Nemačka je u strahu da ne bude optužena za militarizam ili za oživljavanje hegemonskih ambicija u poslednje tri decenije postala neodgovorna. Nakon pada Berlinskog zida Savezna Republika je bukvalno demontirala i gotovo uništila vlastitu vojsku.
Ubeđeni da je „mirovna dividenda“ nakon kraja Hladnog rata, na kojoj je profitirala čitava Evropa – osim Srbije zbog socijalističko-nacionalističkog režima trojke Milošević–Marković–Šešelj – nepresušna i da će geopolitičke odnose determinisati ekonomska utakmica a ne vojna, Nemci su prigrlili politiku koja je EU predstavljala kao „civilnu supersilu“.
Barjaktarka pomenute politike bila je Angela Merkel. Prva kancelarka u istoriji Nemačke transformisala je Nemce u njihovu suprotnost i bukvalno razoružala zemlju. Savezna Republika ne samo što je bila životno vezana za svoje potencijalne neprijatelje ili u najboljem slučaju rivale, Rusiju i Kinu, nego je i potpuno nespremno dočekala rat koji je Rusija započela na istoku Evrope.
Nemačka prethodna dva kancelara, Gerhard Šreder i Angela Merkel, previše su se oslanjali na autokrate, diktatore i kleptokrate. U pojedince je imala i nedopustivo neoprezno poverenje, samo da osigura jeftine energente i unosna tržišta za izvoz.
Merkelova nije znala da zaštiti granice Nemačke i Evrope i da vodi pragmatičnu i svrsishodnu migracionu politiku. Nemačkoj je potrebno svake godine 200.000 kvalifikovanih radnika. Umesto njih, u proseku, dolazi svaki dan 1000 migranata od kojih je relativno mali procenat kvalifikovan a još manji spreman da se asimiluje ili prihvati evropski stil života i svetonazore.
Jedan od očeva današnje krize u Nemačkoj jeste odluka Merkelove da primi preko milion migranata iz Sirije i Avganistana. Potez koji je oživeo umiruću Alternativu za Nemačku i transformisao je u drugu po snazi stranku u zemlji.
Istovremeno, posle Šrederovih reformi, Merkelova nije sprovela nijednu. Umesto da rešava probleme, ona ih je odlagala ili ignorisala a nemačku vojsku je pretvorila u „društvo zadrtih kampera“.
Istraživanje Instituta za svetsku ekonomiju iz Kila pokazalo je da je Nemačka 1992. godine raspolagala sa 4000 tenkova leopard 1 i 2. Taj broj je bio pao na 2400 kada je Merkelova došla na vlast. U momentu kada je Angela napuštala Bundeskanzleramt u Berlinu, Bundesver je imao samo 339 tenkova. Početkom devedesetih Nemci su imali preko 3000 haubica, a kada je otišla kancelarka raspolagali su sa 120. Za vreme Merkelove je prepolovljena i vazdušna moć Nemačke, borbeni avioni su sišli sa 423 na 226. U istom periodu broj borbenih vozila je redukovan od 2200 na 700.
Drugim rečima, da je Rusija kojim slučajem napala Nemačku, umesto Ukrajinu, Nemci ne bi imali čime da se brane. To objašnjava zašto je Kremlj tako olako i samouvereno krenuo u invaziju na Ukrajinu. Propaganda u Moskvi i njena „peta kolona“ u Evropi godinama su širile narativ o vojnoj pretnji NATO-a prema Rusiji a vrlo dobro su znale da evropske vojske, ne samo nemačka, nisu dovoljno opremljene ni da se brane a kamoli da napadnu državu kao što je Rusija.
Posle ruske agresije na Ukrajinu, vlada kancelara Olafa Šolca počela je da radi na obnavljanju Bundesvera, međutim, ako bi nastavili u ritmu u kojem su počeli, Nemcima će trebati još 15 godina da imaju broj borbenih aviona sa početka mandata Merkelove 2005. godine a čak 40 godina da bi dostigli sumu tenkova i borbenih vozila, dok će za obnovu artiljerijskog potencijala trebati čak čitav vek.
CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA, KOJI JE U PRODAJI OD ČETVRTKA, 12. DECEMBRA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS
Tagovi
