Godina koje će se generacije i generacije sećati po zlu, koja će ostati upamćena po bolesti, po izgubljenim životima i izgubljenim životnim navikama, počela je kao i svaka druga „obična godina“. A onda se pretvorila u nešto što nazivamo „nova normalnost“.
Približavamo se kraju 2020. godine i svi se nadaju da će sledeća biti zaista „obična“ i da ćemo biti u prilici da se vratimo svojim životnim navikama. Analitičar CNN-a Nik Peton Volš piše da bi što pre trebalo da se oslobodimo takvih nada jer se tako nešto neće dogoditi.
Pristrasni smo prema normalnosti
„Pet godina promene u šest mjeseci“ je fraza koja se često koristi u opisu ove pandemije. Nemoguće je reći koliko je života pandemija covida-19 preokrenula, od onih koji su se sami razboleli, preko onih koji su ostali bez posla ili im je biznis propao, do onih kojima su bližnji preminuli, a da nisu mogli da ih pozdrave uživo poslednji put.
Psiholozi upozoravaju da je priželjkivanje povratka na staro, odnosno „staro normalno“, potencijalno štetno. Ljudsku sklonost verovanju da je promena privremena i da će budućnost nalikovati na prošlost psiholozi često zovu pristranost prema normalnosti, koju u pravilu prati i pristranost prema optimističnom tumačenju, bez obzira na činjenice.
Pristranost prema normalnosti, ukratko, označava predrasudu, odnosno kognitivnu pristranost zbog koje verujemo da će se stvari nastaviti po starom ili da će se vratiti na staro, ako je u međuvremenu promenu postalo nemoguće poricati. Zbog toga se pristranost prema normalnosti ponekad naziva i efekt noja, po uvreženoj (ali pogrešnoj) pretpostavci da nojevi zabijaju glavu u pesak. Naravno, postoji i suprotna pristranost, ona prema najgorem scenariju.
Političko (samo)zavaravanje
Ljudi koji veruju da će se ono čega se sećaju kao normalnog uskoro vratiti, često zbog toga odbijaju da se priprema za dalekosežne promene – kako u svojim navikama i ponašanju, tako i u stavovima. Ponašanje i stav većine svetskih vlada, ali i građana u martu, aprilu i početkom maja, bilo je, nažalost, primer takve pristranosti prema normalnosti i optimizmu. Dragoceno vrijeme koje se moglo iskoristiti za izgradnju medicinskih ustanova i gomilanje zaliha zaštitne opreme, respiratora, lekova i testova na covid-19, uglavnom je bilo potraćeno.
„Političari koji se prave da je ‘normalno’ iza ugla zavaravaju sami sebe ili svoje sledbenike, ili oboje. Ljudi koji su pretrpeli tragedije na kraju se vrate na pređašnji nivo sreće. Ali mislim da je sa covidom-19 malo drukčije, jer se stalno pravimo da će se završiti brzo. Tako da nema potrebe da trajno promenimo svoj odnos prema tome“, kaže Tomas Davenport, istaknuti profesor informacione tehnologije i menadžmenta na Bebson koledžu u Masačusetsu.
Davenport kao mogući primer pristranosti prema normalnosti navodi odbijanje ljudi da nose maske jer veruju da je to prolazni i nepotrebni trend.
Šta je hedonistička adaptacija?
Ipak, ljudi imaju i drugu kognitivnu tendenciju, onu koju psiholozi zovu „hedonistička adaptacija“: sposobnost uma da brzo prihvati nešto što nas je u početku paralisalo. Takvo prilagođavanje ima evolucijske korene iz vremena kada su ljudi svakodnevno morali da se nose sa predatorima.
„Kada vam se događaju bilo dobre, bilo loše stvari, prvo osećate intenzivne emocije. Zatim se prilagodite i vratite na početno stanje. Ta je tendencija mnogo moćnija kod pozitivnih događaja. Ljudi se ne prilagode tako potpuno negativnim promenama u svojim životima“, objašnjava istaknuta profesorka psihologije na Univerzitetu u Kaliforniji, Sonja Ljubomirski.
Hedonistička adaptacija omogućuje nam da se, naprimer, „prilagodimo maskama kao novom normalnom“, a zatim ih odbacimo kad više ne budu potrebne i „prilagodimo se opet starom normalnom“, dodaje Ljubomirski.
„Ako je reč o pravoj navici, ona se može zaista održati. Sada peremo ruke češće bez da uošte razmišljamo o tome. To je nešto što bi definitivno moglo ostati s nama“, ističe Ljubomirski. Na sličan način je generacija koja je odrasla za vreme Velike depresije tridesetih ili u neko drugo vreme masovne gladi i oskudice stekla naviku štednje hrane koju su često zadržavali čitavog života.
Život je u suštini niz promena i prilagodbi, zaključuje ova profesorka psihologije za CNN: „Ustvari smo otporniji nego što mislimo.“
Tako nam se i promene usled pandemije, kao i druge promene u životu, u početku mogu činiti dramatičnije i teže podnošljive nego što jesu. U kontekstu „novog normalnog“, koje ćemo u budućnosti verovatno doživljavati naprosto kao normalno, brzo ćemo videti koliko smo zaista otporni, zaključuje Peton Volš.
Tagovi
