada Iz al-Din Al-Kasam, koje su već bile na listi, kao što su brigade mučenika Al-Aksa bile odvojene od Fataha, glavnog ogranka PLO-a. Pariz je, najzad, popustio pod pritiskom svojih partnera ali još uvek odbija upis Hezbolaha na tu listu, pokreta koji je kao politička stranka prisutna u libanskom parlamentu i značajan politički učesnik u unutrašnjoj politici Libana.
Slučaj PKK-a sažima protivurečnosti zapadnih politika. Pokret se nalazi na popisu terorističkih organizacija koji su ustanovile Evropa i (…)
PRETPLATITE SE NA LE MONDE DIPLOMATIQUE NA SRPSKOM – MESEČNA PRETPLATA 300 DINARA, ILI GODIŠNJA PRETPLATA 3.000 DINARA.
ZA PRETPLATU KLIKNITE OVDE.
ČITAJ VIŠE, ZNAJ VIŠE.
Tagovi
