Legendarni košarkaški stručnjak Dušan Ivković predstavlja riznicu košrkaškog znanja, a vrlo često daje zanimljiva zapažanja i o društvu u kom živi, o političkoj situaciji, o čoveku kao ljudskom biću različitih nagona i iskušenja… Baš kao što je učinio u „filozofskom intervjuu“, kako je razgovor sa njim naslovio ruski Sports.ru, a preneo Mozzart Sport.
Kako je zavoleo košarku i kako je prebrodio kritike što nije izabrao drugi sport.
„Brat i ja smo dugo bili zainteresovani. Imao sam možda 13 ili 14 godina. Otac, doktor prava inače, uvek nas je gledao iza jednog visokog drveta i govorio našoj majci: ‘Ne razumem šta rade tamo s loptom, skaču kao majmuni’. Njegova ideja je bila da mu sinovi postanu borci, gladijatori. Smatralo se prigodnim da muškarci igraju fudbal ili da se bave boksom, možda rvanjem. Niko tada nije gledao na košarku kao na super-atletski spektakl. Nama su govorili da je to igra za devojčice i gejeve. Tako su mi govorili prijatelji koji su igrali fudbal ili su boksovali. A vidite u šta se košarka pretvorila. Danas su košarkaši primer fizičkog i psihološkog treninga“, prisetio se Ivković.
Međutim, nije se promenio samo status košarke. Promenila se i sama igra, ali i njeni akteri. Promenio se i Beograd i Crveni krst, na čijem je pločniku Duda i zavoleo košarku.
„Sve se promenilo, to je činjenica. Moj brat, koji je umro mlad, ne bi danas mogao da prepozna Crveni krst u kome smo mi odrasli. Ali, prijatelju, problem je što ne govorim o infrastrukturi. Ljudi su se promenili. Zato je moja filozofija da verujem u mlade ljude koji sada žive“.
Jedna od retkih stvari koja se nije promenila na gore, već se razvija i raste, jeste njegova ljubav prema golubovima.
„Otac mi je govorio da su oni koji gledaju u golubove uvek u oblacima. Da iz toga slede problemi sa školom i takve stvari. I zato je bio protiv. I ja sam bio protiv toga da moji sinovi posvećuju toliku pažnju golubovima, ali sam u detinjstvu drugačije razmišljao. Golubovi su uz mene ceo život, gajim srpske visokoletače, u svakom ugovoru koji sam potpisivao bila je i klauzula da mi se u kući napravi mesto za golubove. Nažalost, samo u Moskvi je bilo nemoguće, prehladno je“, kaže Ivković i do tančina objašnjava šta sve voli kod tih životninje sa kojima odnos često podseća na odnos trenera i igrača.
„Prvo, to je sport. Imamo takmičenja na nivou klubova, gradova, države. Postoje pravila i ljudi koji ih procenjuju. Drugo, golubice su simbol mira i prijateljstva, simbol ljubavi. I to je veoma, veoma tačno. Dalje, da bi se osetio bliskim golubovima moraš da se koncetrišeš i počneš da razmišljaš kao golub. Neophodno je ako želiš da razumeš šta oni žele. Isto je i sa igračima. Odnosi između trenera i igrača ne postoje ako nema psihološke veze. To je veoma važno. Naravno, ne možeš da porediš igrače i golubove, ali ja tokom karijere nikad nisam imao psihologa u timu. Te psiho-terapeutske odnose sam uvek sam stvarao. I na kraju, to je lepota. Kad golub raste na vratu mu se pojavljuju lila, zelena i siva pera. Kad sunce sija i zraci mu padaju po vratu, u toj refleksiji vidiš najlepše boje sveta.“
Ti igrači (ti golubovi), poslednjih se godina bore sa bitkom (da, zvuči neobično) koju vode Evroliga i FIBA. Ivković ne smatra da je evropska košarka u krizi.
„Prosto, NBA liga je previše jaka, postalo je nemoguće takmičiti se sa njom. Ona uzima sve najbolje igrače na planeti. Plafon za plate je već premašio 100.000.000 dolara. I momci treba da idu. Gdegod sam radio, ljudi su bili ponosni kad njihov igrač ode u NBA. Ja sam trenirao mnoge generacije i svi su otišli, od Divca i Petrovića do Bogdanovića i Teodosića. Vrlo sam srećan zbog njih. Samo je važno da idu kad su spremni, a ne da ih vode kao srednjoškolce. Teška je situacija, svakom evropskom klubu odlazi mladost, a dolaze Amerikanci goreg kvaliteta. Ipak, ne vidim krizu. Evroliga se širi, takmičenje je sve zanimljivije, dvorane su pune… Samo bi kvalitet igre mogao da bude viši“, objašnjava Duda.
A kada god neko od iskusnih košarkaških trenera izgovori „kvalitet“, kao sinonim javi se reč „prošlost“ i misli odlutaju u vremena kada nije bilo potrebe da se ustaje usred noći jer se vrhunska košarka igrala u Evropi. Raspad Jugoslavije je sve promenio, tvrdi Ivković.
„Izgubili smo najbolji evropskih tim svih vremena. Košarka je izgubila jedini tim koji je mogao da pobedi američki Drim tim… Posebno se sećam tih godina. Kad je igračima bilo zabranjeno i da govore. Teško je bilo i sakupiti ih, svi su se plašili da dođu da ih ne odvedu u rat…“