Simbol početka brze hrane u Jugoslaviji. Čuvenih vrućih viršli u zemički i jogurta u trouglastom tetrapaku. Crveni kiosk.
Ovaj kiosk, bio je vezan za modernizciju radnog mesta u Jugoslaviji i ponovo za žene, pošto su one, kao i danas, najčešće radile u kioscima.
„Samo što su u njima tada radile tete u Borosanama, koje su prodavale kuvane višle. Međutim, taj kiosk je za razliku od današnjih davao mnogo više dostojanstva zaposlenima“, priča nam kustoskinja Muzeja Jugoslavija Ana Panić o „kućici“ iz koje se beogradskim ulicama širio dobro poznati miris.
Popularno nazvan K67, po godini njegove prve proizvodnje, imao je svoj toalet, posebnu prostoriju u kojoj je radnica mogla da se presvuče, za razliku od radnica koje danas moraju da zaključaju kiosk kako bi otišle u toalet, i da sve ponovo otvore kada se vrate.
Projektovao ga je slovenački arhitekta i dizajner Saša Mehtig. Pobedio je na konkursu „Beogradski kiosk“, pa je iste godine dizajniran, patentiran i postavljen na beogradske ulice. Specifičnog kockastog oblika, ovi kiosci mogli su da se nastavljaju jedni na druge, sa svake strane, i njima su mogli da se prave različiti oblici.
„Oni su baš bili specifično crveni, zbog toga što je to bila boja koju grad nije imao. Sve je bilo sivo, a kiosk je bio ta tačka koju primetite sa svih strana„, dodaje Panić za NCooking.
Kasnije su se proizvodili i isti kiosci u drugim bojama, kao recimo plavi za policiju, ali onaj osnovni, bio je crvene boje.
Njegove proizvode jela su uglavnom deca, bila je to nekakva užina, nešto što može na brzinu da se pojede.
Proizvodio se u fabrici Imgrad, u slovenačkom gradu Ljutomeru od 1968. do 1999. kada je fabrika bankrotirala.
***
BONUS VIDEO
Tagovi
Dušan
Siječam se dobro,da smo trčali od Mašinskog fakulteta,za vreme pauze,tamo do Vuka,na vruće kobasice,i jeli na brzinu,neznajući da će se ovo izroditi sve naopako.