Ivan Ivanji bio je čovek koji je preživeo nacističke logore smrti, bio je cenjeni pisac i radio je za Tita kao prevodilac. Simbolično preminuo je na Dan pobede nad fašizmom na mestu gde jr pre 80 godina iz Novog Sada kao Jevrejin poslat u Vajmar “da se nikada ne vrati“.
Iza sebe ostavio je ukupno 26 romana, neke na srpskom, a neke na nemačkom jeziku, tri zbirke pripovedaka, tri knjige poezije, pisao je drame, knjige za decu, memoare, eseje… Poslednjih godina objavljivao je po dva romana godišnje koje je pisao na srpskom i nemačkom, a zatim ih prevodio.
Za potrebe Nedeljnika jednom prilikom napisao je esej u kome je govorio o prolaznosti knjiga u ovom obliku koji danas poznajemo, razvoju tehnologije i čoveku (u godinama) i njegovoj nesnađenosti u tome.
“Knjiga u obliku u kome smo navikli da je čitamo, uskoro više neće postojati, osim primeraka u javnim i neko vreme još i u privatnim bibliotekama. „Amazon“ svojim pretplatnicima nudi u elektronskom obliku više od milion i po naslova, a uskoro će nuditi sve što je ikada napisano”, napisao je Ivanji pričajući o rođendanskom poklonu koji mu je dala unuka. Poklon je bio “Kindle”.
Svestan napretka tehnologije on je kroz svoj esej postvio pitanje šta će biti sa autorima, štamparijama i urednicima. Čovek koji je živeo od pisane reči i za nju, ostavljajući upravo svojim pisanjem i sećanjima, istorijske lekcije za čitavo društvo.
“Setimo se, još pre nekoliko stoleća štampane knjige su bile fizički tako teške da su ih ljudi čitali stojeći, knjige su postavljane na pultove, stalke, ovo naše udobno čitanje u fotelji, ležeći na kauču ili na plaži staro je tek nekoliko generacija. Znači, a to je najvažnije, ne proričem kraj literaturi, nego konstatujem kraj knjizi u obliku koji smo do sada tako nazivali”, napisao je tada Ivanji.
Ovog 9. maja, došlo je i do konačnog oproštaja.
Ivan Ivanji je radio kao nastavnik nacrtne geometrije, bio je novinar, bio je umetnički direktor Savremenog pozorišta u Beogradu i zamenik upravnika Narodnog pozorišta. Na nemački je, pored ostalih, prevodio Kiša i Albaharija, sa nemačkog Brehta, Borherta, Grasa, Bela, Encensbergera, Jaspersa. Prevodio je mađarsku poeziju na srpski.
„Volim samome sebi da pričam. Najplodnije pišem pred san, kad se vrtim u krevetu. Ujutro, kad se probudim, samo zapišem ono što sam prethodne večeri pisao u glavi. Iskreno, ponekad se iznenadim kada vidim šta je sve izašlo ispod pera. Likovi se tokom noći oslobode i krenu svojim putem o kojem ja ništa ne znam“, pričao je Ivanji o procesu svog pisanja u intervju za nedeljnik Vreme.
Kao jedan od rethik preživelih svedoka jednog strašnog vremena, smtrao je da ima dužnost da upozorava na opasnosti koje donosi zaborav, na povratak nacionalizma, rasizma i modernih diktatora, na smrt izbeglica, naročito dece, koja beže od ratova i nemaštine u svetu koji se ponovo nalazi na prekretni. Tim temama je posvetio svoje poslednje godine života.
U svom romanu “Moj lepi život u paklu” pisao je o svom životu, o tome kako je kao jako mali dečak izgubio roditelje, nakon čega je usledio logor, ali da je sve ostalo “bilo sasvim lepo”. Iako čovek koji je lično upoznao zl,o njegovi pogledi na budućnost uvek su bili optimistični.
“Postoji izvesna nada da će generali biti pametniji od političara i da neće doći do nuklearnog rata. Ako u Drugom svetskom ratu nije upotrebljen otrovni gas, koji se izdašno trošio u Prvom, tako se nadam da se neće pribeći atomskoj bombi čije smo učinke videli upravo u Drugom.“
Nekada je za sebe govorio da je Jugosloven – “ideološki, vrlo svesno i vrlo namerno”, ali je kasnije izbegavao takve definicije.
“Nisam ničiji, mada imam dva pasoša, srpski i austrijski, a mogao bih da dobijem i izraelski i mađarski. Ovde sam kao kod kuće, znači sigurno sam Beograđanin, a inače sam apatrid”, govorio Ivanji.
Bio je čovek reči.
Tagovi
