Šezdesetdvogodišnji Ivan S. iz Zagreba imao je strašnog crnog psa i trgovao tabletama za potenciju. Ovo je priča kojom se pozabavio Ante Tomić u kolumni za Jutarnji list. Vlasnik psa i nejgov ljubimac su postali vest zato što je „cuko“ Oto mesecima terorisao čitav kompiluk.
„Skakao je na prolaznike, grizao za gležnjeve i trgao pantalone. Neka je komšinica zbog Ota u decembru prošle godine ceo sat sedela u zatvorenom automobilu i nije joj pomoglo ni to što je pozvala policiju“, piše Ante Tomić.
A, kako kaže, i policajci, kad su došli, nisu se usudili da izađu.
Dvojica su skamenjeno zurili u Ota.
Ovako to opisuje Ante Tomić:
„Eno, pojede nam retrovizor“, vrisnuo je prestravljeno mlađi.
„Ne, cuko! Dobar cuko“, pokušavao je stariji vičući kroz jedva prst spušten prozor.
„U ku*ac, odnese nam i blatobran!“
„Ne, cuko, gumu!“, preklinjao je policajac gledajući kako životinja očnjacima trga točak policijske škode oktavije.
„Nikakva vlast, ni policijska ni veterinarska, nije uspela izaći na kraj s Otom. U utorak su ga, istina, ugrabili i zatvorili, ali ko bi stanovnicima tihe zagrebačke četvrti zajamčio da sad bez straha mogu da zakorače na cestu. Nasilnike ovde teško zaustavljaju. Eto, na primer, upravo nekako dok je crni cane corso poslednji put sejao strah na Ksaveru, državna pravobraniteljica za ravnopravnost polova Višnja Ljubičić iznela je u javnost stravičan podatak da se u poslednje tri godine, u sedamnaest slučajeva porodičnog nasilja koji su završili ubistvom, čak u deset dogodio težak propust socijalnih radnika, policije ili suda.
Priče, po prilici, idu ovako. Policajci, možda ista ona dvojica koju smo upoznali u prethodnoj priči, došli su nakon poziva izbezumljene žene, ali nisu se ozbiljnije uzrujali njenim krvavim nosom i tamnim podlivom ispod oka ili oguljenim člancima na šakama njenog muža. Strpljivo i razborito su razgovarali sa supružnicima. Objasnili su im da nije lepo kad muževi tuku žene, nego da je to, baš onako, ružno. Tražili su od porodičnog nasilnika da se izvini ženi i obeća da je više nikad, nikad, nikad neće tući. On se skrušeno izvinio ženi i policajcima svečano obećao da je više nikad, nikad, nikad neće tući. Policajci su nakon toga zadovoljno popili cedevitu koju im je žena donela, uljudno zahvalili, pozdravili i otišli.
Petnaest minuta kasnije on je nju ubio lovačkom puškom“, piše Ante Tomić.
Devet žena i jedan muškarac, navodi, tako su poginuli, a bili bi verovatno živi da su državni službenici radili ono za šta primaju platu, zaštitili žrtvu. Mogli su, kaže, da je smeste na sigurno gde je nasilnik ne može dohvatiti, njega su mogli da zatvore ili da mu tek zaprete zatvorom. Ili da su mu barem oduzeli pušku.
„Snage reda skanjivale su se suprotstaviti budalama jer, razumećete, mogle su se budale okrenuti pa i njih ošinuti po gubici. Predstavnici državnog aparata izbegavali su nevolju, nalazili su izrazito neugodnim izlagati se opasnostima, a lako može biti i da su se oduzeli od užasa, kao onda na Ksaveru kad im se iskeženo čudovište režeći bacalo na prozor.
Događa im se to u poslednje vreme često. Bilo je i u Splitu u sredu, na jednom trgu su se postrojili propalice i pijanci, ostaci stranačke paravojske koje se pristojan svet sablažnjavao i pre 28 godina, kad se raskolnički okupila mimo redovnih hrvatskih snaga, nazivajući Franju Tuđmana kolebljivcem i slabićem, a sebe smatrajući autentičnim zaštitnicima nacionalnih interesa, jedinim istinskim naslednicima ustaškog viteštva. Dobro, ovo im poslednje valja dati za pravo, mnogi od njih imali su viteških vrlina taman kao i ustaše, retardirane su zločince baštinili jedan kroz jedan. U poslednjem ratu osobito su se istakli u borbama za oficirske stanove, oslobodili su bezbrojne kvadrate svetog hrvatskog parketa i pločica, a i nakon rata nastavili su s jednako časnim delima. Splitski im je zapovednik, na primjer, jedna notorna, osuđena lopuža.
Postrojavaju se oni tako svake godine 10. aprila, samo zato što je to bio praznik u NDH, ni zbog čega drugoga, i viču „za dom spremni“, a policija ih mirno gleda jer smo negde i nekako, niko zapravo tačno ne zna gde i kako, poverovali u naprosto slaboumnu tvrdnju da ustašama dugujemo slobodu, mir, blagostanje i ljudsko dostojanstvo. Ne znam za vas, ali ni ja ni iko moj musavoj ustaškoj klateži ne dugujemo ništa, a osobito ne usranu slobodu, prokleti mir, ušljivo blagostanje i je*eno dostojanstvo. Naprotiv, baš taj ološ doživljavamo najvećom pretnjom našoj slobodi, miru, blagostanju i dostojanstvu i lepo nas živcira da snage reda nekoliko metara dalje samo sede u službenom autu.
Crne kratkodlake ustaše napolju zapenjeno laju, ali njih dvojica ništa ne nameravaju da preduzmu. Kao i inače. Kukavički su uzmaknuli pred uličnim, porodičnim, političkim i svakim drugim nasilnicima. Savršeno beskorisni za bilo što opasnije od čuvanja spomenika pokojnom predsedniku, hrvatski policajci su se zaključali i razrogačeno, uplašeno pilje kroz šoferšajbnu. Oni samo gledaju, kao da su u bioskopu, samo kad bi im još neka dobra duša kikiriki i kokice donela“, piše Ante Tomić.
Tagovi
