Da li društvene mreže podrivaju demokratiju, i zašto je ovo pitanje važno – dugoročno

„U proteklih petnaest godina, društveni mediji su se u američki život uvukli dublje od aplikacija za dostavu hrane u našu ishranu i mikroplastike u naše krvotoke.“

Ovako američki socijalni psiholog Džonatan Hajt, sa poslovne škole „Stern“ pri njujorškom Univerzitetu, započinje analizu uticaja društvenih mreža na eroziju demokratije u američkom društvu – a i šire – u članku za američki portal Atlantik.

Hajt uočava da je dovoljno samo da se pregledaju priče o sukobima, koje se često kriju u pozadini. Stoga, pozivajući se na naučna i anlitična istraživanja američkih univerziteta, Hajt smatra da društvene platforme poput Tvitera doprinose rastućoj disfunkciji unutar progresivnih organizacija i podstiču beskrajne i rasprostranjene unutrašnje mikrobitke.

„Na daleko višem nivou sukoba, recimo, saslušanja u Kongresu o pobuni 6. januara pokazuju kako su tvitovi Donalda Trampa prizvali rulju u Vašington i usmerili je na potpredsednika (Majkla Pensa). Grupe krajnje desnice su tada koristile različite platforme za koordinaciju i izvođenje napada“, primećuje Hajt u svojoj analizi.

On navodi da su društveni mediji promenili život u Americi na hiljadu načina, a skoro dva od tri Amerikanca u ovom trenutku veruju da su u pitanju promene na gore. Ipak, akademski istraživači još nisu postigli konsenzus da(li) su društveni mediji štetni, što pogoduje kompanijama koje „proizvode“ društvene mreže – poput Mete (Fejsbuka), koja tvrdi, kao nekada davno duvanske kompanije, da nauka nije „uređena“.

Hajt naglašava da nedostatak konsenzusa ostavlja otvorenu mogućnost da društveni mediji možda i nisu mnogo štetni.

„Možda smo samo postali plen još jedne moralne panike zbog nove tehnologije i, kao i u slučaju televizije, manje ćemo brinuti o tome nakon nekoliko decenija suprotstavljenih studija“, piše Hajt.

Prema njegovom mišljenju, druga mogućnost je da su društveni mediji prilično štetni, ali se prebrzo menjaju da bi društveni naučnici uhvatili njihove efekte.

„Istraživačka zajednica je izgrađena na kvazi-moralnoj normi skepticizma – počinjemo tako što ćemo pretpostaviti nultu hipotezu (u ovom slučaju da društveni mediji nisu štetni), a od istraživača zahtevamo da pokažu jake, statistički značajne dokaze koje bi potkrepili svojim nalazima i pobili ili potvrdili hipotezu. Za ove procese je potrebno vreme – obično nekoliko godina da se sprovede i objavi studija; pet ili više godina pre nego što izađu pregledani radovi i meta-analize; decenije pre nego što naučnici postignu dogovor… U međuvremenu, platforme društvenih medija mogu dramatično da se promene“, analizira Hajt.

Dakle, čak i ako su društveni mediji zaista počeli da potkopavaju demokratiju (i institucionalno poverenje i mentalno zdravlje tinejdžera) tokom druge decenije 21. veka, ne treba očekivati da će društvene nauke stvar „rešiti“ do 2030.

„Do tada će efekti društvenih medija biti radikalno drugačiji, a štete učinjene u ranijim decenijama mogu biti nepovratne“, piše Hajt.

Ovaj socijalni psiholog je u ranijim radovima i člancima za Atlantik analiziro nekoliko malih promena u arhitekturi platformi društvenih medija, sprovedenih od 2009. do 2012. godine. Promene se suštinski svode na povećanu viralnost objava na platformama, što je potom promenilo prirodu društvenih odnosa. Ljudi su mogli brže da šire glasine i poluistine i mogli su se lakše da se razvrstaju u homogena plemena. Još važnije, prema mišljenju Hajta, bilo je to da platforme društvenih medija, kao što su Tviter i Fejsbuk, postale poligon za napade koje je bilo ko mogao da koristi protiv bilo koga.

„Kao da su platforme podelile milijardu malih pištolja sa otrovnim strelicama… I onda, iako većina korisnika nije htela nikoga da ubije, tri vrste ljudi su počele da pucaju jedni na druge – krajnja desnica, krajnja levica i trolovi“, primećuje Hajt.

Sve ove grupe su iznenada dobile moć da dominiraju razgovorima i zastrašuju neistomišljenike. Četvrta grupa koju Hajt navodi – ruski agenti – takođe je dobila podsticaj, iako nisu morali direktno da napadaju ljude. Hajt smatra da je njihov dugotrajni projekat, koji je nastao na mreži 2013, bio izmišljanje, preuveličavanje ili jednostavno promovisanje priča koje bi povećale mržnju Amerikanaca prema drugim Amerikancima i osnažilo njihovo nepoverenje u američke institucije.

Da li demokratije postaju sve polarizovanije i manje zdrave?

Hajt navodi da je u svojim ranijim analizima o ovoj temi izložio širok spektar šteta koje su društveni mediji proizveli društvu.

„Politička polarizacija je samo jedna od njih, ali je za priču centralna šteta rastuće demokratske disfunkcionalnosti“, piše Hajt.

On navodi da je Meta u ranijem odgovoru na njegove analize postavila pitanje da li društvene medije treba kriviti za povećanu polarizaciju. Metin šef istraživanja se u odgovoru na Hajtove analize pozivao na studiju Levija Boksela, Metjua Genckova i Džesija Šapira koja je posmatrala trendove u dvanaest zemalja i otkrila „da je u nekim zemljama polarizacija društva bila u rastu i pre nego što je Fejsbuk uopšte postojao, a da se u drugim državama smanjuje uporedo sa rastom upotrebe interneta i društvenih mreža“.

U nedavnom podkastu kod Leksa Fridmana, vlasnik Mete Mark Zakerberg citirao je istu studiju kao prilog tvrdnji da „većina akademskih studija koje je i Hajt naveo zapravo dokazuje da je upotreba društvenih medija u korelaciji sa nižom polarizacijom“.

Ipak, Hajt naglašava da politička polarizacija ne može da se opiše na osnovu odgovora na anketu u 12 zemalja, sa podacima od pre pedeset ili nešto manje godina.

„Moj argument se odnosio na promenu koja se dogodila početkom druge decenije 21. veka, nakon što su Fejsbuk i Tviter promenili svoju arhitekturu kako bi omogućili hipervirusnost“, piše Hajt.

Hajt u prilog svojoj tvrdnji o eroziciji demokratije dodaje i četiri publikacije sa podacima do 2015. i 2020. godine. Kako navodi, u većini publikacija su prijaviljena značajna povećanje polarizacije duštva i/ili opadanje kvaliteta demokratija širom sveta.

Recimo, izveštaj Instituta Varieties of Democracy (V–Dem) iz 2022. ukazuje da su „liberalne demokratije vrhunac dostigle 2012. (42 zemlje), a da su sada na najnižem nivou u poslednjih 25 godina“.

Prema rezultatima studije, u 2011. bilo je više zemalja koje su napredovale u svakom aspektu demokratije od onih koje su bile u padu. Do 2021. svet se okrenuo naglavačke i više je država koje opadaju u skoro svim demokratskim aspektima obuhvaćenim merama Instituta V-Dem. U izveštaju se takođe navodi da je „toksična polarizacija primećena u 32 zemlje“.

Hajt dalje navodi da rad Junusa E. Orhana ukazuje da je globalni skok erozije demokratija nastupio još 2008. i da sepovezuje sa afektivnom polarizacijom i neprijateljstvom prema drugoj strani. Ujedno, organizacija Economist Intelligence Unit je izvestila o globalnom padu različitih demokratskih mera od 2015. godine, prema svom Indeksu demokratije.

Kako Hajt navodi, ove studije ne mogu da dokažu da su društveni mediji izazvali globalni pad demokratija ali – za razliku od Mete i Zakerberga – pokazuju globalni trend polarizacije u prethodnoj deceniji, onoj u kojoj je svet prihvatio društvene medije.

Da li su društveni mediji stvorili štetne eho komore?

Hajt navodi da društveni mediji razvrstavaju korisnike u eho komore – zatvorene zajednice istomišljenika. Kaže da nedostatak kontakta sa ljudima koji imaju različite stavove omogućava da zavlada neka vrsta plemenskog grupnog razmišljanja, smanjujući kvalitet svačijeg razmišljanja i izglede za kompromis koji su neophodni u demokratskom sistemu. Međutim, prema Meti, sve više istraživanja diskredituje ideju da algoritmi društvenih medija stvaraju eho komoru. Iz Mete ukazuju na dva izvora koji potkrepljuju tu tvrdnju, ali Hajd smatra da, i pored toga, mnoge studije pokazuju dokaze da društveni mediji zapravo stvaraju eho komore.

Hajt je sa Krisom Bejlom, sociologom sa Univerziteta „Djuk“ koji proučava društvene medije, protekle godine sproveo mali pregled društvenih medija u kom su organizovali sažetke svih studija koje su mogli da pronađu o uticaju društvenih medija na demokratiju, a zatim su pozivali druge stručnjake da dopune sažetke dodatnim studijama, komentarima i kritikama.

Deo istraživača koji mere eho komore posmatrajući društvene odnose i mreže obično pronalaze dokaze o „homofiliji“ – to jest, tendeciji ljudi da se druže sa drugim osobama sličnih afiniteta. Na primer, jedna studija o politički angažovanim korisnicima Tvitera otkrila je da su „neproporcionalno izloženi informacijama istomišljenika i da informacije brže dolaze do istomišljenika“.

Hajt navodi da ovako blisko povezane grupacije mogu imati duboke političke posledice.

„Glavna karakteristika sveta je da su ekstremi sada daleko glasniji i uticajniji nego ranije. Oni takođe mogu postati nasilniji“, uočava Hajt.

A nedavno istraživanje Univerziteta Južne Kalifornije pokazuje da su ljudi spremniji da počine nasilje kada su u zajednicu za koju smatraju da je moralno homogena.

Da li su društveni mediji primarni negativci u ovoj priči?

Hajt navodi da gubitak zajedničkog neprijatelja (u vidu Sovjetskog Saveza i ere Hladnog rata) i drugi trendovi koji imaju korene u 20. veku mogu pomoći da se objasne sve lošiji odnosi među strankama u Americi, ali ne mogu da objasne zašto je toliko studenata i profesora odjednom počelo da izražava više straha, i da srlja u autocenzuru, pogotovo od 2015.

„Ovi, uglavnom, levičari nisu bili zabrinuti za ‘drugu stranu’, već su se plašili malog broja studenata koji su i dalje bili levo, i koji su sa entuzijazmom lovili verbalne prestupe i koristili društvene mreže da javno sramote prestupnike“, kaže Hajt.

Nekoliko godina kasnije, ta ista nepovoljna dinamika proširila se na redakcije, kompanije, neprofitne organizacije i mnoge druge delove društva, primećuje Hajt.

Kulturni rat je do tog trenutka trajao dve ili tri decenije, ali se promenio 2015. kada su obični ljudi odjednom postali mete rulja na društvenim mrežama. Hajt kaže da se u obzir uzme čuveni slučaj Džastin Sako iz 2013, koja je na Tviteru objavila lošu šalu o svom putovanju u Južnu Afriku neposredno pre nego što se ukrcala na let u Londonu, i postala međunarodni negativac dok je sletela u Kejptaun. Sledećeg dana je dobila otkaz.

„Ili uzmite u obzir sklonost krajnje desnice da koristi društvene medije za objavljivanje imena i fotografija uglavnom nepoznatih lokalnih izbornih zvaničnika, zdravstvenih zvaničnika i članova školskih odbora koji odbijaju da se povinuju političkom pritisku, i koji su potom izloženi talasima ljutnje – uključujući pretnje nasiljem – samo zato što rade svoj posao. Ovi fenomeni, koji su sada uobičajeni deo kulture, nisu mogli da se dogode pre pojave hiper-virusnih društvenih mreža 2009. godine“, kaže Hajt.

„Društveni mediji možda nisu primarni uzrok polarizacije, ali jesu važan segment. Verujem da je to i primarni uzrok epidemije strukturalne gluposti, kako sam je nazvao, koja je nedavno pogodila mnoge ključne američke institucije“, dodaje Hajt.

Da li situacija može da se poboljša?

Hajt u svojoj analizi predstavlja niz strukturalnih rešenja koja bi potencijalno omogućila da se popravi deo štete koju su društveni mediji naneli ključnim demokratskim institucijama. Kako kaž, tri su imperativa – osnaživanje demokratskih institucija tako da mogu da izdrže hronični bes i nepoverenje; reforma društvenih medija kako bi platforme postale manje društveno korozivne; bolja priprema narednih generacija za demokratiju.

„Verujem da bi ove reforme trebalo da počnemo da sprovodimo sada, čak i ako nauka još nije ‘sređena'“, kaže Hajt.

Pored ovih strukturalnih rešenja, Hajt navodi da bi značajno mesto u celom procesu trebalo da odigraju i pojedinci, na ličnom nivou.

„Svi mi, kao pojedinci, možemo biti deo rešenja tako što ćemo izabrati da postupamo hrabro, umereno i saosećajno. Potrebna je velika odlučnost da biste javno govorili ili stajali iza svojih reči i dela dok se na vas obrušava salva podrugljivih, omalovažavajućih i neprijateljskih komentara, i niko ne stane u vašu odbranu (iz straha da će i sami biti napadnuti)“, kaže Hajt.

„Podučavanje dece veštinama demokratskog razvoja je ključno jer su oni generacija koja će ponovo morati da osmisli deliberativnu demokratiju i Tokvilovu ‘umetnost udruživanja’, ali u digitalnom veku“, zaključuje Hajt u svojoj analizi za Atlantik.