„Da ja kao vladika stojim na crkvenom tronu 30 godina nije neobično, ali lider jedne parlamentarne demokratije? Nikad nisam podržao Đukanovića…“

„Otišao sam da  razgovaram sa premijerom, ali nažalost, ispostavilo se, da sam toga dana  preko puta sebe imao samo potpredsjednika partije“, rekao je mitropoliot crnogorsko-primorski Amfilohije, u intervjuu za podgoričke Vijesti o susretu sa predsednikom Vlade Crne Gore Duškom Markovićem u vezi sa spornim Zakonom o slobodi veroispovesti.

„Sva naša  argumentacija, sve naše dobronamerne molbe imale su za cilj  prevazilaženje razlika i podela. Mi smo, kao oštećena, ugrožena strana nudili kompromisna rešenja. I što je posebno  važno, delovalo mi je da premijer razume i da ima nameru da se  potrudi da se rešenje pronađe. Kad su, kasnije, u gluvo doba noći,  odbili naš amandman – amandman koji je bio satkan od poštovanja zakona i  propisa ove države – tada mi je postalo jasno, da sam razgovarao sa  potpredsednikom partije, a ne sa državnikom.

Gospodin Marković je  imao istorijsku priliku te noći, da iskorači iz partijske senke, i da  nam izađe u susret. Ne nama kao instituciji, nego tolikim građanima,  pravoslavnim vernicima. Onako kako je promišljao, recimo, u vezi sa  barskim čempresima, mogao je i morao je da promisli i te noći. Ali,  očigledno potpredsednik ima predsednika, a predsednik se zanosi  nekakvom ‘obnovom crkve’, čime najdirektnije krši Ustav ove zemlje i  radi nešto što nijedan normalan političar u Evropi ne radi“, rekao je mitropolit Amfilohije.

On je u razgovoru za vesti rekao da ne vidi da se protiv njega u srpskim medijima vodi kampanja, a na pitanje o složenom odnosu sa Milom Đukanovićem – u pitanju se navodi „Đukanović koji Vam je nekada ljubio ruku i krst, koga ste vodili kod  patrijarha Pavla“ i „Đukanović koga ste podržali ili makar odćutali u  kritičnim političkim trenucima u Crnoj Gori, poput sukoba sa  Bulatovićem, u predreferendumskom vremenu, a i bez oštrih poziva  vernika nakon priznanja Kosova“ – Amfilohije je rekao:

„Nikad ga nisam podržao, niti u njemu i  njegovoj politici vidim nešto što bi predstavljalo, makar i posredno,  interese za crkvu pa ni za državu. On je jedno vreme bio poznat i  prepoznat kao otpadnik od politike Slobodana Miloševića, politike koja nije donela dobra ni crkvi, ni narodu. Ni na kraj pameti mi nije  bilo da će takav čovek stati na vrh jedne politike koja je po tiraniji i  jednoumlju izgleda gora od Miloševićeve. O tome svedoči razorena ekonomija, prodata imovina, suverenitet poklonjen strancima, i na kraju  ovakav bezumni zakon. U vreme sukoba sa Bulatovićem, Đukanović se  naprosto pokazao politički veštiji od njega: koristeći ugled crkve prvi i poslednji put je došao kod ćivota Svetog Petra, ložio badnjak  (Cetinjani mu zapamtili ”naloži ga naopako”), tražio prijem kod blaženog  spomena patrijarha Pavla…

Sad se vidi na šta je to iskoristio. To da ja kao vladika stojim na crkvenom tronu 30 godina nije neobičan ni  redak slučaj u crkvenoj istoriji, ali da lider jedne parlamentarne demokratije ne silazi sa vlasti isto toliko godina – jeste presedan.  Verovatno ga je taj presedan zaneo da umisli i da sebe zamisli kao  nekog ko može ‘stvarati ili obnavljati’ crkve, bez obzira na činjenicu  što nije ni kršten, i što je status slobodne crkve odavno regulisan time što je ona stvorila Crnu Goru i sve što je istinski vredno u Crnoj Gori. Kao takva, ona poštuje državu, ne očekujući spasenja od partija,  pa makar to bio DPS, jedinstvena sekularna partija u Evropi koja u svom  programu ima stvaranje ‘autokefalne crnogorske crkve’. Mnogi vladari,  pre njega, opijeni zemaljskom vlašću i malim beznačajnim političkim  pobjedama, umišljali su da su i sami viša bića. Da su neko ko može  upravljati istorijom. I nijesu dobro prošli. Ja se i dalje molim  Bogu, iako sam odlučni protivnik njegovih političkih i ideoloških  odluka, da se gospodin Đukanović prizove pameti. Ne da bi i dalje bezakonjem zakone donosio, nego da sačuva dušu koju, kao svako ljudsko biće, ima, da sačuva svoj obraz i večno ljudsko dostojanstvo.“