Da li će vlast poželeti da stavi i demokratiju na respirator: A korona se ne plaši diktata, vikanja, populističkih ili demagoških pretnji…

Koronavirus ne pokazuje znake zamora i ljudska tela podmuklo koristi da se razmnožava. Ne plaši se diktata, vikanja, populističkih ili demagoških pretnji, teatralnih ili patetičnih izjava. Čak ni vanrednog stanja ni policijskog časa.

Priroda je sićušnu neman poslala kao svog glasnika da svet opomene i urazumi ne bi li shvatio da nema zdravlja u razrušenom socijalnom i eko-sistemu. Slušamo, a najčešće ne.

Sasvim jedinstvena globalna pošast suočila je i Srbiju sa neviđenim izazovima. Košmar pandemije odneo je prve živote i doneo neplanirane troškove. Sve prognoze rasta za ovu godinu padaju u vodu. Korona je vlastima brutalno otela zlatno doba.

Građani ne smeju da budu dovedeni u poziciju da biraju između ličnog zdravlja i demokratije

To su ekonomske, a kakve su političke perspektive? Voleo bih da kroz krizu prolazimo sa što manje političara, ali kakva bi iskustva mogla da se izvuku? Da li će COVID-19 uneti rastrežnjenje u politički život kako bismo se okrenuli lečenju virusa koji nagrizaju ovo društvo? Da li će i moćnici shvatiti da preko noći mogu da postanu mali?

Sa dilemom ćemo se suočiti tek kada sve ovo prođe, ali već ima mnogo pitanja. Bolje je postaviti ih na vreme. Neophodno je obeshrabriti svakog ko pomišlja da bi vanredno organizovanje društva moglo da bude normala.

Da li će vlast poželeti da stavi i demokratiju na respirator? Da li će nastaviti da se oslanja na čvrstu ruku i mere represije koje su tokom pandemije bile više nego opravdane? Da li će virus inspirisati autoritarnost i kada se poražen povuče?

Građani ne smeju da budu dovedeni u poziciju da biraju između ličnog zdravlja i demokratije. Upotreba sasvim legitimnih strahova da bi se kasnije ostvarili neki politički ciljevi je ne samo nemoralna već i opasna.

Korona-stanje nudi pouke, pod uslovom da ima ko da ih pročita. Pokazalo se koliko su važne ozbiljna država i njene institucije. Država je između ostalog organ represije i to pravo je, suočena sa nedisciplinom dela građana, iskoristila. Institucije moraju da budu nezavisne. Neka svako radi svoj posao.

Mogla bi vlast da razmisli koliko je bitan oslonac na znanje, pa da odustane od prakse da nestručni ljudi budu na pozicijama samo po kriterijumu poslušnosti i članstvu u vladajućoj koaliciji. Uz takav luksuz, već bi imali stotine umrlih.

Mogu predsednik, premijerka i ministri da pričaju koliko hoće o koroni, ali za primarnu borbu protiv pandemije neophodna je stručnost. Opasno je kada ljudi više veruju predsedniku nego ekspertima i medijima. Još opasnije je kada izgube poverenje.

Pokazalo se, takođe, da uprkos masovnom odlivu mozgova ova zemlja raspolaže rezervoarom stručnih i energičnih lekara i medicinskog osoblja. Zar je korona morala da im povisi plate?

Građani Srbije sa terasa i balkona aplaudiraju zdravstvenim radnicima zahvaljujući im za beskrajnu privrženost Hipokratovoj zakletvi. Političari bi mogli da porazmisle zašto nikome nije palo na pamet da njima zahvaljuje.

Građani Srbije sa terasa i balkona aplaudiraju zdravstvenim radnicima zahvaljujući im za beskrajnu privrženost Hipokratovoj zakletvi. Političari bi mogli da porazmisle zašto nikome nije palo na pamet da njima zahvaljuje

Korona je potvrdila da i autoritet Aleksandra Vučića ima svoje limite. Najmanje 218.000 građana Srbije ignorisalo je njegove molbe da ostanu tamo gde rade po Evropi, da ne dolaze i dramatično povećavaju rizike od zaraze pošto naše zdravstvo jednostavno nema para da na granici obavi desetine hiljada testova.

Vlast, ali i opozicija, mogla bi da se pozabavi još jednim mogućim legatom koji će koronavirus ostaviti: kada se predizborna kampanja bude obnovila, veliki broj birača biće presrećan što se vraća normalnom životu, ili nečemu što će ličiti na normalan život.

Naprednjaci će verovatno prevrnuti svaki kamen u naporu da glasače izvedu na birališta, ali izgubljen je ritam kampanje – na radost bojkotaša. Zar neko zaista misli da će ljudi umorni od izolacije, sastruganih nerava, želeti da slušaju političare, njihova litanija i prepucavanja u kampanji koja je za ono kratko vreme koliko je trajala već pokazala svu prljavštinu ovdašnjeg političkog života?

Postoje dva puta za reanimaciju istrošenih i virusom dotučenih birača. Prvi je napisan u skriptima za autoritarne lidere: pojačati pritiske i ucene, povećati nagradni fond za učešće na izborima, demonizovati opoziciju. Drugi bi bio više usklađen postkoronskoj stvarnosti: političke poruke morale bi da budu sažetije, jasnije, kreativnije. Nema te demagogije koja će biti od pomoći.

To što je korona u svim segmentima života protiv sebe formirala zajednički front, moglo bi da bude još jedna pouka vlastima koje su kolosalno doprinele oštroj polarizaciji Srbije. Ova zemlja, zapamtite, može da funkcioniše i kada nije rascepljena.

Ukoliko nadležni pravilno pročitaju poruke, bio bih – bez ikakve namere da budem ciničan – koroni neizmerno zahvalan.

*Kolumna je objavljena u aktuelnom Nedeljniku