Najvažniji klimatski sastanak na svetu počeo je 30. novembra, ni manje ni više, u Dubaiju. Ironične li priče. Upravo u najnaseljenijem gradu Emirata, ali i jednom od najzagađenijih gradova na svetu, gde je nebo neretko prekriveno sivim oblacima, gde se sve vrti oko nafte i luksuza, održava se samit koji treba da postavi temelje za spasavanje planete od svega toga.
Ovogodišnji samit nosi oznaku COP28, što znači da smo već imali 27 pokušaja postizanja dogovora „kako da preživimo“. Još jedna interesantna činjenica jeste što svake godine, na samit lideri uglavnom dolaze privatnim avionima, zagađujući vazduh i ironično kršeći temeljne vrednosti koje propagiraju. Mada ih poneki, kao recimo predsedavajući COP28, sultan Al Džaber, više i ne propagiraju.
Ruga li se to neko? I kome?
Od apela za konkretne akcije brazilskog predsednika, pa sve do poruka Srbije o privrženosti zelenoj agendi – izrečene iz zemlje koja ne važi baš za eko-frendli – svet se nada nekom boljem životu. Međutim, problem je što i dalje ostajemo na nivou obećanja i retoričkih izjava.
Upravo u najnaseljenijem gradu Emirata, ali i jednom od najzagađenijih gradova na svetu, gde je nebo neretko prekriveno sivim oblacima, gde se sve vrti oko nafte i luksuza, održava se samit koji treba da postavi temelje za spasavanje planete od svega toga.
Ovogodišnji klimatski samit Ujedinjenih nacija verovatno neće postići mnogo, s obzirom da je potrebna saglasnost svih 197 država da bi se donosile odluke, a potreba za jednoglasnošću često vodi besposličarenju dok planeta tone u ozbiljne klimatske probleme.
COP28, kao i prethodni samiti, nailazi su na oštre kritike, pre svega ekoloških aktivista, među kojima je i ovoga puta najglasnija bila Greta Tunberg. Ona tvrdi da je ovaj samit samo mesto za države i kompanije na kom će da ističu svoje klimatske napore koji suštinski ništa nisu promenili.
Postoji, međutim, alternativni pristup koji bi (možda) mogao da doprinese borbi protiv klimatskih promena. Nekoliko moćnih zemalja moglo bi međusobno da se dogovori o ciljevima, što bi dodatno motivisalo ostale da se uključe. Ideja je da se zemlje koje nemaju adekvatne (ekološke) odgovore za trenutno stanje, same pokrenu.
Veliki problem je to što bi zemlje poput Kine i Sjedinjenih Američkih Država – odgovornih za 25% i 11% emisija gasova staklene bašte u 2021. godini – morale da preduzmu inicijativu. Idealno bi bilo da to učine zajedno, ali ni jedna od njih nije spremna da smanji emisije ugljenika onoliko brzo koliko je potrebno, a njihovi lideri su tek nedavno pristali na ponovne razgovore o klimatskim promenama.
Da li smo osam godina kasnije dalji nego što smo bili od onoga što je COP iz 2015. godine predstavio tzv. Pariskim sporazumom? Dugoročni cilj tog sporazuma je očuvanje rasta globalne prosečne temperature značajno ispod 2°C iznad predindustrijskog nivoa, sa nastojanjem da se ograniči na 1,5°C.
Veliki problem je to što bi zemlje poput Kine i Sjedinjenih Američkih Država – odgovornih za 25% i 11% emisija gasova staklene bašte u 2021. godini – morale da preduzmu inicijativu. Idealno bi bilo da to učine zajedno, ali ni jedna od njih nije spremna da smanji emisije ugljenika onoliko brzo koliko je potrebno, a njihovi lideri su tek nedavno pristali na ponovne razgovore o klimatskim promenama.
Sporazum takođe teži povećanju sposobnosti zemalja da se prilagode negativnim uticajima klimatskih promena i usklađivanju finansijskih tokova sa putem ka niskim emisijama gasova i razvoju otpornom na klimu. Prema Pariskom sporazumu, svaka zemlja je dužna da utvrdi, planira i redovno izveštava o svom doprinosu u ublažavanju globalnog zagrevanja.
Međutim, svaka zemlja samostalno određuje kako će postići ovaj zajednički cilj, što dovodi do predviđanja UN-a da svet ide ka povećanju temperatura između 2,5 i 2,9 stepeni s katastrofalnim posledicama.
Još samo nekoliko dana nas deli od saznanja da li će i ovaj COP pasti u zaborav, kao i većina prethodnih…
Tagovi
