Zanimljivo je kako će istorija, ako će uopšte, pamtiti ovaj vašingtonski dogovor, kao „Sporazum o ekonomskoj normalizaciji“ ili kao „Vučićev američki dil“ koji nema zapravo mnogo veze sa normalizacijom ekonomskih odnosa.
Sa američke tačke gledišta, Vučić je bio „zreo kao kruška“ za veliki dil.
Pritisak na njega je bio dovoljan toliko da se uplaši gubitka vlasti, ali da ipak ostane na kormilu. Uostalom, čemu služi dokument američkog Predstavničkog doma u kojem se predlaže izveštaj o korupciji od strane Rusije i Kine najviših političkih predstavnika Srbije ako ne slanju signala i svojevrsnoj najavi odvajanja od ove dve zemlje u vašingtonskom sporazumu?
Sa američke tačke gledišta, to je savršen dil. Dodatno je odvojio Srbiju od Rusije i Kine, a sa srpske strane može se čuti da smo „konačno Americi za nešto potrebni“. Čak i ako je to u kontekstu američkih izbora koji su više nego neizvesni. Šta će biti ako pobedi Trampov protivkandidat Džo Bajden, pitanje je od milion dolara, baš kao i pitanje šta će biti sa Vučićevim američkim dilom.
Ovakva skretanja u spoljnoj politici nisu retka, ali je uvek potencijalno opasno kada bivaju tako nagla, pogotovo kada se skreće naprečac, bez migavca.
Ali ni to nije strano diplomatskoj istoriji Beograda, kojoj god zemlji bio glavni grad, makar u doba posle Drugog svetskog rata kada se oblikovao ovaj svet u kom danas živimo. Sve je počelo još više neočekivanim približavanjem Amerikancima posle razlaza Tita i Staljina 1948. godine. A koliko god se Vučićevo „istorijsko ne“ – neko kaže da je ovo bilo „ne“ Putinu, a neko „ne“ Amerikancima i Albancima za „međusobno priznanje“ stavljalo u ravan sa Titovim, rano je govoriti o takvim paralelama.
DA JE STALJIN UMRO KASNIJE…
„Najveći zaokret u našoj politici je definitivno taj hladnoratovski, posle 1948. godine“, kaže za Nedeljnik istoričar Predrag Marković. „Mi smo tada bili zemlja koja obara američke avione, a dve-tri godine kasnije dobijamo neke džetove u isto vreme kada i glavni američki saveznici u NATO-u. Nikada nije bila takva vrsta zaokreta. Politika nesvrstanosti, kao otkrivanje Trećeg sveta, takođe je neka vrsta zaokreta, ali nije bila ni blizu tako dramatična. Sukob Tita i Staljina na Zapadu su poredili sa pobunom Lutera protiv pape“.
I baš kako su se protestanti vratili Svetom pismu, tako su i naši komunisti počeli iz početka da tumače Marksove tekstove. Tu je najveću ulogu imao Milovan Đilas, koji će upravo u Titovim spoljnopolitičkim lutanjima tih godina platiti najveću cenu.
U približavanje Zapadu krenulo se dobijanjem američkog naoružanja, jeftinim kreditima, a vrhunac je dostignut 1953. godine kada je formiran Balkanski savez između Jugoslavije, Grčke i Turske kojim smo praktično došli na korak od NATO-a.
Taj sporazum je, pokazalo je vreme, ostao mrtvo slovo na papiru, jer je došlo do neočekivane promene okolnosti – u martu, samo pet dana nakon potpisivanja inicijalnog sporazuma, u Moskvi je umro drug Staljin.
Tako se teza novinara Zorana Panovića da je tragedija Jugoslavije što je Staljin umro rano, a Tito kasno, pokazuje u punom svetlu.
„Staljin je zapravo umro u trenutku kada smo mi bili na korak od nekoliko velikih stvari. Jedna je da formalno postanemo članica NATO-a, a druga je da Tito pristane na punu liberalizaciju i da se uvede višepartijski sistem. Milovan Đilas je posle zbog toga pao, jer je Tito zaustavio liberalizaciju posle Staljinove smrti“, kaže Marković.
U novom Nedeljniku koji je na kioscima od četvrtka 17. septembra pročitajte veliki dosije o svim našim diplomatskim lutanjima i skretanjima od kraja Drugog svetskog rata do danas:
Između ostalog:
– Razlaz sa Sovjetima i prvo veliko približavanje Vašingtonu
– Kako smo sa Titom zamalo ušli u NATO
– Šta bi bilo da je Staljin umro kasnije?
– Prva greška na Bliskom istoku
– Miloševićevo dodvoravanje Klintonu
– Pobuna „crvenih beretki“ dok je Đinđić kod Buša
– Uloga Bin Zajeda u sporazumu kod Trampa
CEO TEKST U NOVOM NEDELJNIKU KOJI JE NA KIOSCIMA OD ČETVRTKA 17. SEPTEMBRA
Digitalno izdanje je dostupno na nstore.rs
Tagovi
SirOliver
Ma Šta mi napriča !!