Ćuruvija. Državno ubistvo, državni mrak, državna sahrana

Mirjana Marković nije želela da se vidi sa Slavkom Ćuruvijom. Taj naslov i ta naslovna strana objavljeni u “Evropljaninu” od 24. septembra 1998. godine (kako ti datumi vole da se igraju sa biografijom bračnog para Milošević-Marković: bilo je to tačno dve godine pre izbora na kojima će se srušiti režim, ili bar površinski sloj režima) pratili su priču o tome kako su ideje Mirjane Marković o reformi univerziteta za koje se zalagala još od sredine osamdesetih na forumima Saveza komunista otelotvorene u tom zakonu, kao i da je njen JUL imao ključnu ulogu u inicijativi za reformu univerziteta koja je krenula od Studentske levice (tačnije Nezavisnog studentskog pokreta), a predlog je kasnije prihvatio Glavni odbor JUL-a. Urednički naslov je, inače, izvučen iz citata Dragora Hibera.

Tekst je, izgleda, na osnovu sećanja kolega Slavka Ćuruvije iz “Evropljanina”, a Nedeljniku je to ispričao Dragan Bujošević koji je bio glavni urednik lista, toliko naljutio Miru Marković da je odbijala da se vidi sa Ćuruvijom, zbog čega je on bio nervozan.

Do susreta je ipak došlo.

Slavko Ćuruvija se posle tog susreta, “poslednjeg sa Mirom”, vratio u redakciju. Nije izgledao dobro. Dragan Bujošević mu je rekao nešto poput: „Čoveče, izgledaš kao da su ti pobili sve u kući i na sto metara oko kuće”, na šta je Ćuruvija odgovorio: „Bilo je još gore od toga.”

Kolegama je, a bili su tu i Ljiljana Smajlović, Ivan Radovanović, kao i Slavkova partnerka Branka Prpa, prepričavao delove tog burnog razgovora u kom je nekoliko puta ustajao spreman da ode, da bi se vraćao pokušavajući da normalno razgovara sa njom. To je bilo uzaludno.

Kasnije su saznali da joj je rekao nešto poput: „Ako ovako nastavite, proći ćete kao Čaušesku i njegova žena. Nemojte to da radite, šta vam je?” Na suđenju za ubistvo Slavka Ćuruvije, u završnoj reči Slobodana Ružića, zastupnika porodice Ćuruvija (ćerke Jelene i brata Radeta), to je imalo sledeću formu: “… u poslednjem susretu sa Mirjanom Marković, sa kojom je imao relativno redovnu komunikaciju, optužio je nju i njenog muža za diktaturu, rekavši joj da će oni zbog toga što rade pre ili kasnije visiti na Terazijama.”

Ćuruvija je kolegama ispričao i da je na odlasku u njenim očima video suze.

Niko možda u tom trenutku nije shvatio do kraja ozbiljnost te situacije. Prepričavao se malo po kafanama, kako to već biva, taj susret Slavka i Mire, da bi jedan književnik na to veoma ozbiljno rekao: “Pa on je mrtav čovek.” Zašto mrtav, upitali su ga urednici “Evropljanina” koji su tu priču i prepričavali. I dobili su odgovor:

“Pa ona ga je već ožalila…”

KAD DRŽAVA ODLUČI…

Nepunih dvadeset pet godina posle ubistva Slavka Ćuruvije ne zna se ko ga je ubio i ne zna se ko je nalogodavac ubistva.

To se doduše nije znalo precizno ni posle prvostepene presude koja je doneta 2019. godine, baš oko 20. godišnjice ubistva, kao što se ova 25. godišnjica dočekuje sa preinačenom presudom Apelacionog suda kojom su prvostepeno osuđeni – sada oslobođeni. Dve i po decenije kasnije, dakle, srpsko sudstvo je nedvosmisleno utvrdilo da je Slavko Ćuruvija ubijen, što se znalo i na taj Uskrs 11. aprila 1999. godine.

Kad država reši nekog da ubije, ona ga ubije.
Kad država odluči da rasvetli to ubistvo, ona ga rasvetli.

Ovako je Nedeljnik počeo tekst pre pet godina, posle prvostepene presude, kada je delovalo, makar nakratko, da je ovo mračno poglavlje naše savremene istorije zatvoreno.

Za ove dve i po decenije slučaj ubistva Slavka Ćuruvije prošao je različite faze, i što se tiče pravosudnog nivoa, i što se tiče javnosti.

Kroz nekoliko faza bilo je različitih vrsta relativizacije: da je to bio lični sukob sa Mirom Marković, isticano je da je u mladosti radio za Državnu bezbednost (u analitici, što i nije krio), čime se relativizovala njegova pozicija u javnom životu. To je, s jedne strane, i prirodna reakcija na stravičan zločin, lakše je nekom novinaru da prihvati da postoji neki viši razlog sa kojim se ona ili on ne mogu identifikovati, tako se valjda lakše može hodati ulicom, ali svakako da ima i uticaja i ciljane relativizacije.

Sve i da je bio prijatelj Mire Marković (što nije bila tajna), nije ubijen kao njen prijatelj nego kao novinar i vlasnik medija koji je objavljivao i potpisivao kritičke tekstove o vlastodršcima. Često se kao motiv za ubistvo pominjala i njegova poseta Americi 1998. godine i svedočenje pred Helsinškom komisijom Stejt departmenta. U jednoj od faza kroz koju je prolazio ovaj slučaj razvila se i polemika da li je motiv za ubistvo to što je pred zvaničnicima Stejt departmenta preporučio da Miloševića optuže pred Haškim tribunalom, što je nagovestila Branka Prpa, insinuirajući da je Ljiljana Smajlović koja je uz njih dvoje prisustvovala toj večeri mogla “da dojavi Miloševiću”. Bilo je to pre pet godina, a Ljiljana Smajlović je tada odgovorila da nije mogla to da prenese bilo kome, jer Ćuruvija to nije izjavio, a to nije ni bila večera sa predstavnicima Stejt departmenta, već fondacije Džordža Sorosa. Polemika svakako nije pomogla razjašnjenju konteksta ubistva, ali sve i da ubistvo ima bilo kakve veze sa odlaskom u Ameriku (jeste svedočio pred Helsinškom komisijom), on je tamo išao kao novinar i pride vlasnik medija koji je zabranjivan u Srbiji.

Sudski nije utvrđeno, ni u prvostepenoj odluci iz 2019, da postoji ta vrsta političke pozadine, iako su svi prsti optužbe bili upereni prema Miloševiću i njegovoj supruzi, i to je mišljenje velike većine onih koji su pratili slučaj ili su lično pogođeni slučajem.

Kada se skloni sve na stranu, važne su dve stvari: Slavko Ćuruvija je ubijen kao novinar i iza njegovog ubistva stajala je država.

Fotografija Predrag Mitić

ZEMLJA U KOJOJ SU UBILI NOVINARA

U aprilu 2019. godine veće Specijalnog suda osudilo je četvoricu bivših pripadnika Resora državne bezbednosti za ubistvo Slavka Ćuruvije.

Bivši načelnik RDB-a Rade Marković i bivši načelnik beogradskog centra Milan Radonjić osuđeni su na po 30 godina zatvora, dok su bivši pripadnici DB-a Ratko Romić i Miki Kurak osuđeni na po 20 godina zatvora.

Naredne godine Apelacioni sud je poništio tu odluku i vratio na ponovno suđenje. Onda je sledeće 2021. godine sud ponovo doneo presudu po kojoj su optuženi osuđeni na iste kazne, a sada je to preinačeno u oslobađajuće presude.

Ubistva s kraja devedesetih, terminalne faze Miloševićevog režima, imaju neke zajedničke crte koje će za života ove generacije biti ožiljak na ovoj državi. U periodu od nepunih godinu i po dana ubijeni su Ivan Stambolić, izvršen je atentat na Vuka Draškovića na Ibarskoj magistrali u kom su poginule četiri osobe i još jednom je pokušano ubistvo Draškovića u Budvi.

Sličan je recept relativizacije bio primenjen i na ovim slučajevima, posebno za ubistvo Stambolića (“Slobin kum”, “porodična svađa” i sl.) U ovim slučajevima osuđeni su izvršioci, ali opet glavnih nalogodavaca nema. U zatvaranju ovog mračnog poglavlja posebno boli što su “zatvoreni” (koliko-toliko) politički atentati, ali ostaje nerešeno ubistvo novinara.

Zato je odluka Apelacionog suda da oslobodi okrivljene za ubistvo Ćuruvije izazvala pažnju izvan granica Srbije, jer upućuje na sistemski problem. I ne govori samo o onome što se dešavalo pre dve i po decenije, nego i o onome što se događa danas. I zato je i predsednica Evropske federacije novinara Maja Sever reagovala i najavila da će zajedno sa međunarodnim organizacijama u okviru platforme “The Media Freedom Rapid Response” biti isplanirana zajednička reakcija.

“Ljudi su zgroženi presudom. To je strašna poruka za celu medijsku zajednicu i za svakog novinara i novinarku. Ceo sistem nije u stanju procesuirati i kazniti počinitelje strašnog zločina ubistva novinara, koji je ubijen na kućnom pragu, zbog toga što je govorio istinu i zbog toga što nije išao sa sistemom, nego je jednostavno ostao pri profesionalnim novinarskim načelima”, rekla je za regionalnu N1 televiziju.

I što je još važnije:

“Nažalost moramo se pitati da li će se išta promeniti u Srbiji, nisam baš sigurna jer je situacija i sada loša, izveštaji o stanju medija su i sada loši. Ovo je pokazatelj da celi sistem nema snage da se obračuna sa događanjima iz devedesetih i to je izuzetno loša slika stanja u Srbiji danas. Poruka da zločin ubistva novinara može proći nekažnjeno, dodatno pogoršava položaj ljudi koji se bave novinarstvom u Srbiji.”

Dragan Bujošević je jednom, sećajući se tih dana, ispričao kako mu je Slavkov brat rekao: “Bujke, ti si sledeći, to znaš.” Nedavno se Željko Ivanović, jedan od osnivača podgoričkih “Vijesti”, u intervjuu za Nedeljnik prisetio vremena kada je ubijen glavni urednik “Dana” Duško Jovanović i kako su se u njihovoj redakciji pitali zašto su izabrali Duška, a ne nekog od njih. To su prirodne reakcije kada se shvati da u nekom društvu novinarsko suprotstavljanje vlastima ima najstrašnije posledice.

STAMBOLIĆ – DRAŠKOVIĆ – ĆURUVIJA

Advokat porodice Ćuruvija je u završnoj reči prvog suđenja dao veoma zanimljivu analizu delovanja službe koja povezuje ubistvo Ćuruvije 11. aprila 1999. godine, zločin na Ibarskoj magistrali izvršen 3. oktobra 1999. godine i ubistvo Ivana Stambolića 25. avgusta 2000. godine, kao i atentat na Vuka Draškovića u Budvi 15. juna 2000. godine.

Ovo je osam ključnih poveznica u ovim slučajevima, prema Slobodanu Ružiću (iz završne reči, uz redakcijska skraćenja):

1. Zajedničke osobine žrtve – žrtve zločina su politički protivnici ili “neprijatelji” Službe. Služba žrtve tretira kao državne neprijatelje, iako se u suštini ne radi o zaštiti države, već o zaštiti vrlo jasnog individualnog interesa Slobodana Miloševića, njegove porodice i svih onih koji imaju nekakvu korist od svoje “ljubavi” prema Miloševiću, dakle, lični interes Miloševića ukršten je sa sopstvenim interesom koji svaki pripadnik Službe koji u ovim zločinima učestvuje ima – bilo da se radi o napredovanju u karijeri, bilo da je u pitanju veliki materijalni interes, ili i jedno i drugo.

2. Isti nalogodavac – Nalogodavac svih ovih zločina bio je Slobodan Milošević. To je u jednom od krivičnih predmeta vođenih u vezi sa ovim zločinima, a to je predmet povodom ubistva Stambolića, i pravnosnažno utvrđeno. Da je i u ostalim slučajevima isti čovek nalogodavac najlakše se utvrđuje ako postavite sebi dva pitanja: prvo, ko je beneficijar ovih zločina, odnosno ko je jedini ko ima koristi od smrti Ćuruvije, Draškovića i Stambolića, ko je jedini njihov zajednički imenitelj, i drugo, ko je taj ko u ovim konkretnim slučajevima jedini ima mogućnost da angažuje sve potrebne državne resurse za izvršenje ubistva.

Jedini ko ima takvu moć je Slobodan Milošević, jedino on nikom ne polaže račune, sva vlast je apsolutno u njegovim rukama.

3. Sve žrtve su bez izuzetka bile predmet obrade SDB – Radilo se o specifičnom obrađivanju, mimo zakonom i podzakonskim aktima ustanovljene procedure. Najčešće se radilo o nelegalnoj obradi, koja je uvijana u oblandu zakonitog postupanja, što je i za očekivati, pošto se radilo o obradama koje su završavane ubistvom ili pokušajem ubistva objekta.

4. Sve žrtve su u momentu ubistva ili pokušaja ubistva bile na merama Službe – Najčešće pod merama tajnog praćenja i osmatranja, i tajne kontrole telefonskih razgovora. Ćuruviju je dan pre, i na dan ubistva, pratilo celo 9. odeljenje CRDB Beograd pod direktnim rukovodstvom Načelnika CRDB Beograd, optuženog Radonjića, Draškovića je na Ibarskoj magistrali pratilo 37 operativaca Službe, optuženi Romić i svedok u ovom postupku Stevan Basta su kao “turisti” snimali Draškovićevu kuću u Budvi, dok je Franko Simatović, takođe svedok u ovom postupku, obučavao sekretarice iz Službe kako da izigravaju devojke agentima u Budvi, optuženi Marković je ubicama iz JSO koji su pokušali da ubiju Draškovića u Budvi obezbedio falsifikovane lične karte, dok je ubicama Stambolića pribavio list papira sa slikom i ličnim podacima Ivana Stambolića i tako dalje, i tako dalje…

5. Neposredni ubica dolazi iz redova JSO – Kod ubistva Slavka Ćuruvije, to je optuženi Kurak, koji je rezervni pripadnik JSO, čovek koji je obučavao pripadnike JSO za pucanje iz oružja u pokretu, a koji je bio neposredni izvršilac ovog ubistva iz razloga zauzetosti redovnih pripadnika JSO u ratu na Kosovu, na Ibarskoj magistrali neposredni izvršilac je vozač kamiona Nenad Bujošević, pripadnik JSO, dok je Ivana Stambolića ubio pripadnik JSO Branko Berček, koji je pokušao da ubije i Vuka Draškovića u Budvi, uz učešće na različit način još brojnih pripadnika JSO…

6. Postupanje SDB i drugih državnih organa nakon izvršenja – Svaka od likvidacija karakteristična je i po tome što nakon zločina nadležno odeljenje Javne bezbednosti, odn. Odeljenje za krvne i seksualne delikte ne vodi nikakvu istragu o ovim događajima, zatim, SDB nastavlja obradu nad mrtvim objektom, tako što nastavlja obaveštajni rad, kontrolišući članove porodice žrtava i bliske prijatelje radi sprečavanja eventualnog otkrivanja izvršioca, što je istovremeno i sadistički, i morbidno. Dakle, Služba to ne radi zbog dobijanja informacija o eventualnom izvršiocu, kako su u ovoj sudnici ustvrdili neki od učesnika u postupku. Na kraju, zajednička karakteristika u ovom delu koji se odnosi na postupanje Službe nakon izvršenja dela je i tzv. “legendiranje” zločina. U svim slučajevima plasira se u javnosti lažni izgovor ili lažni motiv, ili se legendira ime ubice. Pa se tako legendira da su Ćuruviju likvidirali crnogorski mafijaši zbog nekih dugova, ili da je ubistvo posledica neke ljubavne afere. Podmeću se imena raznih ubica – Luke Pejovića, Zoran Ristović Prika, Zoran Davidović Ćanda…

Za Ivana Stambolića je proturana vest da je pobegao negde sa nekakvom ljubavnicom. Ovaj izgovor baziran je, naravno, na realnom očekivanju da njegov leš nikada neće biti otkriven. Ibarska magistrala legendirana je kao saobraćajna nesreća, i, na kraju, atentat u Budvi je u beogradskoj štampi obilato prikazivan kao izmišljotina i laž Vuka Draškovića.

7. Medijska satanizacija žrtava – U svakom od ovih slučajeva SDB preko svojih ljudi instaliranih u medijima stvara krajnje negativnu sliku o žrtvi, i to kako pre ubistva, tako i nakon njega. Pre ubistva to se radi zbog toga da se stvori takvo javno mnjenje da nikome ne bude žao što je objekat ubijen, a posle ubistva zbog toga da bi se izbegla bilo kakva istraga usmerena prema Službi, kao i da bi se dodatno satanizovao ubijeni.

8. Zajedničko svim ovim krivičnim delima je i prikrivanje ili uklanjanje dokaza – Kod svih postoji insuficijencija klasičnih dokaza u tom smislu što se istrage nakon ubistva praktično i ne vode. Javna bezbednost koja je nadležna za postupanje, izađe na lice mesta, odradi kriminalističko-tehnički deo posla i tu bude kraj istrage. Prave istrage počinju kasno, tek nakon promene vlasti 5. oktobra, i uz permanentnu opstrukciju hiberniranih kadrova bivše vlasti koji se i dalje nalaze u policiji i pravosuđu.

Zanimljivo je da je u jednom delu navedeno i da su Milošević i Mira Marković sa tajnih mera imali informaciju da Ćuruvija razmišlja o tome da se kandiduje za predsednika države, što daje analogiju i sa slučajem Stambolić, iako nije dokazano ni da je Stambolić zaista imao ideju o tome.

ANATOMIJA JEDNOG UBISTVA

Mnogo toga o ubistvu Slavka Ćuruvije bi ostalo u domenu teorija, koje bi se s vremenom stopile sa teorijama zavere, da u novembru 2000. godine u javnosti nije osvanuo dokument Službe pod nazivom “Dosije Ćuran”.

U tom trenutku optuženi Rade Marković je još uvek na čelu Službe (do januara 2001. godine) i on tada daje u medijima izjavu da Slavko Ćuruvija nije bio predmet obrade Službe.

Kasnije je utvrđeno da je Ćuruviju pratilo Deveto odeljenje beogradskog ogranka službe, takozvano prateće odeljenje, zasigurno se zna da je to bilo 10. i 11. aprila 1999. godine. Na sudu se moglo čuti da Predrag Gikić, koji je kao operativni radnik u okviru Službe bio zadužen za Slavka Ćuruviju, nije znao za tu pratnju. Prema optužnici, optuženi Radonjić je prvog dana vikao na podređene zašto se češće nisu javljale “promene”. Sutradan je nastavljena pratnja, tada su se operativci javljali mnogo češće, a onda je pratnja prekinuta zbog navodnog “utvrđivanja veze”, odnosno kontakta koji je ostvario Ćuruvija. Nekoliko minuta kasnije Slavko Ćuruvija je ubijen ispred ulaza u zgradu u Svetogorskoj ulici. Sa njim je bila Branka Prpa. Ćuruvija i Prpa su tog dana išli u šetnju Kalemegdanom, pa su svratili u “Kolarac” na ručak, gde se nisu predugo zadržali.

Fotografija Predrag Mitić

Ćuruvija je, inače, imao obezbeđenje, ali su se njegove kolege sećale da – pošto je bilo ratno stanje, usred bombardovanja – njegovo obezbeđenje nije moglo da bude naoružano, tako da nije hteo da “goloruki skaču na nekog ko hoće da ga ubije”.

Bilo je to, izgleda, vreme kada ni agenti službe nisu dovoljno brzo savladavali nove tehnologije, pa je na suđenju lako utvrđeno kretanje optuženih u rejonu ubistva, prema baznim stanicama njihovih mobilnih telefona, pre svega Kuraka i Romića. Radonjić je, na primer, negirao da je uopšte imao komunikaciju sa Kurakom, koji zapravo tada više nije bio pripadnik službe, a optužba je priložila dokaz o toj komunikaciji. Romić je, sa druge strane, na suđenju tvrdio da je putovao na posao preko ulice Takovske, pa Kneza Miloša i onda preko auto-puta, pa je bazna stanica u Takovskoj možda mogla da ga registruje. Druga strana je primetila da je to “malo zaobilazno”, a nije ih ubedio argument da je izbegao gužvu u saobraćaju, jer je bio Uskrs i ratno stanje. Što je sve irelevantno prema dokazima za koje je optužba tvrdila da ukazuju da je u tom rejonu nekoliko puta registrovan 10. aprila, a 11. aprila, na dan ubistva je njegov telefon registrovan “u 16.38 časova (zvao Kuraka) i 16.39 časova (zvao Radonjića), a registrovala ga je i Bazna stanica Takovska 2 u 16.58 časova, što opet čini razliku od dvadeset minuta, čime se isključuje mogućnost da se radi o prolasku kolima optuženog dok ide prema poslu”.

Optužba je tvrdila da je neposredni izvršilac Kurak i to je mesto gde se račva sudska istina.

Branka Prpa kao svedok ubistva, a zapravo jednako žrtva tog napada, svedočila je da ne može Kuraka da prepozna kao ubicu.

Prema advokatu porodice Ćuruvija, jedino što je “moglo da se zaključi iz njene izjave jeste da ona nije mogla sa sigurnošću da izvrši prepoznavanje lica koje je videla kao neposrednog izvršioca, čak je izvesno da je od momenta ubistva do danas više puta dala delimično različite opise ubice, što, naravno, nije rezultat namere, već je protek vremena jedini i očigledni razlog za to”.

“Silni pokušaji da se njena izjava upotrebi u korist optuženih najviše su se odnosili na utvrđivanje činjenice koliko je bila visoka osoba koja je kritičnom prilikom pucala u pok. Slavka Ćuruviju, pre svega zbog toga što je optuženi Kurak izrazito visok, a npr. pok. Luka Pejović je bio znatno niži od njega. Međutim, kod nespornih činjenica da je kritičnom prilikom ošt. Branka Prpa zadobila jak udarac u glavu, te da su joj prilikom pada pale i naočare, a radi se o osobi koja ima dioptriju 2.5, te da je osoba koja je pucala u pok. Ćuruviju leđima bila okrenuta ulici Lole Ribara odakle je dolazila svetlost, usled čega mu je lice bilo u senci, jasno je da je njena sposobnost da u situaciji koja se munjevito odigrala, uz postojanje najvišeg mogućeg stepena stresa, tako da se zaista od nje ne može očekivati da bude u stanju da prepozna lice neposrednog izvršioca ubistva”, naveo je advokat na suđenju.

U međuvremenu je, tokom procesa, u igru ušlo i svedočenje Milorada Ulemeka Legije, nekadašnjeg komandanta JSO koji je osuđen za ubistvo premijera Zorana Đinđića.

Ulemek je u izjavi datoj 2014. godine, prema sažetku koji je objavljen na sajtu Javniservis.net, rekao da su ga krajem marta 1999. godine, tokom borbi na Kosovu i Metohiji tokom napada NATO-a, preko centra veze hitno obavestili da se lično javi načelniku službe, Radetu Markoviću. Kada je helikopterom sleteo u Institut bezbednosti na Banjici, operativci su ga prebacili do sedišta službe u Kneza Miloša. Tamo su bili načelnik Marković i njegov pomoćnik Franko Simatović.

Posle razgovora o situaciji na KiM, kada su završili sastanak, Marković je izašao sa Ulemekom u hodnik i pitao ga da li jedinica može i da li je spremna da obavi i jedan poseban zadatak i da li bi mogao da za to odvoji nekoliko ljudi. Ulemek je odgovorio da to ne može i obrazložio stanjem na terenu i potrebom da bude sa jedinicom na KiM.

Kasnije se “nesiguran kako je načelnik službe prihvatio njegovo ’ne odbijanje, nego obrazloženje’ zbog čega nije mogao da prihvati zadatak”, ponudio za “poseban zadatak”, a načelnik mu je rekao ‘da je to završeno’.

Takođe je svedočio da je za jednu kasniju akciju pitao Markovića koji su operativci određeni, a da je ovaj nonšalantno odgovorio da su to „ova dvojica Radonjinih što su ubili Ćuruviju”.

Ulemek je ispričao i da mu je 2002. godine Radomir Marković, koji je tada već bio u zatvoru, “jako isfrustriran zbog toga što su mnogi na slobodi, a on u zatvoru, poslao zahtev da se organizuje ubistvo Miroslava Kuraka „zato što je pretnja za sve”. Navodno je to prvo prihvatio i pokušao tako što je rekao Dušanu Spasojeviću da ga je Kurak ogovarao, da se jedan pokušaj likvidacije zakomplikovao i da je posle odgovorio Spasojevića.

ŽIVOT I SMRT U RUKAMA NN LICA

U originalnoj presudi iz 2019. godine dolazi do “preinačenja” zbog kog je čak bilo sumnji da je presuda doneta tako da može da se obori na apelaciji. U presudi su optuženi bili osuđeni kao saizvršioci i podstrekači, a kao neposredni izvršilac je navedeno NN lice.

Profesorka prava Vesna Rakić Vodinelić je još 2020. kada je oborena prva presuda u jednom tekstu napisala da je “već u vreme podnošenja optužnice onima koji su preduzimali istražne radnje (tužilaštvo i policija), bilo poznato da se iskaz krunskog svedoka Legije i Branke Prpe, tada supruge ubijenog, i jedine neposredne svedokinje (one koja je prisustvovala ubistvu), razlikuju u pogledu učešća Kuraka u izvršenju ubistva, tj. da ga svedokinja nije prepoznala i nije mogla da potvrdi da je lice sa fotografije odista ono koje je povuklo obarač”, navela je ona.

Ona je tada navela da je tužilaštvo više verovalo “visoko profilisanoj konferenciji za medije nego neposrednoj svedokinji ubistva”.

Suštinski je problem što se u presudi pojavljuje još jedno NN lice koje je neposredni izvršilac.

“U odnosu na činjenične tvrdnje iz optužnice, nastupile su određene nove pojave, zanimljive uglavnom ljubiteljima sudskih procedura. Radomir Marković kao tadašnji šef resora Državne bezbednosti, primio je nalog NN (nepoznatog) lica da se izvrši ubistvo Slavka Ćuruvije i taj nalog preneo Milanu Radonjiću. (U presudi nije propuštena svojevrsna zaštitna klauzula da je prethodno Milorad Ulemek Legija odbio da izvrši ovaj nalog.) Tim nalogom Marković je podstrekavao Radonjića da pripremi ubistvo. Radonjić se dogovorio sa Romićem, Kurakom i nekim novim NN licem, kojeg nema u optužnici (ne onim NN licem koje je dalo početni nalog), da organizuju i izvrše ubistvo Slavka Ćuruvije. Neću se ovde baviti motivacijom okrivljenih za ubistvo, onako kako je vidi prvostepeni sud, niti opisom i dokazivanjem odnosa između okrivljenih u verziji prvostepenog suda, zato što oni nisu odlučujući za najnoviju odluku u ovoj stvari, odluku drugostepenog, tj. Apelacionog suda u Beogradu. Takođe, ni opisom samog izvršenja dela. Ono što je suština jeste da je prvostepeni sud utvrdio da je neposredni izvršilac novo NN lice, ono koje nije obuhvaćeno optužnicom, da je taj novi NN bio onaj ko je dva puta ispalio rafal u Ćuruviju i udario Branku Prpa drškom pištolja. Kurak, Romić i Radonjić, po presudi su tretirani kao saizvršioci. Kuraku, prema optužnici, glavnoj persona dramatis, budući da je imenovan kao neposredni izvršilac dok je prema presudi to neko nepoznat, sudilo se u odsustvu, tj. on je bio i ostao u bekstvu”, navela je ona 2020. godine.

Šta je bitan pravni problem prvostepene presude?

“To je subjektivni i objektivni identitet između optužnice i presude. Iako je značenje oba ova pojma sporno i oba se smatraju teškim i zakučastim pitanjima krivičnopravne nauke, nastojaću da ih objasnim praktično, sa stanovišta ovog konkretnog slučaja.

Subjektivni identitet znači da neko ko nije obuhvaćen optužnicom kao okrivljeni, ne sme se, u presudi koja se povodom te optužnice donese, kao okrivljeni tretirati. Ne treba zaboraviti: u optužnici postoji samo jedno NN lice. Ono koje je dalo nalog Radomiru Markoviću da organizuje izvršenje ubistva Slavka Ćuruvije. To je onaj ne baš sasvim nepoznati NN – obris iza koga, po prirodi prava, ali i po prirodi stvari i danas avetaju Slobodan Milošević ili Mira Marković, ili i on i ona zajedno. U toku prvostepenog postupka, izronio je, međutim, novi NN, nije ga bilo u optužnici, koji je, po novom mišljenju tužioca, a i prvostepenog suda, stupio na mesto Miroslava Kuraka, kao neposredni izvršilac”, navela je Vesna Rakić Vodinelić.

ŠTA JE DRŽAVA ODLUČILA?

Konferencija za štampu na koju se poziva profesorka je zapravo konferencija za štampu od pre više od deset godina kada je tadašnji potpredsednik Vlade, a današnji predsednik Srbije Aleksandar Vučić, sa tužiocem Miljkom Radisavljevićem najavio da će ubistvo Ćuruvije biti rešeno. Danas mnogi podsećaju i da je rekao da će u suprotnom podneti ostavku (ima li poente to potezati deceniju kasnije?), mada će on svakako reći da je slučaj rasvetljen, a pravosuđe je nezavisno.

Vučić je u ponedeljak na televiziji “Hepi” rekao da je odluka Apelacionog suda velika nepravda i užasno loša stvar za Srbiju, njen pravni sistem, kao i užasno loša poruka za svakog ko se bavi novinarstvom.

Posledično je Vučić prebacio odgovornost i na “one ranije”, kako to već biva, jer “od 2000. do 2012. godine, kada se očekivalo da urade nešto, nisu uradili ništa, nije ih interesovalo”.

Što je delimično i tačno, jer je slučaj bio zakočen zaista predugo. Tek sa formiranjem Komisije za istraživanje ubistava novinara koju su činili novinari, ali i predstavnici državnih organa, napravio se neki pomak.

Vučić je rekao da su policija i tužilaštvo uradili svoj posao, da ne poznaje nikoga od sudija koje su donele oslobađajuću presudu, a saznali smo i da niko od petoro sudija u Apelacionom sudu nije hteo da osudi nekoga na 40 godina “pošto je neposredni svedok (Branka Prpa) rekla da niko od optuženih nije pucao”.

Nije nelogično zašto je Vučić na početku svoje vlasti, još kao potpredsednik vlade, želeo da se reši slučaj Ćuruvija, jer to jeste njegov politički teren. Vučić je bio ministar informisanja u vreme ubistva Slavka Ćuruvije, a neretko će se na društvenim mrežama naići na jedan njegov intervju u kom je u naslov izvučeno da će se osvetiti Ćuruviji za ono što je o njemu pisao.

Možda je mala pobeda Petog oktobra to što sada oni koji su na vlasti makar znaju da je ovako nešto “velika nepravda i užasno loša stvar za Srbiju”, kako je rekao Vučić.

Kad država reši nekog da ubije, ona ga ubije.
Kad država odluči da rasvetli to ubistvo, ona ga rasvetli.

Niko izgleda nije rekao da konačna presuda mora da bude u skladu sa rasvetljenim slučajem.

Komisija za istraživanje ubistava novinara jeste iznela veliki teret da slučaj Ćuruvija ne ostane zabravljen u fioci starog stola sa odlomljenom drškom. Predsednik Komisije Veran Matić kaže da je u prvih nekoliko godina rada Komisije, do “onog trenutka kada je smenjeno rukovodstvo policije koje je vodio direktor Veljović” bio osetan veliki polet i puno energije koja je ulagana u razrešenje ovih slučajeva.

“Cela ta vertikala u policiji je bila u samoj Komisiji, u članstvu Komisije, i imali smo jako dobru koordinaciji i veoma dobru sa saradnju sa predstavnicima BIA u samoj Komisiji. Tada su napravljeni najveći pomaci kada je reč o istrazi za ubistvo Slavka Ćuruvije. Posle promena u policiji je splašnjavao taj entuzijazam odnosno nije postojala nikakva zainteresovanost u rukovodstvu policije koju je vodio Nebojša Stefanović, a Dijana Hrkalović bila jedan od glavnih operativaca”, rekao je Matić za N1.

I možda nije trebalo ni da bude zabluda da će sve proći glatko kada se sudi Državnoj bezbednosti. Intrigantno je i to što je oslobađajuća presuda doneta znatno ranije nego što je objavljena (Veran Matić je pre devet meseci imao saznanja o tome).

“Postavio sam nekoliko puta pitanje Upravi Apelacionog suda i dobio sam odgovor jednom da je doneta presuda, a nije otpravljena bez nekog obrazloženja. Mislim da postoji više razloga zbog čega nije objavljivana. Uvek se čeka pogodan trenutak za objavljivanje ovako teške informacije”, rekao je Matić. A pogodan trenutak je uglavnom politički trenutak.

Peti oktobar je trebalo da bude naš, deset godina zadocneli, kraj kratkog 20. veka. Ubistvom Slavka Ćuruvije počela je terminalna faza devedesetih, sudski epilog za ovo ubistvo mogao je da bude konačni ključ koji će zatvoriti mračna vrata devedesetih. Da budemo sigurni da se san profesorke Mire Marković neće ostvariti.

Ovako nikako ne možemo da budemo sigurni.