Svečano je u prošlu subotu otvorena deonica Novi Beograd – Surčin, duga osam kilometara, a koja predstavlja najbržu vezu tog dela Beograda sa auto-putem „Miloš Veliki“. Naravno da je otvaranju prisustvovao i predsednik Vučić i logično politički kapitalizovao realizovani projekat. Nedugo zatim prisustvovao sam razgovoru dva poznanika, od kojih je jedan protiv Vučića, mada bih rekao više formalno protiv, dok je drugi protiv, onako odistinski. Ovaj koji je kao manje protiv Vučića, rekao je kako mora da prizna da je razvoj infrastrukture u vreme Vučićeve vlasti neosporan i suštinski bitan za Srbiju. Ovaj drugi me je ohrabrio što mu nije odgovorio kako je „i Hitler gradio auto-puteve“, ali je zato pokušao da bude ciničan sa kontrapitanjem – zar misliš da ne bi bilo puteva i pruga da ovih deset i kusur godina Vučić nije bio na vlasti?
To da li bi bilo puteva, pruga i bolnica i da su umesto Vučica i njegovih, sve ove godine na vlasti bile te „demokratske snage“, slično je pitanju da li bi u Srbiji bilo televizora da su 1945. umesto partizana pobedili četnici. Da li bi bilo solitera, pokretnih stepenica i fabrika? Verovatno. Ali je problem što nisu pobedili četnici. A nisu mogli pobediti iz „strukturnih“ razloga. I Vučić pre svega iz strukturnih razloga nije mogao da sprovodi drugačiju modernizaciju, sem uz paralelno jačanje lične vlasti i rešešeljizaciju javnog prostora. I ako bude gubio vlast, pre će to biti iz strukturnih razloga nego zbog snage opozicije. Kao što je i Tadić više otišao zbog strukturnih razloga nego zbog snage tadašnje naprednjačke opozicije.
Ceo tekst objavljen je u novom Nedeljniku, koji je na svim kioscima od četvrtka, 6. aprila
Digitalno izdanje i pretplata na nstore.rs
Tagovi
